Пише: Соња Томовић Шундић
Први, други, трећи, четврти и пети дио
Ако се каже да правог смисла нема ако се он не може знати – рационално објаснити нашим интелектом одричемо ли се интуитивне спознаје смисла – осјећања смисла који је урођен нашој људској природи. Све наше скровите и непознате жудње долазе из овог непознатог врела смисла, из којег се рађа воља за животом. Човјек хоће да схвати смисао, ерос за смислом чини оно суштинско у људској природи. Без те чежње смо мртви, прије саме смрти, јер ми морамо да одговоримо на питање како и зашто, на питање чему, без обзира што нам је истина ствари због које се наш ум заплиће у противрјечности заувијек непозната.
То не значи да нам је са овим спознајним границама одречен смисао, ако је чињеница да нисмо у стању да интелектуално појмимо објективно дате вриједности. Чак, ако нам се властити ум открива као ограничен, па ипак се због тога не одричемо чежње за смислом. У трагању за изгубљеним смислом као трагањем за изгубљеним временом постоје увијек та величанствена жудња која је виша од спознаје и дефиниције. То је искристалисано осјећање радости, као можда јединог стварног облика среће у људском животу, која нас штити и усмјерава, даје наду, макар и нејасну, у неки виши смисао постојања. За религиозну свијест тражење смисла је тражење Бога, па је боготражење готово синонимно нашој потрази за смислом. Без Бога нема смисла, без смисла нема човјека.
Питање смисла, најопштије речено, повезано је са личним схватањем смисла сопственог живота и смисла живота уопште. Од овог разумијевања зависи и субјективни осјећај повјерења у простор сопственог живљења, његову сврху и циљ према коме се смислено крећемо. У противном безнађе је природно стање свијести, која се одрекла претпоставке смисла у прошлости и садашњости, још више будућности.
Вриједи ли живјети? Ово питање је важно за нашу свеукупну оријентацију – смисао живљења. Уколико је одговор потврдан наилазимо на потребу да оправдамо сопствено постојање, иначе можемо сматрати да је ријеч о пуком животарењу којем недостаје смисао. Уколико је живот скопчан са вриједностима, моралним, религиозним, политичким, естетским даје се посредан пристанак за живљење у којем важе вриједности због којих требамо живјети, иначе не вриједи живјети. Иначе чему живот: Живот у коме не важе вредности не треба живети – не вриједи живјети. Образац овог понашања практично је потврдио Камијев литерарни јунак Мерсо у роману Странац, као и његов духовни сродник у роману Зли дуси, Николај Всеволодович Ставрогин. И док Николај се још увијек мучи на путањи смисао – бесмисао, даје објашњења за своју равнодушност према туђем и сопственом животу, друштвеним конвенцијама, својем безвјерју и атеизму, с његовим аристократским тоном свјетског господина, Ками је створио лик обичног службеника у провинцији, па је његов Мерсо прототип ове врсте мишљења практично показао шта значи увјерење да у суштинском смислу не вриједи живјети.
Он одмах након сахране мајке иде да гледа Фернанделов филм, убија Арапина због досаде и несносне врућине, равнодушан је према изреченој пресуди на смрт, што ће рећи према томе да ли је мртав или жив. Као и за његовог литерарног претечу Ставрогина сваки животни пут, успјех или неуспјех, љубав или мржња подједнако вриједи, па јунак добровољно пристаје на сваку могућу позицију, укључујући и самоубиство. Свијет је бесмислен и ја добро знам зашто, тако да о томе више немам ништа нарочито да кажем, резонује Мерсо, и тиме нам предочава да је сваки интелектуални напор као рад на осмишљавању бесмисленог свијета суштински беспредметан. У таквом свијету у коме је јединка изгубила све разлоге за смисао постојања јавља се осјећање узалудности, промашености, туђости, од себе и од других, немогућност трајнијег везивања за друго људско биће. На Маријино питање да ли је воли, индиферентни Мерсо одговара одречно, објашњавајући истовремено да такво питање не значи ништа, јер су сва осјећања подједнако неразумна и непотребна. Ставрогин у односима са другим људима пристаје увијек на лошије исходе, јер не вјерује да постоји аксиолошка разлика између добра и зла, лијепог и ружног, коначно између истине и лажи, будући да су сва искуства у истој мјери лажна. Према овом аксиолошком нихилизму, празнина која постоји у души, осјећања презира према друштвеним мјерилима су природна посљедица уједначавања свих вриједности, а отупјелост и инертност душевно стање којим преовладава летаргија. Но, та флегматичност је само спољашњи вид унутрашњег трагања за смислом која се окончала поразном, неуспјехом да се свијету кога одликује естетика ружног, пронађе архимедовска тачка ослонца као темељ сопственом бићу. Апатија је тотална и свеобухватна.
