Пише: Братислав Николић
Реч је о односу између оца и сина, о суочавању са коначношћу очинске фигуре, што се увек догађа изненада без обзира на то колико се у мислима припремали за то.
Светска премијера играног филма Излет редитеља Ненада Павловића биће одржана 21. децембра у 19 часова, у Сава Центру, у оквиру манифестације “Најдужа ноћ филма”. Излет је снимљен према адаптацији истоименог романа сликара Миће Поповића, а по сценарију његовог сина Јована Поповића. Ово је прича која говори о трагању младог уметника за смислом, слободом, уметничким изразом, али и проналажењем свог места у свету који га окружује. Глумачку поделу филма чине Стефан Вукић, Драган Бјелогрлић, Мики Манојловић, Јово Максић, Ненад Хераковић, Радослав Рале Миленковић, Денис Мурић, Радоје Чупић, Милена Павловић, Милена Радуловић, Милица Трифуновић, Марија Опсеница, Елизабета Ђоревска и Антонио Сцарпа. Након трилера Траг дивљачи (2022), ово је Павловићев други дугометражни филм. “Идеја је”, каже наш саговорник, “потекла од Небојше Пајкића, који је свом пријатељу, продуценту Предрагу Буци Поповићу, препоручио роман Излет Миће Поповића као занимљив материјал за екранизацију и креирање необичног, уметничког роад–мовиеја на речном шлепу. Пајкићев предлог био је и то да се адаптација Мићиног романа у филмски сценарио препусти његовом сину, Јовану Поповићу. Уследио је позив са предлогом да прочитам сценарио и придружим се тиму. Заинтересовао ме је садржаја путних дешавања у литерарном свету Миће Поповића. Све то било је примамљиво и налик естетици прошлих, црно–белих времена. Уз то, пратио ме осећај одговорности према величини ауторовог дела, као и зебња од упуштања у непознато.
“ВРЕМЕ”: Занимљиво је да је сценарио радио син Миће Поповића, ти си син Живојина Павловића, глуми син Слободана Алигрудића, али и твоја сестра Милена… а ова прича као да је својеврсна посвета Црном таласу, Медиали, али и другим уметничким формама из прошлог времена и другог контекста. Колико је све то утицало да резултат буде такав какав јесте?
НЕНАД ПАВЛОВИЋ: Постоји ту још много других веза које су се успут разоткривале, нарочито када је реч о сарадницима. Пре свега, новорођено пријатељство са Јованом Поповићем и његовом супругом Весном, блискост као са особама из раног детињства, враћали су ме у помало заборављен амбијент из младости, који је помогао у поновном стварању неких прошлих времена на филму. Ипак, суштинска повезаност је још битнија, чини ми се. Реч је о односу између оца и сина, о суочавању са коначношћу очинске фигуре, што се увек догађа изненада без обзира на то колико се у мислима припремали за то.
Владета Јеротић : Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?
Роман Излет настао је као облик аутотерапије Миће Поповића пошто је његов отац извршио самоубиство. Ауторов алтер его, главни јунак Тома, бежи од друштва у потрази за индивидуалном слободом и у том бекству суочава се с реком, дивљином, непријатним сапутницима, све до преживљавања на острву далеко од свих. Иако у роману не постоје индиције о самоубиству Томиног оца као окидачу за његово одметништво, јасна је алегорија да Томина одисеја “до краја реке”, симболичког “краја света”, заправо представља (очев) “крај живота”. То је место на које Тома долази да се суочи са бесмислом краткотрајности људског живота у односу на бесконачност времена и простора у универзуму. Поповићев покушај да врати Тому – након доживљаја креативне слободе у беспућу без људског друштва – у град, породицу и систем (од којих је и побегао), није Поповићево признање победе смрти над животом, већ освешћење да само стваралачка посвећеност може да превлада ништавило. Претпостављам да се Мића, као дете рођено после Првог, а као младић активни учесник Другог светског рата, рано сусрео са смрћу.
