Piše: Ivan Đurđević
U moru daleko važnijih vesti iz zemlje i sveta, na marginama brojnih portala diljem zemlje Srbije, mnogima je promakla informacija da će u poluvremenu finala Svetskog prvenstva u fudbalu u Americi sledeće godine biti održan prigodan kulturno-umetnički događaj, po ugledu na onaj koji zabavlja raju u finalu Superbola, najvažnije utakmice američke verzije probacivanja lopte između dva štapa po travi.
Nešto malo više pažnje istog dana izazvala je vest da će košarkaška Evroliga ubuduće biti ustrojena po ugledu na svoju stariju i bogatiju polusestru, američku NBA ligu – tačnije, biće podeljena na divizije i imaće seleri-kep (iliti po srpski, limite u arčenju novca). Nije, doduše, rečeno da li će publika biti obavezna da viče „diii-fens“ kada protivnik napada njihovu ekipu, ali kako je krenulo, ne bi čudilo da i ta opcija uđe u zapisnik.
Najviše od svega – logično, jer Srbi se ne vezuju za ono što je izgovoreno, već za onoga ko izgovara – izazvala je pažnju vest sa nekog od brojnih panela na Kopaonik biznis forumu, na kojem je naš košarkaški selektor Svetislav Pešić, pričajući o svemu po malo, kako on to obično radi, upozorio da će biti skoro propast sveta za naš sport (rekao je, doduše, za košarku, ali Kari nije čovek uskih vizija), ukoliko se ne dozovemo pameti i ne počnemo da igramo po pravilima modernog sveta koja podrazumevaju i postojanje nekakvog sistema. I da bi bilo dobro da o tome nešto naučimo od Amerikanaca.
Srbija bez Jokića!? Strašna Srbija! Za prvo mjesto na Pešićev rođendan
Ove tri naoko različite vesti zapravo šalju istu poruku – sport je danas sam po sebi postao nevažan, kao što je sve na ovom svetu postalo nevažno, ukoliko ne donosi profit. A, kada se pomene ta već izlizana reč – profit – od koje se svi sablažnjavamo, sve dok god nam se ne ukaže prilika za njom, onda je jasno da su Amerikanci genetski predodređeni da budu ti koji su sposobni da uspostave efikasan sistem i namaknu pare – jer da nisu, ostali bi u Evropi da se bakću sa birokratijom, mlate praznu slamu i vode besmislene ratove.
Amerika je zemlja koja na savršeno ozbiljan način tretira ljudsku površnost, a tu se sport perfektno uklapa (kao uostalom i šou biznis). Budalastu potrebu ljudskog bića da svoje vreme troši gledajući druga ljudska bića kako se biju, trkaju ili proturaju okruglasto telo kroz određeni omeđeni prostor, Evropljani shvataju kao dobru priliku za dodatno prolivanje krvi, a Amerikanci onako kako je praktičnije – kao šansu za dobru zabavu i dobru zaradu. Između prolivanja krvi i zabave-zarade, ljudi, koliko god sve nenormalniji bili, ipak i dalje radije biraju ovo drugo, i to je caka na koju sport, kao oblast za sebe, postaje sve više stvar američkog načina poimanja života.
U tom odnosu snaga dobijamo suludu tendenciju da čak i fudbal, kao civilizacijsko čedo Evrope, beži od nje tako dekadentne, najpre tamo gde para vrti – kod Arapa, kojima se daju dva Mundijala u 12 godina, a potom i tamo gde vrte i para i burgija, kod Amerikanaca. To što se košarka ustrojava po američkim pravilima, možda i nije nekakav oksimoron, jer to i jeste sport zasnovan na američkoj filozofiji velikih brojeva, ali to što se fudbal pušta u promet i više ne zna šta će sa sobom i kuda će da se dene, već je spreman da menja svoju bit da bi se svideo drugim tržištima (umesto da ih osvaja upravo svojom suštinom) jeste pravi pokazatelj odnosa snaga i u svetu sporta i u svetu kao takvom.
Fudbal, ovaj naš evropski je, pokušavajući godinama da privuče Ameriku sebi, na kraju popustio i primakao se Americi spreman da igra po njenim pravilima. O tome govori i činjenica da u američkoj MLS ligi, kada gostuje Mesijev Majami, postoje dve tarife za ulaznice – ako Mesi igra i ako Mesi ne igra. Zamislite to u Evropi. O tome govori i ova vest o koncertu usred finala Mundijala. O tome, uostalom, govori i činjenica da je i VAR u fudbal stigao – iz Amerike. I ostaje onda pitanje šta je sledeće na šta će fudbal pristati zarad profita? Podela na četvrtine, uvođenje jajaste lopte ili da gol vredi tri poena, a stativa jedan?!
I onda je valjda jasno šta je hteo da nam poruči Kari Pešić između dve šaljive anegdote na Kopu. Pa prostu stvar – da je prošlo vreme kada smo mogli da hvatamo na talenat, a da nemamo ideju i sistem. Da gledanje sopstvenog ćara može da ima smisla samo ako podrazumeva i dalekovidost opšte korisnosti, a isključuje inaćenje i potrebu da komšiji crkne krava. I da je umiranje u lepoti bez pragmatičnosti relikt prošlosti koji se neće vraćati u modu. Bar ne u ovom svetu. I da baš u tom svetu, ako želiš da ostaneš svoj, moraš da znaš da se menjaš. Koliko god to apsurdno zvučalo. Inače ćeš proći kao fudbal pred Amerikancima.
Izvor: NIN
