Beara rođen kao Srbin pravoslavac, sahranjen kao Hrvat katolik
Vekovima je na tom osunčanom, kamenitom, prokletom prostoru Dalmatinske zagore život gori od robije, tamo se hleb uzima kao lek a vode je uveka manje nego suza. Neko će da kaže, i biće u pravu, da je to iskonska kazna života na kamenu, da je isto u jednoj i drugoj Hercegovini, dole na kršu Crne Gore, u Lici. Ti prostori rađaju ljude čije sposobnosti i ambicije nisu ograničene, čija je mašta veća od okolnih planina a upornost dostojna najvećeg poštovanja. Svako selo, čak zaselak, te skučene, geografske površine koja liči na zgužvani staniol, dao je neko poznato ime; u politici, umetnosti, religiji, sportu, javnom životu uopšte, uključujući kriminal i strašne zločine.
Čovek čija je smrt povod redova koje čitate, rođen je u selu Zelovo, tridesetak kilometara duboko u zaleđu Splita, četrnaest kilometara od Sinja, u Cetinskoj krajini, u podnožju Svilaje. Zvao se Vladimir Beara. Nikada nije rekao, ti i takvi teško se otvaraju, da je u detinjstvu sanjao najsmelije snove, a jeste, nema sumnje, čak i one snove koji dodiruju apsolutne visine, krovove sveta. Jer, laže svako od uspešnih ljudi kad kaže da mu se vrh njegove zemlje, Evrope ili sveta dogodio slučajno, da o tome nije ni sanjao. Naravno da je tamo tridesetih godina dvadesetog veka mali Vlado, (rođen 1928. godine) čuvajući koze po vrletima Svilaje sanjao da bude nešto veliko, značajno, da mu se dive svi u selu, a to nešto šta bude, nevažno je. Svi smo to radili, da se ne lažemo, samo što su deca odrasla na kamenu svoje snove videla jasnije i u njih čvršće verovala. Jednom usađena ta klica kasnije sigurno nikne, procveta, i nevažno je u šta se pretvori. To određuju date okolnosti. E, te okolnosti dočekale su malog Vlaja (pogrdni naziv u Splitu za Srbe iz Zagore) Bearu, u Splitu gde je glava porodice Jakov Beara odlučio da se preseli.
Jednoga dana, 1946. godine, kaže legenda, osamnaestogodišnji Vladimir Beara posmatrao je trening NK Hajduk i kad se povredio prvi golman, a rezervni još nije stigao, Jozo Matošić je pokazao prstom na Bearu (prst sudbine) i kazao: „Mali, ajde ti stani na branku, dok onaj mulac ne dođe“. Tog časa je počela jedna blistava svetska karijera. Beara je leteo od jedne stative do druge, bacao se, lomio, branio i ono što su tada veliki fudbaleri Hajduka smatrali neodbranjivim. Po okončanju treninga, kad je Vladimir krenuo kući, trener Hajduka, Leo Lemešić, ga poziva, dugo gleda u oči i kažu: „Ti, sutra ujutro da dođeš na trening“. Godinu dana kasnije Vladimir Beara postaje prvi golman Hajduka.
Posedovao je neobičan stil, kretanje drugačije od ostalih golmana, delovao kao da umesto kičmenog stuba ima gumenu cev. Zvali su ga Ero, šjor balerina, meštar, čovjek od gume, Veliki Vladimir. Današnji golmani postavljaju živi zid kad je slobodan udarac i na 25 metara od gola. Beari je to bilo smešno. „Ća će mi neko stajat ispred mene. Ma ne more mi dat go sa dvaes metri, pa di će mi ga dat“ govorio je. I branio sve lopte koje su dolazile s prostora izvan šesnaesterca. I one iznutra, uključujući penale.
Uz Bernarda Vukasa, apsolutno najveće ime Hajduka u posleratnom periodu, Beara je bio najcenjeniji, ali samo izvan kluba. U Hajduku su ga ponižavali, za njih je večito bio „Vlaj iz Zagore“, Srbin, pravoslavac, kako je to ovih dana napisao jedan od najpoznatijih hrvatskih sportskih novinara. U nipodaštavanju Beare posebno se isticao Ljubo Kokeza i taj odnos bio je stalno na ivici nacionalne provokacije, iako se Vladimir Beara nikada nije izjasnio kao Srbin. Čaša se prelila 1955. godine, kad Hajduk osvaja titulu prvaka Jugoslavije. Na svečanom prijemu predsednik kluba, Marko Markovina, zahvaljuje svima poimenice, posebno Vukasu, ali preskače Bearu. Ovaj više ne može da ćuti, prilazi i pita Markovinu: „A, di sam tu ja, mene nisi ni spomenuo“. „Ti si običan golman, imamo još dvojicu takvih, što bi te spominjao“- odgovorio je Markovina. Beara napušta svečanost, odlazi kući i sutradan zove prvog čoveka Dinama, Ota Hofmana: „Šjor, ja bi preša u Dinamo, oćete li me primit“. Hofmanu samo što nije ispala slušalica iz ruke. Ko bi odbio takvog golmana ali…Šta će reći drugovi.
-Dođi ako te Hajduk pušta, inače mi to bez saglasnosti Splita i Zagreba ne možemo da uradimo-kazao je Hofman. Beara dodatno ljut zove Beograd, Crvenu zvezdu. Na liniji je dr Aca Obradović. „Sine, sedaj u prvi voz za Beograd, čekam te na glavnom peronu“, kazao je dr O. U Splitu i Hajduku haos; Beara izdajnik; Jesmo li govorili da je to vlaško pseto; Taj u Split nikada više nogom ne smije kročit…
Beara u Zvezdi ostaje pet godina, osvaja tri titule prvaka Jugoslavije i dva kupa. Brani za reprezentaciju, čini čuda na golu, dive mu se širom Evrope, 1960. godine proglašen je najboljim fudbalerom Jugoslavije. Svi veliki fudbaleri tadašnje Evrope govorili su da je Beara najbolji golman na svetu, a najveće ime tadašnjeg sportskog Sovjetskog saveza, golman njihove fudbalske reprezentacije Lav Jašin, i službeno proglašen za najboljeg na svetu, kazao je u jednom intervjuu: Ne, ja nisam zaslužio ovu titulu. Najbolji na svetu je Vladimir Beara.
Tada su bila druga vremena, sve je bilo drugačije, osim te stalne, podmukle, guste mržnje između pravoslavaca i katolika u Dalmaciji i njenoj zagori. Tačnije, netrpeljivosti rikokatolika prema „šizmaticima“. Svestan da mu nema povratka u Hajduk, u grad koji je voleo svim srcem, Beara u 32 godini odlazi u Nemačku. Brani s uspehom ali mu se događaju dve povrede koje stavljaju tačku na jednu briljantnu karijeru; lomili su mu potkoljenicu dva puta, na istom mestu.
Tadašnja komunistička vrhuška pokušava da smiri sve veće međunacionalne tenzije u Dalmaciji, i primorava rukovodstvo Hajduka da 1970. godine vrati Bearu u Hajduk, makar za pomoćnog trenera. Glavni je bio Slavko Luštica. Bearu vređaju s tribina, napadaju na ulicama Splita, pišu pisma klubu da otera „izdajnika“ ali on izdržava. Treba imati na umu da je to vreme Maspoka, vreme Matice Hrvatske, Tripala, Savke, mitinga sa hrvatskom ikonografijom, otvorenih pretnji Srbima, vreme zahteva da Hrvatska postane članica Ujedinjenih nacija. Branko Zebec zamenjuje 1972. godine Lušticu na klupi Hajduka, a prva njegova odluka bila je da se Beara otera iz kluba. Sledi trenersko tumaranje po svetu, nižerazrednim klubovima, preživljavanje.
Devedesetih, nakon osamostaljenja Hrvatske, njegovo ime bilo je zabranjeno u Hajduku. Niko nije smeo da ga spomene. Jedan splitski lekar, prijatelj Franje Tuđmana, koji je s njim dva puta nedeljno igrao tenis, usudio se da kaže kako politički nije dobro za Hrvatsku da Hajduk potpuno ignoriše Bearu samo zato što je Srbin. U novembru 1995. godine, Hrvatska u Splitu igra kvalifikacionu utakmicu za odlazak na Evropsko prvenstvo, protiv Italije. Tuđman traži da skupa s njim u svečanoj loži budu i dva stara Hajdukova asa, Frane Matošić i Vladimir Beara. Ante Pavlović, u staroj Jugoslaviji predsednik Fudbalskog saveza, u samostalnoj Hrvatskoj isto to, s neskrivenom radošću zove Bearu i upoznaje ga s Tuđmanovom željom. Beara oblači najbolje odelo koje je imao, uzima kišobran i laganim, još uvek elegantnim korakom, kreće prema Poljudu. Zaustavljaju ga na vratima službenog ulaza i pitaju gde je krenuo, on im govori o čemu se radi, portir stavlja knjigu gostiju na sto i Beara vidi da je njegovo ime precrtano. Okreće se i odlazi.
Pet godina kasnije na čelo Hajduka dolazi Branko Grgić. Samo što je seo za sto u kancelariji predsednika, uzima telefon i zove Bearu. „Šjor Vlado, spremam večeru ovdi u prostorijama Ajduka, sve u vašu čast, molim vas da dođete, da nam učinite čast i veliku radost“. Beara prelazi preko svega i pojavljuje se u prostorijama kluba koga je, tako je nekoliko puta kazao, nosio u srcu celoga života.
Privatni život Vladimira Beare nije ništa manje interesantan od njegove sportske karijere. Rođen je, rekosmo, u selu Zelovo nastanjeno isključivo srpskim, pravoslavnim stanovništvom. Danas je, razume se, situacija bitno drugačija, o čemu svedoči i sama Bearina sahrana. Najviše stanovnika Zelovo je imalo sredinom 19. veka, oko 180. Crkva Svetog Ilije podignuta je u Zelovu 1884. godine. Na popisu uoči samog rata, 1991. godine, u Zelovu je bilo svega 28 stanovnika; dvadeset Srba, dva Hrvata i šest neopredeljenih.
Iz braka s Boricom Vladimir je dobio sina Dadu, njihovu najveću radost i najveću tugu; Dado je početkom devedesetih preminuo od karcinoma.
Iako su ga u Splitu doživljavali kao Srbina, što je on poreklom i bio, Vladimir Beara se, bar tako danas tvrde u Splitu, a na osnovu dokumentacije s nekoliko popisa stanovništva-izjašnjavao kao Hrvat. Tračak sumnje unosi događaj iz 2013. godine, 23. septembra, kada je već onemoćalog i teško bolesnog Vladimira Bearu, posetio protonamesnik Slavoljub Knežević iz Eparhije Dalmatinske, Srpske pravoslavne crkve. U tekstu koji je nakon toga objavilo „Pravoslavlje“, piše da je Beara bio izuzetno radostan i duboko dirnut posetom, da se posebno obradovao ikoni Svete Petke koju mu je darovao sveštenik i ispričao da je od malih nogu vezan za Svetu Petku, preko jednog događaja koji je mogao da okonča tragično. Naime, imao je svega šest godina kad se teško povredio, udarivši glavom u kamen. Majka ga u dubokoj nesvesti stavlja na volovska kola i vozi u manastir Dragović, gde moli sveštenika da mu pred ikonom Svete petke očita molitvu za ozdravljenje. Ovaj to čini i samo što je završio obred mali Vladimir otvara oči i podiže se kao da mu ništa nije bilo. Od tada je njegova porodica, pre svega majka, redovno odlazila u Dragović da zapali sveću a nakon ppovratka u Split, po završetku karijere, i sam Vladimir je obilazio manastir Dragović i na razne načine zahvaljivao se tom svetom mesto dalmatinskih Srba.
Ipak, ono što se dogodilo na samom kraju, u završnom činu životnog puta velikog Vladimira Beara, dovodi sve izneto u sumnju, ako je to nekome uopšte važno, a trebalo bi da bude ovima koji Bearu svrstavaju među Srbe; Vladimir Beara sahranjen je 13.avgusta 2014. godine, na gradskom groblju u Splitu, po katoličkom obredu, uz sasluženje trojice fratara. Daleko od grobnice koju je sebi i supruzi podigao, za života, na pravoslavnom groblju u rodnom Zelovu kod Sinja. U porti Crkve Svetog Ilije gde su sahranjeni svi njegovi preci.
– Znamo da to nije bila njegova želja, ali smo nemoćni da bilo šta uradimo.
Ovako za „Novosti“ govore protojerej-stafrofor Nikola Škorić i protojerej Slavoljub Knežević, sveštenici Arhijerejskog namjesništva splitskog, dok pokazuju spomenik i grobnicu jednog od najboljih golmana sveta.
Spomenik skroman, a grobnica – prazna. Od belog i crnog mermera.
Na postamentu, uklesani veliki pravoslavni krst i imena: Vladimir Beara i Jadranka Beara rođena Coce. Levo, uz postament, fudbalska lopta isklesana od mermera i na njoj vaza, a desno mesingana posuda za paljenje sveća.
– Ovaj spomenik i grobnicu, Vladimir je podigao pre desetak godina – pričaju sveštenici. – Želeo je da bude sahranjen pored svojih predaka. Pored oca Jakova i majke Marije. Da nije to želeo, ne bi grobnicu ni podigao. Ali, prošle godine, kada se upokojio i kada je odlučivano o mestu njegove sahrane, s nama niko nije kontaktirao. A njegova želja brutalno je pogažena. No, na čast i obraz onima koji mu je nisu ispunili.
Da su se i jednog trenutka oglasili i podsetili na Bearin amanet, naši sagovornici tvrde da bi bili optuženi za nacionalizam i šovinizam.
– Njegova druga supruga Jadranka je živa i znala je za grobnicu u Zelovu, a zašto je pristala da Vladimir bude sahranjen na Lovrincu, ne znamo – nastavljaju naši sagovornici.
– Nama zbog te odluke nije pravo, jer je naš Vlado bio istinski pravoslavac.
I u najteža vremena, tokom rata devedesetih, održavao je kontakte sa nama, obilazio je naše svetinje i davao novčane priloge.
S obzirom na to da je, kako kažu sveštenici Knežević i Škorić, želja Vladimira Beare o mestu sahrane pogažena, oni su mu tokom protekle godine više puta služili pomene u hramu Svetog Ilije u Zelovu. Na Bearinom Zelovu, kažu.
Izvor: Fejsbuk stranica Rojalistički klub