Занимљива је у том смислу паралела између Миће Поповића и твог оца у раном животном добу.
Млађи по рођењу, такође рођен између два рата, мој отац Жика је убијањима присуствовао као дете. Ипак, први прави сусрет са смрћу долази код њега у раној младости, током студија, када обољева од туберкулозе. Он проводи дане у санаторијуму, напрежући мозак да прихвати чињеницу да је смрт иза ћошка и да крај долази неминовно, неочекивано, без упозорења. Након радости излечења, али потом и ремисије болести, те повратка у словеначки санаторијум на Голији, бесмисао смртне претње постаје још снажнији. Међутим, са њом јача и отпор, немоћни бес због неостварених могућности, жал над пропуштеним приликама и рађа се обећање самом себи – сваки нови дан нова је прилика да се створи нешто ново. Не знам да ли се Мића, пре очеве смрти, суочио са губитком сличним губитком једног од родитеља, али сигуран сам да је делио са Жиком осећање исконске посвећености стваралаштву, као једином противотрову за смртност.
Излет је нека врста експерименталног филма, медитације, контемплације… и нипошто комерцијалан. Како у данашње време снимити овакав филм? Шта све мора да се испуни?
Без имало претеривања: мора да се деси чудо. Продуцентски потез Буце Поповића да инвестира у самосталну производњу искорака у непознато, из чисто алтруистичких нагона, толико је неуобичајен по стандардима данашњице да ће засигурно у појединим круговима бити окарактерисан као лудачки неопрезан или опасно неразуман. Постоји и вероватноћа да ће, ипак, остати упамћен као визионарски. Права је реткост, такорећи аномалија у систему, у времену у којем се све одвија убрзано, у којем смо затрпани информацијама и у којем је основна вредност профит, истинска је, кажем, реткост да се укаже прилика за снимање независног филма са потпуном ауторском слободом.
Ово је на неки начин и прича о неограниченој слободи као утопији и о томе колико је она неостварива, па чак и за уметника. Делује да данас сви то знамо, али некада је идеализам био снажнији па се више веровало у остваривост неостваривог?
Тешко је рећи. Можда се више веровало зато што није постојао снажан проток информација као данас, па је недостајао наш свемудри поглед на свет заснован на вештачкој интелигенцији. Тај приступ нас, захваљујући инстант приступу свакој бесмисленој теорији завере, додатно излуђује и гура у параноју чак и када је реч о крајње безопасним темама. А можда је ствар баш у томе што су генерације рођене у првој половини XX века, након безумног насиља, ратне пустоши, неизвесности и страха за сопствени живот, идеализам доживљавале снажније, верујући да после фашистичких страхота људска свест не може подлећи забораву.
Главни глумац је млади Стефан Вукић, који се јако добро снашао у захтевној улози у којој је његов лик стално присутан и тражи максималну посвећеност. Како си дошао баш до њега?
Повластица вишегодишњег рада на позицији кастинг директора пружа могућност праћења глумаца кроз развојне године, почев од студентских дана. Управо тако сам упознавао Стефана и стварао утисак о квалитетима који су често скривени несигурношћу, неискуством, личним страховима. Пажњу је почео да ми привлачи необичан изглед, као и моћ трансформације. Необорив доказ представљало је његово тумачење улоге полицијског инспектора мађарског порекла, из Суботице, у серији Кљун.
Милош Алигрудић, бивши политичар и син Слободана Алигрудића, многе ће изненадити својом одличном глумом у филму и чак не тако малом улогом. Како је дошло до његовог ангажовања?
