Пише: Миодраг Лекић
Читајући његове текстове о студентској револуцији 1968. године, као и касније осврте на “годину која се враћа”, стиче се утисак да пред собом имамо драгоцјену грађу за једну социологију револуције.
Написане су многе књиге о искушењима, па и драмама француских интелектуалаца током “Мајске револуције” 1968. године, побуне која је, између осталог, требало да доведе и до “маште на власти”, уз један од основних принципа да је “забрањено забрањивати”.
Овдје ћемо се кратко задржати на Едгару Морену, упоређујући његов однос према догађајима са ставовима тројице великана француске мисли – Сартра, Арона и Малроа.
Жан-Пол Сартр остао је досљедно одан идеји великих промјена у друштву и људској свијести. Вјеровао је и у класични пролетаријат али и у онај нови, “духовни пролетаријат”, односно студенте као модерне субјекте револуције. Зато је Сартр тих дана подједнако присутан међу радницима у фабрици Рено и међу студентима на Сорбони.
Омражен од деснице и често оспораван и од званичне љевице, досљедан својој “самоћи авантуре”, Сартр је постао један од духовних очева студентске побуне.
Миодраг Лекић: Открити све чињенице и мотиве мутне операције у Тивту
Понесен визијом хуманистичке револуције која би водила вишим етичким циљевима, Сартр је понекад оправдавао и насилне методе политичке борбе, понекад придајући и насиљу естетску димензију.
Насупрот њему, Ремон Арон је одбацивао и револуционарни занос и скептични цинизам. Прије свега рационалиста, слагао је аргументе хладно и без вишка емоција, мјерећи их критеријумом стварности.
Као настављач Токвилове традиције бранио је политичке слободе, либералну економију и демократске институције. По његовом мишљењу, тај модел није био савршен, али је био најбољи који је човјечанство успјело да створи.
У својој познатој књизи “Опијум интелектуалаца” из 1955. године Арон је критиковао Сартрову фасцинацију комунизмом. Арон је, као “ангажовани посматрач” и дугогодишњи полемичар са Сартром, својим генерацијским и интелектуалним сапутником, у студентској побуни 1968. видио много више карневалских и психодрамских елемената него озбиљан пројекат демократске и прогресивне реформе друштва.
Ако је каснији развој догађаја дао више аргумената Арону него Сартру, остала је запамћена једна реченица оданости париских студената из тог времена: “Боље је бити са Сартром када није у праву него са Ароном када јесте.”
Трећи велики учесник те епохе, Андре Малро, тада је већ заокруживао свој политички и животни пут. Аутор “Људске судбине” и “Наде”, романа који су обиљежили генерације младих револуционарних идеалиста, све се више приближавао конзервативним политичким позицијама.
Некадашњи идол младих између два свјетска рата, писац који је револуционарну инспирацију тражио у Кини и касније у Шпанском грађанском рату, током догађаја из 1968. нашао се на супротној страни студентских барикада.
Прича је, ипак, сложенија него што на први поглед изгледа. Малро је био близак сарадник генерала Де Гола и један од најзначајнијих министара културе у историји Француске. Остао је одан генералу до краја живота. Прихватио је и Де Голову поруку студентима: “Реформе да, циркус не”.
Малро је чак тврдио да је у том тренутку једини истински револуционар био управо Де Гол, јер је једини нудио институционалне промјене насупрот опасности општег хаоса.
Зато ће се Малро наћи и на великом контрамитингу 30. маја 1968. заједно са голистима и десницом, изазивајући згражавање многих студената који су тај чин доживјели као симболичну сахрану његове некадашње младости.
Гдје се у том сложеном троуглу налазио Едгар Морен? Узгред, знатно млађи од наведене тројице maître à penser, али већ тада интелектуалац чији се глас све више чуо у француској јавности.
Морен је управо те 1968. године наслиједио познатог филозофа Анрија Лефевра на Универзитету у Нантеру, мјесту које ће постати епицентар студентске побуне. “Упао сам директно у велики пожар”, записао је касније.
Можда ће звучати парадоксално, али Морен се током догађаја из 1968. налазио између свих наведених интелектуалних позиција, а опет био различит од сваке од њих.
У најкраћем, за разлику од Сартра, није идеализовао револуцију. За разлику од Арона, није остао по страни од њеног еманципаторског потенцијала. За разлику од Малроа, није завршио на другој страни барикада. Управо у том простору између побуне и критичке дистанце налазио се Едгар Морен.
Као љевичар, није имао дилему да Мај ‘68 носи снажну енергију културне и друштвене промјене. У студентском покрету препознавао је отпор ауторитарним обрасцима политичког, медијског, породичног, образовног и црквеног живота. У том смислу сматрао је да побуна отвара простор за нову друштвену и културну парадигму.
Али, за разлику од многих учесника и симпатизера покрета, није затварао очи пред његовим ограничењима. Моренови текстови, објављивани и у листу Ле Монде док су догађаји још трајали, показују ријетку комбинацију симпатије и критичке дистанце. Уочавао је енергију побуне, али и њене конфузије, наивности и илузије.
Није вјеровао да је могуће остварити један од централних слогана епохе – да треба бити реалан и тражити немогуће. Сматрао је да човјек не може трајно живјети у сну револуције, а да притом не води рачуна о законима стварности.
Управо због тога његове анализе и данас дјелују свјеже. Оне нијесу ни апологија ни осуда побуне, већ покушај да се разумије њена стварна историјска природа.
Једна друга Моренова мисао можда још боље открива његов поглед на однос идеализма и реализма: “Потпуна елиминација ризика води потпуној елиминацији живота”.
То је она карактеристична Моренова равнотежа између наде и опреза, између слободе и одговорности. Његове рефлексије готово увијек повезују судбину појединца са судбином друштва, а друштво са ширим природним и цивилизацијским процесима.
Читајући његове текстове о студентској револуцији 1968. године, као и касније осврте на “годину која се враћа”, стиче се утисак да пред собом имамо драгоцјену грађу за једну социологију револуције.
Иако је његово дјело временом обухватило филозофију, антропологију, психологију, екологију, посебно теорију комплексности, социолог је у Морену остао трајно присутан. Управо из примарно социолошке радозналости и потребе да разумије друштвене процесе настајала су његова најважнија питања. Али одговоре није тражио само у социологији, већ у сталном дијалогу различитих дисциплина.
Можда се управо у томе налази једна од највећих посебности Едгара Морена – социолога који никада није пристајао да остане само социолог.
Зато када саберемо све Моренове радове о бурној и комплексној ‘68 у Француској и свијету, имамо утисак да читамо у исти мах социологију и енциклопедију једне велике, еманципаторске револуције, уједно посљедње свјетске експлозије утопијске енергије.
Дуго путовање у 1968. је тешко замислити без Моренове приче.
Извор: Вијести
