Povodom retrospektivne izložbe dela Nadežde Petrović u Narodnom muzeju u Beogradu
Narodni muzej u Beogradu sa do sada najvećom retrospektivnom izložbom proslavio je tokom marta i aprila 150 godina od rođenja Nadežde Petrović (Čačak, 1873 – Valjevo, 1915), jedne Srpkinje prebogate biografije. Sa njom započinje uspon naše žene u novije vreme, ona je oličenje slobodne i umne osobe, nevezane za porodicu, odgovorne samo sopstvenim ciljevima i vrednostima. Otvorila je puteve modernizma u srpskoj umetnosti i velikom snagom ličnosti, radnom energijom i snažnom voljom postala tip savremene intelektualke, likovne kritičarke, političke aktivistkinje, organizatorke likovnog života u Srbiji i na Balkanu, možda i feministkinje. Bila je meteorska pojava, prerano sazrela za našu sredinu, neshvaćena kao i njen brat Rastko Petrović. Kritičari su o njenom slikarstvu pisali da joj boje naliče na testo i da slika raščupanom četkom. Njene slike u svoje vreme vredele su deset prosečnih plata a sada dvesta pedeset. Donela je u malu Srbiju duh Evrope u najnaprednijem vidu. Katarina Ambrozić, najbolji poznavalac njenog opusa, čiji će se doktorat još decenijama prepisivati, izazvala je u Nadeždino ime auditorijum sastavljen od uglednih nemačkih istoričara umetnosti, doktora nauka i muzealaca. Sa ponosom ih je upitala da li u Nemačkoj u Nadeždino vreme postoji i jedna tako napredna slikarka kakva je bila ta Srpkinja školovana u Minhenu. Odgovor je bio ćutanje, Paula Moderson Beker i Gabriele Minter, kao najznačajnije savremenice, ne mogu da se mere sa ovom Čačankom. Istini za volju, treba reći da Nadežda ne pominje Vasilija Kandinskog, koji ju je natkrilio u svetskim okvirima.
Njeno slikarstvo početkom 20. veka bilo je među najnaprednijim u svetu, a ona je u malom, u Srbiji, iskusila mnogo toga što i impresionisti i postimpresionisti, uglavnom osudu i nerazumevanje. U vreme kada je još bila snažna impresionistička škola, slikala je kao oni koji će tek doći, ekspresivno, ne robujući konvencijama, realističkom prizoru ili klasičnoj kompoziciji. Imajući izuzetan osećaj za boju, bila je u stanju da harmonizuje sve kontraste i vrste boja, odnose i tonalitete. Stiče se utisak da je mogla da počne od bilo kog dela slike, bilo kojom bojom i da uvek pronađe kolorističko rešenje celine. Stari majstori su izbegavali zelene boje, smatrali su ih sirovim, jetkim; Nadežda ih najviše koristi, kao i crnu i belu, kojih skoro da i nema u čistom vidu u starom slikarstvu, ili su kao zlatna i srebrna formirane od drugih boja. Rušila je pravila da bi uspostavila svoja, pa je i u najvećem slikarskom naponu umela da nađe pročišćene tonske odnose a ekspresivne slike naslika u pastelnom tonu.
Bilo je to vreme likovnih revolucionara, impresionista, postimpresionista, simbolista i secesionista a ona je likovno pripadala umetnicima koji će tek postati i ostati aktuelni. Ekspresionizam spada među nekoliko osnovnih stilskih formacija celokupne umetnosti, kakve su realizam, apstrakcija i fantastika (kao metastil, eklektički ili sintetički). Nadežda Petrović jedna je od najvećih ekspresionistkinja u svetskoj umetnosti, svakako jedna od prvih, njen značaj prevazilazi lokalne okvire. To je veoma dobro osetila nemačka publika na izložbi u minhenskoj Novoj Pinakoteci 1985. godine, koju je organizovala Katarina Ambrozić. Poseta je bila veća nego na prethodnoj, posvećenoj Ivanu Meštroviću. U Srbiji je ekspresionizam manje prihvaćen, mi smo od kraja 18. veka ogrezli u razne vidove realizma a od 1950-ih godina i fantastike ili kako se često govori neonadrealizma. Apstrakcija i ekspresija se ovde slabije primaju, to su neke strane biljke. Srpskom hajdučkom i ratarskom mentalitetu odgovara stvarnosna umetnost, realizam sa viškom smisla ili fantastika kao likovni odgovor na epove, legende, narodnu maštu i magiju. Iracionalnu, mitsku stranu našeg karaktera prati slična likovnost još od srednjovekovnih iluminacija, fresaka sa temom Strašnog suda i crkvenih skulptura. Nadežda se izdvaja iz te matice, pripada germanskom i evropskom duhu, ali isto toliko i našem na svoj način.