У машти сам се поигравао идејом како би било сјајно да Алијин син, Милош, кога не познајем изузев преко ТВ екрана као политичара, поседује наслеђе очевог енормног глумачког талента који је био у равни са Павлом Вујисићем и Оливером Марковић. На тај начин бих могао да му поверим улогу Благоја Јотића, коју је играо Мики Манојловић у Трагу дивљачи, лика који се протеже кроз неколико романа и приповедака мог оца, сабраних у едицији Дивљи ветар. Наиме, Жикин филм Заседа из 1969. делимично је заснован на причи “Легенда”, у којој је главни антагониста пуковник Озне по имену Јотић и којег игра управо Слободан Алигрудић. Велика и комплексна улога била би ипак превелики залогај за било кога осим за великана, као што је Мики. Стога сам стрпљиво сачекао прилику која се указала у Излету и једну од улога доделио Милошу Алигрудићу. Испоставило се да је он породични пријатељ Јована Поповића и Весне Поповић (још једна необична коинциденција), те смо се убрзо сложили да тумачи улогу једног од путника на шлепу.
Поново помињемо твог оца. Раније си говорио да ти је сметала његова сенка како би почео да радиш. Делује да си се сада опустио у том смислу и пригрлио си његов утицај без отпора. Осећа се благо присуство атмосфере из филма Кад будем мртав и бео, на пример.
Хвала на комплименту. И ја имам осећање да постоје додирне тачке са Жикиним филмом, настале ван оквира планираног омажа Црном таласу. Искорак који сам начинио у превазилажењу бремена великог оца изгледа да делује тек у Излету. Прихвативши неодољиву понуду тек сам накнадно открио колико је прича Излета лично моја, иако испрва не делује тако. Ипак, интроспективни приступ свести главног јунака, демаскирање бола за губитком оца, продубило је одговоре које сам избегавао.
Једна од очигледних ствари у филму јесу феноменални кадрови који подсећају на сликарство…
Директорка фотографије Бојана Андрић посвећена је и драгоцена сарадница. Заједно са костимографом Јеленом Петровић и сценографом Зораном Петров, састављали смо идеје о кадровима и визуелном стилу, набацујући предлоге кроз референце из филма, фотографије или сликарства. Палета боја сведена је на нијансе сиве, као и на контрасте између тамних и светлих костима наспрам светлог неба или тамне површине унутрашњости брода. Аутентична атмосфера приче, сивило града, патина и рђа брода, уз костим заснован на текстури и засићености боје или шаре, делови су мозаика у естетици уља на платну у музејској галерији или контрастне фотографије крупног зрна. Ти делови су неретко додатно колорисани и доцртавани, њихова вредност је готово магијска, у њима су заробљене трунке живота недотакнуте пролазним временом.
Да се осврнемо на још један важан детаљ, а то је перфектан, чист звук, што се баш ретко дешава у домаћим филмовима.
Драго ми је да то чујем. За то су одговорне две особе, подједнако доброг слуха и талента, посве супротстављених карактера. Најпре, за снимање звука био је задужен Бранко Ђорђевић, легенда српске кинематографије. Њега сам на оба филма доводио у немогуће ситуације, снимање дијалога усред буке саобраћаја, рецимо, или буке на реци, тандркања бродског мотора и других отежавајућих околности. На све то он је узвраћао увек добродушном, зен-будистичком смиреношћу. На другом крају постпродукционе обраде финалног звука налази се Александар Протић, прзница кратког фитиља и још краћих нерава, чији слух, таленат и осећај оправдавају сваку неочекивану реакцију. Он је једини сарадник који је присутан на сваком мом играном пројекту, почев од студентског испитног филма с II године, рађеног далеке 2000. године, па све до Излета пуних 25 година касније.
Филм је снимљен углавном на речном острву на Дунаву и на шлепу, током лета. Колико је то било захтевно?
Постојали су велика бојазан и оправдан страх управо због неуобичајених услова на реци, откад се, дакле, пребаците са обале па до краја радног дана. Изложени сте невремену, незаштићени од могућих падавина, препуштени водостају и, понајвише, у милости и немилости богова бродског мотора, тешке машинерије која нас је сјајно служила. Њу смо два дана пред крај снимања на шлепу прописно измучили и довели на ивицу преживљавања… Све зарад остварења идеје.
Извор: Време
