Piše: Ivan Đurđević
Ima onaj čuveni crtani film iz zlatnog doba crtanih filmova, kada čovek na gradilištu pronađe žabu koja igra i peva, i šta će, kud će, kao i svaki ljudski stvor, odmah pokuša da od toga zgrne neke pare. Ali avaj! Žaba peva i igra samo kad joj se ćefne i kad je niko ne gleda, a čim se pojavi publika sa plaćenim ulaznicama, ona odjednom počne da mučno krekeće sedeći otromboljena na sceni.
Tako otprilike ove godine izgledaju i košarkaši Partizana. Skloni nekoj čudnoj logici, oni redovno gube onda kada njihovi navijači to od njih najviše očekuju, a počnu da pobeđuju tek kada ih svi uveliko otpisuju. I jedno i drugo, pride, rade u velikom stilu – i pobeđuju i propadaju slavno. Da ne bude da je ovde reč o nekoj proizvoljnosti, tu je statistika koja ne laže, a ona kaže da Obradovićeva ekipa ove sezone pred svojom publikom na 16 evroligaških utakmica ima čak sedam poraza. Dakle, još malo, pa svaki drugi meč. I po tom parametru je najslabija od svih onih koji ozbiljno igraju ovo takmičenje. Kako je to moguće da se desi ekipi koja ima jednu od najboljih publika u Evropi? I da li to znači da ta publika, iz nehata, od silne ljubavi, više odmaže nego što pomaže igračima za koje tako strasno navija?
Statistika teško može objasniti šta se dešava u glavama košarkaša Partizana. Ali, psihologija može. Strani/tamnoputi/američki košarkaši koji igraju u Evropi, a u Partizanu ih je čak devet od 12, uglavnom su puki plaćenici, koji menjaju klubove na svaku godinu ili dve, uzimaju novac i nadaju se da će jednog dana stići poziv iz NBA, što im je suštinski i jedini pravi cilj u karijeri. Drugim rečima, igraju pre svega za sebe, pa ako to pomogne i ekipi, dobrodošlo je. Izgube ili pobede, skoro da je svejedno, sutra je novi dan.
Međutim, „časovi ljubavi“ koje je Partizanu u amanet ostavio Duško Vujošević, nešto su „komplitli difrent“ od onoga kako ti legionari zamišljaju košarku. Ti „časovi“ nalažu da se u klub dovode isključivo igrači „sa dušom“, sposobni da se emotivno povežu sa sredinom i navijačima. O tome govori i činjenica da se mnogi od njih posle vraćaju u klub, kao igrači ili kao deo porodice. Drugim rečima, Partizan neguje svoje strance i stranci neguju svoju ljubav prema Partizanu. Zato su i jedni i drugi već godinama na dobrom glasu.
I Željko Obradović je po povratku u klub nastavio da poštuje pravila „časova ljubavi“, čiji je abonent i on sam, jer teško da postoji voljenija i poštovanija osoba od njega u trenutku kada uđe u halu. Iako je i sam kroz karijeru radio uglavnom sa surovim profesionalcima kojima emocije baš i nisu bile u vrhu liste stručnih kvalifikacija, u audiciji za crno-beli dres i kod njega važe malo drugačija pravila. Zbog toga u Partizan i danas dolaze isključivo igrači sa specifičnim mentalnim sklopom, koji podrazumeva lojalnost i privrženost, ali i posebnu energiju na terenu i van njega.
Samo što manifestacija tog mentalnog sklopa često ume da se otme kontroli.
Naime, višak ljubavi, kao i u životu, tako i u košarci često ume da bude kontraproduktivan. Ljubav stvara velika očekivanja, a velika očekivanja stvaraju pritisak i na tom pritisku je Partizan pucao ove sezone, a onda je tražio načine da se ponovo sastavi.
Jer njegovi igrači iz ovogodišnjeg sastava nisu navikli ni na toliku ljubav, ni na toliki pritisak. Ekipa je izgubila upravo one utakmice u kojima je od publike dobila najviše ljubavi. A, od viška ljubavi umeju i da zadrhte ruke i da zaklecaju kolena, ali i da se pomuti razum, što je za igranje košarke pogubno.
Sa druge strane, kada pritiska nema, kad niko ništa ne očekuje, crno-bela „žaba“ zaigra i zapeva sve u šesnaest, a bogami i za pojas zadene. O tome govore i pobede od plus 17 u Monaku, plus 20 u Milanu, plus 31 u Lionu, pa i plus 12 pred navijačima Crvene zvezde, onda kada je ekipa već bila osuđena na „igranje za čast“. Dakle, svuda tamo gde ekipu ne greje navijačka ljubav, ona počne da cveta.
Koja je, onda, verzija Partizana istinita? Jer ima ih samo dve – ili je podmazana mašina ili je skup labilnih pojedinaca. Na to pitanje moraće da odgovori Željko Obradović. I da pronađe rešenje. A da pritom to rešenje ne bude ono od letos – da promeni ceo tim.
Izvor: NIN
