Пише: Исидора Секулић
Ми смо народ који у стварност не верује и који стварност не воли. Док је не познамо, сневамо о њој; а кад нам постане јасна, ми је подцењујемо. Вере и љубави никада немамо за њу. У томе смо слични једноме народу који такође не уме кућу да скући: Ирцима.
Бернард Шо, велики социјални реформатор, прича на једном месту како су се Ирци приликом једне спортске игре дивљачки покрвили око лопте, која је међутим већ одавно летела на другом крају игралишта. Као Ирци, тако смо и ми сањала и неплодне бунџије, тако и нас никад не привлачи прави циљ, тако и ми никад не трошимо снагу онде где треба. У сваком раду и задатку видимо сензацију, личну амбицију и снове. А кад екстаза прође, ствар, наравно, изгледа незнатна, ситна и недостојна. Код нас нема јединства између оног што треба и што се мора и оног што се ради. У мислима умемо бити стварни, у делима не. Силу мисли трошимо на расправљање неспоразума и несугласица. Практично би било не опажати их. Логика и практика су далеки сродници, а премудрост је врло често немудрост.
Рад за опште народно добро састоји се и код нас од вајкада махом из дужности. Али се те дужности од некад и од данас јако разликују. Пре је било колико узбрдице толико низбрдице, а данас је више узбрдица него низбрдица. Рад се неизмерно проширио и компликовао, и у њему пуно одговорности. Из хиљаду рупа вире велике и стварне потребе и национални захтеви. Сто послова нас чека око одржања самог националног опстанка, а осим тога имамо да се бринемо да и културно много не заостанемо од осталих просвећених народа. Велики део енергије морамо употребити на оне послове које су други народи већ збринули, и који нам у први мах изгледају несавремени, а морају се свршити, јер се само преко њих може даље.
Сви ми живимо у кући која гори, и сваки од нас мора грабити што више посла, па макар му и премашио снагу. Сви од реда, и учени и прости, и мушки и женски, ма какви да су, имају посла, и нико се ничим не може извинити. И човек и магаре су мудрији него човек сам; нико није на одмет, кад је реч о раду за сав народ. Осим рада од кога живимо и лично се издржавамо, сваки треба да потегне и за точак општег народног посла. Стручним својим радом водимо бригу да на време буде цару царево и Богу божије; а ко ће дати сељаку сељаково, то је опет питање свију нас. У нашој народној судбини има нечег од оне мистичне истине, да се и зелено дрво суши ако га Србинова рука дотакне; али то долази само одатле, што се многа зла истина о нама не да порећи, зато, што се зло не лечи и не треби. Једанпут треба већ почети лечити и требити!
Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно сазревање генерација; ми морамо у свима живим генерацијама и, сваковрсним оруђем одједаред и бранити и градити. Школе међу децом, а свесна и поштена интелигенција међу народом, мора проповедати тај нови морал перманентна рада без одмора. Без одмора, јер за народ радити, то је друмове орати.
