Има један ванредан пример о тачном вођењу васеленских књига правде ради. То је стална и непогрешна равнотежа у рађању мушке и женске деце. Сравните статистике света, и видећете чудо од поштеног и праведног рачуна. А кад би то ишло по људској правди ма само годину дана! Сви који желе сина, а то су сви, и сви са „оправданим“ жељама, начинили би покор на земљи и сахранили човечанство
Правда у људском друштву и људском поимању никако не може да постане комплетан појам, да обухвати и Божју правду и људску правду, и правду са дугим роковима и правду са кратким роковима. Божја правда, то су врло сложена срачунавања и уравнотежавања небројених дуговања и чинилаца. Та правда види и чита и село, и сеоско гробље. Људска правда, то су краткорочни поступци, примитивна наплаћивања и одмазде, наивне обмане да се правда десила ако се човек неки намирио и осветио. Човек не зна за једно основно знање у области Божје правде: оно што ја немам, то је оно што мени није дато, а није оно што други има. Све људско „имање“, и духовно и материјално, долази из једног извора, и враћа се у један извор. Васеленска економија и уравнотежења врше се, што би рекао Његош, магнетским погледима великих закона, а не додавањем и одузимањем из људских џепова. Еванђеље лепо тумачи: све што имамо, то су они таленти које Бог сваком поособ даје, и које свако поособ има да врати у најшири колектив, у васеленски колектив. А срди се Бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради и других људи ради.
Варају се сви који мисле да два суседа чине комплменте у неком проблему правде; да онај што „има“ и онај што „нема“ чине проблематичан неки спрег. И један и други имају своје сасвим засебне странице у великом рачуноводству равнотежа. Онај који пред људском правдом „нема“, можда много има, само оно што му је дато још није узео у напор. (Људи се највише жале на немање слободе, и чекају је од правде. Не знају да и слобода зависи од унутрашњих напора човечјих.) А онај што по људској правди „има“, можда није никакав поседник, и од добивених талената ће можда једва што моћи вратити. А треба их вратити, и то с порастом, баш у васелену, у последњи и нашири наш колектив, пошто су служили и плодове доносили у мањим колективима народним и међународним. Нема обрачуна до последњег обрачуна. Отуда је сваки процес правде на крају крајева између Бога и човека, а не између човека и човека, или човека и људи. Само се напослетку зна где је била моћ, у имању или у немању; само се напослетку зна колико је неки ударац био ударац а колико самоударац. У Еванђељу лепо стоји: „Безумниче, још ноћас могу“… имање претворити у суво лишће, а живу душу узети из живота. Опет у Еванђељу читамо: „Доста је сваком дану зла свога.“ Због вијугавих путева тачних обрачуна Божја правда је спора. Спора је и зато што је и стрпљива. Стрпљиво чека човека да узре за правду, да постане доста осетљив и за радост и за ударац. Ко се у Божју правду нада, подуже има да чека, и дешава се да му живот није довољно дуг да дочека. Али је то свеједно за онога ко има дубоку веру да ће се све задужено и разравнотежено смирити.
Има један ванредан пример о тачном вођењу васеленских књига правде ради. То је стална и непогрешна равнотежа у рађању мушке и женске деце. Сравните статистике света, и видећете чудо од поштеног и праведног рачуна. А кад би то ишло по људској правди ма само годину дана! Сви који желе сина, а то су сви, и сви са „оправданим“ жељама, начинили би покор на земљи и сахранили човечанство. Ма како неправедно изгледало људској правди што један има шест синова а други шест кћери, то је праведно уравнотежење у великом колективу. Божја правда је дакле врло често „неправда“. Али та неправда држи живот материјално и морално. Када би за један тренутак само Бог могао пристати да испуњава правду људма пожељну, тога истог тренутка би дошло на једног човека десет смрти, а на другог десет ручкова. Докле год човек нема идеју о Божјој правди, његови трагични сукоби с правдом и с Богом настављаће се.
Исидора Секулић
Извор: О правди и вечности, Српски књижевни гласник, н.с., књ. LIX/1 (1941), 1-4)