Соња Томовић Шундић: Стварност је обавијена велом тајне (3. дио)
Мерсо је постао незаинтересован за дубљи разлог живота у потпуности, пасиван до малодушности, одбојан према неком оптимистичнијем рјешењу сопствене судбине. Осим тренутних задовољстава, уживања тјелесних и чулних, не постоји ништа рационалније, па је хладноћа као маска на лицу које личи на воштану фигуру једини знак да је човјек још увијек жив, посвећен скупљању различитих доживљаја, непримјећујући квалитативну разлику међу њима. Сва искуства вриједе исто, јер не постоје вредносни критеријуми на основу којих би их могли мјерити или разликовати, па је могуће да се љепотан Сраврогин ожени хромом Маријом Тимофејевном умјесто аристократињом заносне спољашњости Лизаветом Михаиловном, а Мерсо безразложно усмрти недужног човјека на плажи, и буде ухапшен, умјесто да живи као слободан човјек.
С друге стране можемо узети да бесциљност и малодушност као синоним за бесмисао, јесу ствар духа, прерастајући логично у прекомјерно уживање тијела. Празнина у души подстиче хедонизам који само привремено може да задовољи, нудећи тривијални облик среће. У ствари ради се о варци, порузи свему што је људско, поразу људске природе, сведене на испразне чулне нагоне и њихово никад до краја испуњено задовољавање. Умјесто човјека духа имамо човјека тијела, док је апстрактни натчовјек смијенио на пиједестал самог човјека, редуковано на површност и безосјећајност, али и беспомоћност.
Није случајно да су јунаци нашег доба атеисти који су посумњали у божанску свемудрост у основи свијета, показали висок степен незахвалности за дар живота, разорили идеју слободе и личне одговорности што уништава наше спокојство, јер смо постали незаинтересовани и одбојни према свему што је сврховито у људском животу.
Одрицањем од онтологије смисла, одричемо се смисла уопште, а ослобађа се простор за маневар који нас доводи, прије или касније, без обзира на интелектуалну снагу и аргументе пред врата ништавила. Човјек све више постаје неспреман за постојање Бога, апатичан на бесмртност, као псеудопитања, неважна за егзистенцију. Човјек постаје некомпетентан за смисао, држећи да је оправдано да га искључи из репертоара својих појмова о свијету, својих осјећања, будући да се заплео у пакао без-осјећајности, који привремено прикрива психоделичним супстанцама, хедонизмом тијела, или разним облицима зависности према вјештачким садржајима интернет комуникације.
У бити равнодушност погађа цјеловиту личност, која постаје обездуховљена и испражњена од било каквих виших потреба, јер критички став према духовном поријеклу, уводи безавичајност, искоријењеност, унутрашњу празнину која се тиче подједнако нашег мишљења и емоција, резултира губитком мотивације зашто се уопште треба водити такав бесмислен живот, оптерећен бизарним и скаредним садржајима. Умјесто да је на мјесто детронизираног бога, човјек постао, човјеко-бог, и освојио простор апсолутне слободе, способан да живот узме у сопствене руке, долази се до превласти нагонског и инстинкта намјесто толико жељене слободне воље која би приличила људском бићу.
Извор: Вијести