Veoma je čudno da ekspresionizam od rane renesanse do „Novih divljih“, neoekspresionizma u osamdesetim godinama prošlog veka, predstavlja tipično nemački stil. Mi ne možemo da razumemo kako i zašto je narod sastavljen od vanrednih zanatlija, vojnika, profesora, filosofa i naučnika koji najviše teže preciznosti, redu, disciplini i vertikalnoj hijerarhiji, prigrlio najrazbarušeniji vid umetnosti, u kojem ima previše slobode i premalo obavezujućeg. Odgovor na to pitanje moramo potražiti u onome što Nemci zovu „narodni duh“, tamo gde počiva kolektivna duša, ispravno označena kao „krv i tlo“. Svaka prava umetnost određena je rasno i nacionalno. Nadežda Petrović je to dobro znala i njoj je uspelo nešto što se skoro nikada kasnije kod nas nije ponovilo, osim u manjoj meri kod Aleksandra Tomaševića, Lazara Vozarevića i Svetozara Samurovića. Srpske seljake i seljanke, Ciganke, kaljave puteve, tarabe, zaostalo ali toplo srpsko selo i provinciju, mostove stare Srbije, kosovske božure i ideju Kosovskog zaveta, crkve i manastire, najtipičniju nacionalnu tematiku, predstavila je na najavangardniji mogući način. Tu pouku neće slediti nijedan naš napredni umetnik, eksperimentatori se po pravilu stide svog porekla i tradicije. Njene lekcije o patriotizmu, koje su je koštale života, jer je kao nacionalni borac, bolničarka dobrovoljac, stradala od tifusa u Prvom svetskom ratu, nije posle 1945. godine imao ko da sluša. Nisu je shvatali i prihvatali po bogatstvu njene ličnosti, u celini, već usko i delimično, samo kao slikarku. Njenu titansku pojavu nisu mogli da zaobiđu najveći poznavaoci impresionizma, u najobimnijim studijama na engleskom jeziku o tom pokretu u svetu reprodukuje se jedino njen rad od srpskih slikara.
Domaća publika i istoričari umetnosti nesebično se odužuju Nadeždi Petrović; svaka generacija na svoj način je otkriva, pa su tako mladi hrlili na ovu njenu najveću izložbu u Narodnom muzeju. Zauzvrat, ova značajna Srpkinja, uvek iznova našoj javnosti otkriva jedinstvo etičkih i estetskih vrednosti. Ona je bila krajnje nacionalno osvešćena i, odbivši ponudu da se na početku Prvog svetskog rata skloni u Rim, otišla je kao bolničarka u prve borbene redove, što ju je koštalo života. Senku na taj veliki patriotizam baca njena krajnje jugoslovenska orijentacija, zbog čega je nisu voleli vajar Đorđe Jovanović i slikar Marko Murat. Treba, međutim, reći da su svi vodeći intelektualci i umetnici tog vremena, od Dimitrija Mitrinovića do Dimitrija Ljotića bili ili masoni ili zagovornici jugoslovenstva.
Autori ove izložbe i tekstova u katalogu su profesori sa Katedre za Istoriju umetnosti beogradskog Filozofskog fakulteta. Treba imati na umu da se na istoriju umetnosti često upisuju snobovi koji ne idu na izložbe, ne posećuju ateljee i nemaju nikakav kontakt sa umetničkom scenom. Merenikova i Borozan jesu besprekorno u istorijskom i teorijskom smislu odgovorili na zahteve ovakve izložbe, ali oni nisu poput Nikole Kusovca i Bernarda Berensona konoseri, ne umeju da vide grešku slikara na slici ili reše atribuciju. Tako se na smotri u Narodnom muzeju potkrala jedna greška koja bi u svetu bila nezamisliva a koja ide na dušu i kustosâ Narodnog muzeja, te je treba hitno ispraviti. Na slici Nadežde Petrović „Ciganka sa belom maramom“ iz 1906. već na prvi pogled se vidi da nije reč o Ciganki, niti one nose bele marame, to je osobenost srpskih seljanki. U katalogu izložbe stoji da je zapis dole desno „… ch“ nečitak, međutim, za oštro oko je jasno vidljivo da ne piše Petrović već Vučetić. Reč je o slici Paška Vučetića (Paskoje Pasko Vucetich), kako se slikar i potpisao. Niko to nije video, ali greška nije promakla kolekcionaru Milošu Vujasinoviću.
Slično je Ivana Simeonović Ćelić, direktorka Muzeja Cepter, otkupila stariju i odličnu sliku Milovana Vidaka, člana Mediale, i postavila je u stalnu postavku. Do koje mere savremeni istoričari umetnosti ne umeju da vide sliku potvrđuje i to da je nekoliko godina ta slika visila obrnuto postavljena, sa nebom dole i zemljom gore, na šta je pisac ovog teksta skrenuo pažnju galeristi Nikoli Stojčeviću a on obavestio direktoru koja je ispravila neshvatljivu pogrešku.
Kapitalni promašaj je napravila i Katarina Ambrozić kao kustos strane zbirke Narodnog muzeja. Narodni muzej po svemu sudeći poseduje jednu manju originalnu sliku Hijeronimusa Boša za koju se nijedan kustos te ustanove nije potrudio da obavesti svetsku javnost pa nje nema ni u jednom katalogu Bošovih dela i njegovih naslednika koje beleži Šarl de Tolnaj u obimnoj studiji o tom umetniku. Kada su posle Drugog svetskog rata vršene atribucije, jedan pouzdani nemački istoričar umetnosti odmah je prepoznao ne Bošovu školu već rad samog majstora, koji bi bio svetsko otkriće jer nema novootkrivenih. Međutim, Katarina Ambrozić je sliku samovoljno preimenovala u delo Bošove škole, a slika godinama nije ni bila u stalnoj postavci. Jasno je da naši naučnici često nisu dorasli poslu kojim se bave.
