Пише: Марина Кобленц
Деценије уметничког рада и неколико десетина изложби у Израелу и широм света је иза саговорника Новог магазина, Давида Риба (Reeb). Рођен је у Реховоту 1952, студирао на Безалел академији уметности и дизајна у Јерусалиму. Максимално користи сито-штампу, реферирајући у својим раним радовима на амерички Поп арт. Његов рецентни уметнички рад је, чини се, подељен у две категорије. На једној страни су мртва природа, пејзажи места где живи, као и апстрактне слике, док се на другој налази снимање израелске окупације Палестине и рата који Израел води против Палестинаца, што је аутору подарило коришћење уметности за политички активизам.
Је ли оваква процена тачна, и ако јесте, тражите ли комплементарност у вашим стиловима?
Тачно је да ме занимају различите врсте сликарства и уметности уопште, као што су репрезентација, сликање из посматрања и памћења, сликање са фотографија, апстракција коришћењем пројекције и сликање слободном руком. Половину мојих радова чине апстракције. Имао сам срећу да радим у време кад се свака уметност која је интересантна сматра легитимном. С једне стране, волим да се бавим различитим врстама сликарства и уметности, с друге желим да свој рад посвећујем локалним питањима, посебно да не занемарим израелску окупацију коју сматрам најважнијим питањем овде у Израелу/Палестини. Реалност окупације и апартхејда се не може занемарити. Само потпуно једнака права за све становнике Израела/Палестине била би прихватљива ситуација.
Без обзира на разноликост у техници или стилу слике, заједничке особине – пре свега наношење боје на површину – важније су од разлика. Такође свака слика увек има своју причу, чак и она апстрактна садржи причу, и увек постоји више од једног начина да се слика гледа.
Направили сте десетине видео снимака окупације, они као да немају никакав естетски циљ, већ су несофистицирано снимање догађаја. Која је ваша намера у приказивању окупације и рата?
Од 2005. учествујем и правим видео снимке заједничких палестинско-израелских демонстрација против зида апартхејда и окупације уопште. Ови видео снимци су се понекад користили као вести или у правним поступцима, иако данас сваки активиста може да направи фотографије и видео записе релативно високог квалитета помоћу телефона. Мислим да је важно да покажем који је мој став и забележим ствари онако како се дешавају. Ако живим овде, требало би да се позабавим начином на који ствари овде стоје. Да то не радим, постао би саучесник у одузимању имовине Палестинцима и осталих неправди.
Осим тога, догађаји које снимам занимљиви су по начину на који илуструју односе моћи између окупираних и окупатора. Моји видео снимци такође показују стални ток нових слика и ситуација. Оне су уметност колико и моје слике, и често их излажем заједно са њима: видео снимци дају контекст и додатну димензију, а интересантни су и као самостални комади.
Како је вишедеценијски сукоб између Израелаца и Палестинаца утицао на израелске уметнике? Има ли оних који то потпуно игноришу? Или оних који критички осликавају палестински оружани отпор? Је ли већина израелских, јеврејских уметника склонија да се противи окупацији Палестине, подржавајући права Палестинаца, него друге групе унутар израелског друштва?
Већина израелских уметника не посвећује значајан део свог рада овом сукобу јер желе да се баве општијим људским питањима, или можда не желе да њихов рад постане превише контроверзан и да их доведе у невољу. Не могу да се сетим било кога да се на смислен начин бави палестинским оружаним отпором осим фотографа Микија Кратсмана од пре неколико година. Има вероватно и других, али нисам упознат са њиховим радом. Верујем да радим више у том погледу од већине других израелских уметника. Међутим, израелским уметницима који живе и раде у иностранству, нпр. у Немачкој или Уједињеном Краљевству, можда ће бити лакше да се позабаве овим питањима на значајнији начин. Већина израелских, јеврејских уметника је дефинитивно далеко склонија да се супротставља окупацији и подржава палестинска права него што то чине друге групе у израелском друштву, иако се то нужно не одражава у њиховом раду.
Које изазове сте искусили као уметник у Израелу и како су они обликовали ваш рад? Ваш цртеж – Јерусалем, који приказује ортодоксног Јеврејина како се моли на Западном зиду у Јерусалиму, са једне његове стране написано је на хебрејском Златни Јерусалим, а са друге Јерусалим од гована, цензурисан је. Је ли било других примера цензуре?
У Израелу заиста постоји доста цензуре, али постоји и висок ниво слободе изражавања, посебно за јеврејске уметнике, иако то искључује Палестинце на окупираним територијама. Израелске институције су у неколико наврата потиснуле или цензурисале мој рад. Рецимо, 1983. у Музеју уметности у Тел Авиву каталог изложбе је отказан јер сам у једном новинском интервјуу рекао да је овом изложбом моја намера била да направим омаж палестинским уметницима. Године 2001, директор истог музеја уклонио је моје слике са изложбе током њеног постављања јер је тврдио да су вређале премијера Ариела Шарона. На сликама су приказане подводне сцене са текстом Арик једе децу.
