Црква га је најприје мудро извела на улицу, којој је ДПС био вичан само под употребом сузаваца, али гдје ћеш сузавцем на дјецу и жене који шетају мирно у тачно заказаном, пријављеном и предвиђеном року? Нијесу то кабадахије које гумама блокирају државну саобраћајницу
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Преокрет који се збио у посљедње 4 године на политичкој сцени Црне Горе, сигурно је завриједио да из историјских збивања пређе у уџбенике политичких наука. Монолитна партија ДПС која је почетком 2019 године осванула као систем који је у себе усисао цијелу државу, а спремао се да без по муке, под свој надзор стави и СПЦ (пошто је претходно нашао начина да уоквири дјеловање муслиманске заједнице и римокатоличке цркве), сада, четири године касније, постоји само као одбачени омот употребљеног производа.
Црква га је најприје мудро извела на улицу, којој је ДПС био вичан само под употребом сузаваца, али гдје ћеш сузавцем на дјецу и жене који шетају мирно у тачно заказаном, пријављеном и предвиђеном року? Нијесу то кабадахије које гумама блокирају државну саобраћајницу.
У тој арени улице и трга, гдје се по европском стандарду збивају све кључне друштвене промјене, Црква је успјела да ДПС-у из руку отме легитимитет, и пребаци га на своју страну. Онолико и онако еманциповано грађанство, све више је представљало државу и њену политички квалификовану већину, док је све мање то био случај са парламентом, коме се успут ближио крај мандата.
Услиједило је и рашчишћавање терена на страни ДПС-ове дугогодишње опозиције. Губитници свих претходних битака су господски склоњени у страну, а на чело политичке понуде, тј. алтернативе суптилно је стала сама Црква у лику дугогодишњег професора Цетињске богословије, који је истовремено био и универзитетски предавач. Мат у три потеза: улица, упорност и промјена актера.
До наредног читања у новом броју.
