Литијум у свијету: гдје га има, како се експлоатише и зашто му пада цијена

Иако је литијум и даље једна од главних сировина будућности, и мада се у многим земљама интензивно трага за резервама тог метала, чини се да је велико узбуђење око литијума прошло. Цена му пада – као и углед, преноси Дојче веле.

Главни покретач раста тржишта литијума последњих година је употреба тог метала у батеријама електричних возила. Широм света се пробудило интересовање за ову нову важну сировину, производња је нагло расла. До почетка 2018. континуирано је расла и цена литијума. Сада је цена пала, више се него преполовила од врхунца у марту 2018.

Руда литијума, (Фото: Getty)

Због прекомерне производње и смањених цена, неколико фирми које се баве експлоатацијом литијума одложило је планове за проширење капацитета. А новији рударски погони у Аустралији и Канади потпуно су престали са производњом.

Ево и података: светска производња литијума је ​​2020. смањена за пет одсто у односу ​​2019. – са 86.000 тона на 82.000. А глобална потрошња литијума 2020. процењена је на 56.000 тона, отприлике исто као и 2019. Током прве половине 2020. пандемија Ковида била је значајан фактор за смањење потражње. У другој половини 2020. потражња за литијумом се поново донекле опоравила.

Цене литијум карбоната и литијум ходроксида у Кини пале су са приближно 7.100 долара по тони на почетку године на око 6.200 долара по тони у новембру, односно са 7.800 долара на око 7.000 долара. Цене металног литијума (99,9 одсто литијума) у Кини у истом периоду пале су са приближно 83.000 долара на око 71.000 долара по тони.

За пад цене тренутно има више разлога: Аустралија (највећи произвођач на свету), у ​​кратком временском периоду отворила је много рудника и изненада произвела много више литијума. С друге стране, потражња за литијумом је опала, посебно у Кини, најважнијем тржишту. Кина је, на пример, смањила субвенције за електро-аутомобиле.

Прљава технологија

Међутим, постоји још разлога за отрежњење у вези са литијумом. То је у великој мери и доминантна прљава технологија која се показује штетном за локалну или регионалну природну околину као и за људска друштва.

Литијум бије лош глас. А то није добро за бизнис.

Колико год се фирме које ничу као печурке после кише као и познате велике корпорације труде да поправе лошу слику која је повезана са експлоатацијом и производњом литијума – то им слабо иде. Јер невладине организације будно прате дешавања и добро су повезане широм света. Информације о штетама, хаваријама, корупцији, скандалима, судским процесима – брзо се шире. Људи се буне против постојећих и будућих рудника и постројења, врше притисак на политику.

Зграда „Рио Тинта“, (Фото: Central Park Tower)

А и купца електро-аута у Немачкој сада све више занима како се произвео његов ауто, свеукупно – па и да ли су батерије у њему допринеле уништавању природе, као што га занима да ли је мајицу за бедну плату сашила нека жена у Бангладешу и да ли су тепих ткале дечије руке у Индији. Тако нешто – не жели да купи.

„Иако би се производња батерија могла пребацити у ЕУ, велики део сировина ће и даље стизати из трећих земаља. Расправе о транспарентности ланца снабдевања у будућности још више добити на значају” пише у једној студији за Министарство науке и образовања у Немачкој.

Према поменутој студији, литијум се тренутно првенствено добија из два веома различита извора: из поџемних сланих језера у такозваном литијумском троуглу у Јужној Америци и из руде у Аустралији. Та два начина производње веома се разликују по могућем утицају на животну средину.

Слана језера

У постројењима за производњу литијума у Атакама пустињи, слана поџемна вода се пумпа на површину и потом излива у велике отворене базене – вода испарава и на дну остаје слани талог. То траје неколико месеци и у великој мери зависи од времена.

Када се испаравањем постигне довољно висока концентрација литијума, следи хемијски третман. Пошто су подручја на којима се овако производи литијум углавном веома сува, последице могу бити веома озбиљне – нестаје вода из поџемних резервоара чиме се тло додатно исушује. А не треба занемарити ни ризик од урушавања подручја испод који су настале огромне рупе – поготову тамо где ионако често има земљотреса, као што је то случај са Чилеом.

Атакама пустиња, (Фото: Live science)

Рудници литијума

Поред тога што се копањем руде уништава крајолик, и што настају типична загађења прашином која садржи силицијум и буком – најкритичнији део процеса производње литијума из руде је приликом концентровања и екстракције литијума када се додају киселине и после чега остају отпадне воде, отровна шљака. Они се складиште у базенима који могу да процуре или пукну – а отров доспе у поџемне воде и реке.

Истраживачи са Ирског технолошког института Карлоу такође потврђују да вађење литијума може имати значајне еколошке и друштвене ефекте ако није правилно регулисано, праћено и контролисано. Главни проблеми су по њима загађење воде и ваздуха отровним хемикалијама.

Највећи лиферанти литијума

Већина светске експлоатације литијума тренутно се врши у пет рудника у Аустралији, затим у Аргентини и Чилеу које имају по два постројења за прераду воде из поџемних сланих језера, као и два таква постројења и једног рудника у Кини.с

Процењује се да литијум у свету највише користи за батерије 71 одсто, затим керамику и стакло 14 одсто, масти за подмазивање 4 одсто, а потом следе други начини употребе.

Како би се могао користити за батерије, литијум из сланих језера или рудника мора се обогатити – у сложеним хемијским процесима. Тај део процеса се ретко обавља у земљама у којима се вади литијум, већ готово искључиво у Кини.

Литијумске батерије, (Фото: Electrek)

Светски ресурси

Захваљујући континуираном истраживању, идентификовани ресурси литијума су се значајно повећали широм света и сада се процењују на укупно око 86 милиона тона. Тренутно листа изгледа овако (извор УГСС):

1. Боливија – 21 милион тона

2. Аргентина – 19,3 милиона тона

3. Чиле – 9,6 милиона тона

4. Сједињене Америчке Државе – 7,9 милиона тона

5. Аустралија – 6,4 милиона тона

6. Кина – 5,1 милион тона

7. Конго (Киншаса) -3 милиона тона

8. Канада – 2,9 милиона тона

9. Немачка – 2,7 милиона тона

10. Мексико – 1,7 милиона тона

11. Чешка -1,3 милиона тона

12. Србија -1,2 милиона тона

13: Перу – 880.000 тона

14. Мали – 700.000 тона

15. Зимбабве – 500.000 тона

16. Бразил – 470.000 тона

17. Шпанија – 300.000 тона

18. Португал – 270.000 тона

19. Гана – 90.000 тона

20. Аустрија, Финска, Казахстан и Намибија – по 50.000 тона.

Највећа налазишта литијума у Европи се налазе у Немачкој, по другим подацима су чак многоструко већи него ови наведени, следе Чешка и Србија.

Извор: Дојче Веле