Године 2021, по налогу Кармела Шама Хакоена, градоначелника Рамат Гана, моја слика Јерусалем (1997) уклоњена је са изложбе, која је обележавала поновно отварање прелепо реновираног Музеја израелске уметности Рамат Ган. Тврдио је да је слика расистичка и имплицирао је да је антисемитска. Био сам задовољан што је већина осталих уметника који су учествовали на изложби, у знак протеста и солидарности, скинула своје радове, након чега је музеј био затворен на дуже време.
Палестински уметници који овде раде су у тежем положају. Пре само неколико недеља, без објашњења је отказана изложба радова палестинске уметнице Софи Абу Шакра, која је требало да буде приказана на Технолошком институту Холон.
Да ли су Палестинци, било то грађани Израела или из Палестине, упознати са вашем радом? Мислите ли да уметност може допринети премошћавању поделе између Палестинаца и Израелаца? И, каква је ваша сарадња са уметницима са друге стране сукоба?
Овде радим више од четрдесет година, и многи Палестинци, посебно уметници, свесни су мог постојања. Године 1982. у Тел Авиву, Моше Гершони и ја смо први пут сарађивали са палестинским уметницима грађанима Израела – Асадом Азијем и Абд Абдијем – на малој изложби, реагујући на рат у Либану. Први пут сам се 1984. сусрео са палестинским уметницима – Слиманом Мансуром, Вером Тамари, Каримом Дабахом и Тајзиром Баракатом – са окупираних територија 1967. Заједно са многим другим уметницима излагали смо током 1980-их, 1990-их и почетком 21. века, и у Израелу (Тел Авив), као и у Палестини (Рамала), а и у иностранству, нпр. Немачкој и Сједињеним Америчким Државама. У почетку је било узбудљиво и обећавајуће. Надао сам се да је наша сарадња претеча нове културне плодне сарадње која се креће ка демократској стварности која није усредсређена на национализам или религију, већ на нашу заједничку хуманост. Али као да се ништа није променило као резултат нашег заједничког рада, и на крају сам се забринуо да би то могло бити схваћено као облик нормализације окупације.
Постоји ли разлика у начину на који је ваша уметност прихваћена у Израелу и на међународном нивоу?
Већина моје публике је у Израелу, као и већина мојих купаца. Ово је можда делимично зато што се много бавим локалним питањима. Можда неки људи у иностранству имају тенденцију да мој рад редуктивно виде или као израелски или антиционистички. Током година, било је свих врста купаца. Редакција Хареца, главних опозиционих новина, купила је многе моје слике за своју колекцију. Купци углавном преферирају она дела без очигледног политичког садржаја, иако неки купују комаде који су очигледно политизовани.
Чини се да ваше најновије слике јарко црвених боја изражавају ужас због крвопролића у Гази. Осећате ли, као Израелац, и било какву кривицу за оно што израелско руководство чини да наводно заштити вашу безбедност?
Оно што израелско руководство ради није да заштити моју безбедност, већ је експанзионистичка стратегија. Осећам одређену одговорност јер сам држављанин Израела и плаћам порез. Увек сам говорио против политике Израела према Палестинцима. Свакако да су размере државног насиља, етничког чишћења и можда геноцида у Гази, као и етничког чишћења које се данас дешава на Западној обали, веће од свега чега се могу сетити. Али не бих рекао да се осећам кривим. Међутим, осећам се шокирано и згрожено.
Прошлог петка срео сам човека из мале заједнице у Масафер Јати на Западној обали. Ухапшен је кад су израелски нападачи из оближњег илегалног насеља стигли у његову кућу, напали његову жену и малу децу. Полиција је ухапсила њега, а не нападаче. Током двонедељног боравка у израелском затвору Офер у близини Рамале, претучен је, понижаван и патио је због пренатрпаности, од хладноће и глади. То су свакодневне приче тамо. Тако да да, стидим се као Јеврејин и као грађанин Израела, чији порези то плаћају.
Јесу ли, коначно, ваши јеврејски корени имали утицаја на ваш рад током деценија?
Увек сам био атеиста, али сам се ипак осећао Јеврејином. На крају крајева, антисемитима је свеједно у шта ја верујем. Увек сам осећао да имамо посебну одговорност да будемо посвећени пре свега заједничким људским вредностима. Замислите шта су пре генерацију или две Јеврејима урадили нацисти и њихови сарадници, као и више стотина година маргинализације и прогона једне немоћне мањине. Пре свега имамо одговорност да не чинимо другима оно што је нама учињено.
Део онога што нам је наша историја завештала био је дар ироније: народ који себе сматра да је од Бога изабрани народ, био је маргинализован и прогањан током већег дела своје историје, посебно у источној Европи. Можда тај јаз на неки начин утиче на мој рад. И, пошто је традиционално јеврејска култура више књижевна него визуелна – представљање људских лица је забрањено, можда писању дајем више места у својим композицијама него што бих да нисам Јеврејин.
Извор: Нови Магазин
