Пише: Иван Ђурђевић
У мору далеко важнијих вести из земље и света, на маргинама бројних портала диљем земље Србије, многима је промакла информација да ће у полувремену финала Светског првенства у фудбалу у Америци следеће године бити одржан пригодан културно-уметнички догађај, по угледу на онај који забавља рају у финалу Супербола, најважније утакмице америчке верзије пробацивања лопте између два штапа по трави.
Нешто мало више пажње истог дана изазвала је вест да ће кошаркашка Евролига убудуће бити устројена по угледу на своју старију и богатију полусестру, америчку НБА лигу – тачније, биће подељена на дивизије и имаће селери-кеп (илити по српски, лимите у арчењу новца). Није, додуше, речено да ли ће публика бити обавезна да виче „диии-фенс“ када противник напада њихову екипу, али како је кренуло, не би чудило да и та опција уђе у записник.
Највише од свега – логично, јер Срби се не везују за оно што је изговорено, већ за онога ко изговара – изазвала је пажњу вест са неког од бројних панела на Копаоник бизнис форуму, на којем је наш кошаркашки селектор Светислав Пешић, причајући о свему по мало, како он то обично ради, упозорио да ће бити скоро пропаст света за наш спорт (рекао је, додуше, за кошарку, али Кари није човек уских визија), уколико се не дозовемо памети и не почнемо да играмо по правилима модерног света која подразумевају и постојање некаквог система. И да би било добро да о томе нешто научимо од Американаца.
Србија без Јокића!? Страшна Србија! За прво мјесто на Пешићев рођендан
Ове три наоко различите вести заправо шаљу исту поруку – спорт је данас сам по себи постао неважан, као што је све на овом свету постало неважно, уколико не доноси профит. А, када се помене та већ излизана реч – профит – од које се сви саблажњавамо, све док год нам се не укаже прилика за њом, онда је јасно да су Американци генетски предодређени да буду ти који су способни да успоставе ефикасан систем и намакну паре – јер да нису, остали би у Европи да се бакћу са бирократијом, млате празну сламу и воде бесмислене ратове.
Америка је земља која на савршено озбиљан начин третира људску површност, а ту се спорт перфектно уклапа (као уосталом и шоу бизнис). Будаласту потребу људског бића да своје време троши гледајући друга људска бића како се бију, тркају или протурају округласто тело кроз одређени омеђени простор, Европљани схватају као добру прилику за додатно проливање крви, а Американци онако како је практичније – као шансу за добру забаву и добру зараду. Између проливања крви и забаве-зараде, људи, колико год све ненормалнији били, ипак и даље радије бирају ово друго, и то је цака на коју спорт, као област за себе, постаје све више ствар америчког начина поимања живота.
У том односу снага добијамо сулуду тенденцију да чак и фудбал, као цивилизацијско чедо Европе, бежи од ње тако декадентне, најпре тамо где пара врти – код Арапа, којима се дају два Мундијала у 12 година, а потом и тамо где врте и пара и бургија, код Американаца. То што се кошарка устројава по америчким правилима, можда и није некакав оксиморон, јер то и јесте спорт заснован на америчкој филозофији великих бројева, али то што се фудбал пушта у промет и више не зна шта ће са собом и куда ће да се дене, већ је спреман да мења своју бит да би се свидео другим тржиштима (уместо да их осваја управо својом суштином) јесте прави показатељ односа снага и у свету спорта и у свету као таквом.
Фудбал, овај наш европски је, покушавајући годинама да привуче Америку себи, на крају попустио и примакао се Америци спреман да игра по њеним правилима. О томе говори и чињеница да у америчкој МЛС лиги, када гостује Месијев Мајами, постоје две тарифе за улазнице – ако Меси игра и ако Меси не игра. Замислите то у Европи. О томе говори и ова вест о концерту усред финала Мундијала. О томе, уосталом, говори и чињеница да је и ВАР у фудбал стигао – из Америке. И остаје онда питање шта је следеће на шта ће фудбал пристати зарад профита? Подела на четвртине, увођење јајасте лопте или да гол вреди три поена, а статива један?!
И онда је ваљда јасно шта је хтео да нам поручи Кари Пешић између две шаљиве анегдоте на Копу. Па просту ствар – да је прошло време када смо могли да хватамо на таленат, а да немамо идеју и систем. Да гледање сопственог ћара може да има смисла само ако подразумева и далековидост опште корисности, а искључује инаћење и потребу да комшији цркне крава. И да је умирање у лепоти без прагматичности реликт прошлости који се неће враћати у моду. Бар не у овом свету. И да баш у том свету, ако желиш да останеш свој, мораш да знаш да се мењаш. Колико год то апсурдно звучало. Иначе ћеш проћи као фудбал пред Американцима.
Извор: НИН
