Представа о неслућеним могућностима људског бића
22. јануар, 2024.
Ђоковић: Мишина сезона, надам се да ће је обележити победом над Алкаразом
22. јануар, 2024.
Прикажи све

Теби појем, домовино

Мокрањчево је дјело овдје, као и готово све остало, у најгора времена одстрањено за дуга времена. А кад је најгоре прошло, полако, тихо, суздржано, онако како се то овдје ради преко три деценије, почело се враћати. Морало је, све друго било би барбаризам

Стеван Мокрањац, (Фото: Serbian Times)

Јануар је мјесец испуњен најважнијим датумима за наш народ. Седмога јануара слави се рођење Христово, дакако. У несхватљивој случајности или пак по некој вишој, застрашујућој иронији на тај дан умро је Никола Тесла, свештенички син. Четрнаестог јануара, по старом календару, упокојио се Свети Сава, а његов празник и као школска слава празнује се 27. јануара. За нашу високу културу и умјетност пак, први мјесец у години има важан датум – 9. јануара 1856. рођен је Стеван Стојановић Мокрањац, а ове године пада и 110 година од његове смрти. Композитор, мелограф, педагог, оснивач школа, теоретичар и музички писац, Мокрањац с правом већ вијек слови за класика српске музике. Ово потоње ми се увијек чини као недовољна хвала. Мокрањац је најважнија музичка личност читаве националне хисторије, једна и данас необична, тешко објашњива појава и фигура чија су ремек-дјела сталност тамо гдје је рођен и умро, али која се циклично враћају и овдје, с ове стране, и то у динамикама које се с још већом тешкоћом прате и које је готово немогуће тумачити. А како и не би. Опсег, ширина, замах, амбиција, разноврсност, надахнутост, тајновитост и небесна вриједност његове музике писане за људски глас остају запањујућа музичка и свекултурна чињеница која с пролазом времена добива на значењу. И све је потребнија.

Да се прво подсјетимо: два правца унутар најбољег дијела опуса, оног вокалног, издвајају се свакако – један дио су композиције с мотивима из народне музике, по чему је Мокрањац у својој стилизацији пучких напјева остао суверен и ненадмашан, а други је црквена, литургијска музика. У првом, „народном“ циклусу, најистакнутије су чувене „Руковети“. У религиозном опусу, односно у црквеном појању као монумент у зраку лебди „Божанствена литургија Светог Јована Златоустог“, то неземаљско апсолутно ремек-дјело. Оно што сам о њему написао једним важним поводом, кад се први пут уопће поново вратило након десетљећа да се изведе у овој земљи, вриједи и сад: „Литургија” је вјеројатно највише постигнуће у сувременој хисторији духовне музике у Срба, али и Јужних Славена, рад који, откад се овај народ изражава музичким тоном, има сасвим засебно мјесто у и даље несачињеном канону свију умјетности овога несретног простора. Канону свјетовном, лаичком то јест. У духовном, обредном и формално институционалном смислу, Мокрањчева „Литургија“ постала је службени дио богослужења Српске православне цркве. „Литургија“ је написана 1895. године, у контексту тада младе националне српске државе, у великој славенској и романтичкој традицији свјетовних композитора који стварају религијску музику. Као такву, Мокрањац ју је засигурно дијелом писао на линији узора из саме средишње точке славенског свијета, надахњујући се руским узорима – али само до одређене мјере и црте. Иза ње почиње дистинкција, она која одваја наш, посебан свијет и звук.

Двије најпознатије литургије посвећене истоме свецу Источне цркве написали су велики Руси – прву Чајковски, петнаест година прије Мокрањца и другу, каснију, Рахмањинов. Разлике у односу на Мокрањчев магнум опус чујемо данас јасно. Тон и опсег код Чајковскога су големи, дубоки као бездно, као Русија сама. Збор огроман, као и увијек, распон гласова иде од силног баса профонда – тог руског музичког потписа – до соло сопрана у највишој интонацији – у чему је метафорички изречена намјера: свеобухватност, несхватљива ширина, есхатон. Рахмањинов, искусни литургичар и композитор најљепших духовних композиција, уроњен у руску метафизику, међу посљедњим је представницима романтизма. У своје доба већ анакрона фигура, кроз предромантику и руско средњовјековље, моћ његове религијске музике надвила се над грешним свијетом више као пријетња него као утјеха.

Мокрањац, присан је и интиман као вршак лелујаве и пријатељске свјетлости свијеће око које се окупља обитељ. Све је топло и блиско, малено као народ којему припада. Код Мокрањца ништа не плаши, а све дише миром.

Стеван Мокрањац, (Фото: City Smart)

Градећи своје ремек-дјело на двије основне материје – на неким принципима романтизма, дакако, као првој – он је увео још нешто есенцијално – наш фолклор. Напјеве Срба и Влаха, мистични састојак који обогаћује себе сама, своју народну посебност, али и оно по себи највише, метафизичко, универзално кршћанско.

Напротив, у овим свјетовним, кроз хисторију често ниским мијенама и увјетованостима, Мокрањчево је дјело овдје, као и готово све остало, у најгора времена одстрањено за дуга времена. А кад је најгоре прошло, полако, тихо, суздржано, онако како се то овдје ради преко три деценије, почело се враћати. Морало је, све друго било би барбаризам. „Руковети“, чији се трећи дио иначе зове „Из моје домовине“, и други радови мање, но дијелови из „Литургије“, трајно извођени дословно по читавом свијету и тада кад овдје нису више могли, вратили су се овдје и онима који су их прије страшног лома најбоље и најдуље изводили. Но, зачују се Мокрањчеви радови прошлих година и на неочекиваним мјестима. Без сумње најпознатију, чудесну пјесму „Тебе појем“, у Хрватској изводе све учесталије зборови, пјевачка друштва, аматерска и професионална, а снимио ју је између осталих и загребачки ђечји збор Звјездице. Најчешће, што ненавикнуте може испрва збунити, пјевају је далматинске клапе. Једна изведба, она клапе Свети Јурај, која припада Хрватској ратној морнарици – изазов је вишеструки за нас. Над самим постојањем ове верзије можемо се након свега поставити различито. Из прве можда и с немалим удјелом разумљиве злурадости, што би био природан рефлекс. Можемо се и замислити, међутим, и питати се многобројна, бескрајно тешка питања, а онда покушати најприје себи дати одговоре и заузети став, релативизирајући све, или пак горко и с боли одбити помирљивост спрам симболике коју таква изведба носи. Ово је до свакога од нас како ће се поставити. Лаких одговора нема.

Прошле године „Литургија“ је изведена и у базилици светог Анте Падованског у Загребу. Пјевали су чланови чувеног Академског збора „Иван Горан Ковачић“ у спомен великог хрватског диригента Владимира Крањчевића који ју је раније много пута извео, па је како кажу, постала и његов „заштитни знак“ – „Литургија“ што је, како су у најави рекли, „један од бисера духовне глазбе“. Нигдје и ниједном приликом не кажу чије.

Прије двије године Мокрањчеве најпознатије вокалне композиције извео је и збор ХНК-а из Осијека на Божићном концерту у Вуковару. Мисли се наравно на Божић по грегоријанском календару, а не по оном који је ревидирао Славонац Миланковић из оближњег Даља. Ових дана, кад би се могло, послао бих збор да на истом мјесту опет поново изведе „Тебе појем“. Тамо би у мутном и мучном јануару најљепше сјала њена блага свјетлост. Тамо је сад највише треба.

Ђорђе Матић

Извор: П-Портал

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *