Пише: Александар Саша Зековић, активиста за људска права и политике сјећања
Поводом 13. јула одао сам пошту Миловану Ђиласу, књижевнику, револуционару, народном хероју, једном од челника послијератне Југославије и њеном највећем дисиденту.
Свјестан предратне диктатуре, полицијске репресије, корупције, хегемоније и експлоатације заслужан је за увођење либералне парламентарне демократије, већ у другој половини јула 1941. године. Привремена врховна команда национално-ослободилачких трупа у Црној Гори, Боки и Санџаку је преузела командовање војним јединицама – устаничким батаљонима и руковођење војним операцијама. Полазећи од тога да власт почива на слободној вољи народа, Ђилас је допринио да се на ослобођеној територији уведе ред и законитост као и да се регулише и обезбиједи нормалан и слободан живот свих грађана. Заслужан је што се први пут у историји Црне Горе уводи право гласа женама. Додатно, омогућио је стварање нових политичких партија.
У односу на грађански идеолошки конфликт у Црној Гори, за Ђиласа се, уз остале, неосновано вежу такозвана “лијева скретања” (“лијеве грешке”). Чињенице говоре да се противио и жестоко нападао тајна убиства без суђења јасно истичући да то чине појединци и групе а не партизански покрет у цјелини. Први је који је у негативном контексту употријебио и израз “јамарење”.
Био је глас безгласних. Послијератна интелектуална елита је знала да је Ђилас у праву. Одлучили су се углавном да ћуте, отупе оштрицу своје критике у односу на непријатну истину. Интелектулаци су пристали на цензуру, као и на аутоцензуру, како би опстали у бирократском и каријерном прагматизму у којем су ипак уживали.
Александар Живковић: Како је Милован Ђилас „кумовао“ и Матијиној Песми о Светом Сави?
Као грађанин Црне Горе који се деценијама занима идејом и праксом људских права, нарочито сам поносан на Ђиласово излагање на Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије. Његова дискусија из маја 1945. и данас испирише борбу за поштовање људска права. Критикујуц́и репресију и политику угњетавања (савремено кршење људских права), Ђилас се заложио за пуну толеранцију и међукултурни дијалог. Критички се однио према даљем опстанку уводене војне управе на Косову и расним теоријама и приступима, посебно према Албанцима. И прије успостављања међународног консензуса о људским правима (1948), Милован Ђилас, у тадашњој Југославији заступа концепт опстанка националних мањина, оц̌увања њиховог идентитета и унапређења људских права. Ђиласов наступ ц̌ини се да је у уц̌инио да људска права постану важан дио политиц̌ке агенде конгреса што је довело, у даљим дискусијама, и до признања значајних грешака и злочина – неправедне мобилизације Албанаца и Бошњака на Косову и њихово погубљење у Бару, у Црној Гори.
Како се ове године навршава и 115 година од његовог рођења, Влади Црне Горе, краја априла 2026. године, упутио сам иницијативу да се адекватније одреди и посвети према трајнијој меморијализацији и друштвеном памћењу Милована Ђиласа. Предложио сам, између осталог, да Влада иницира подизање споменика у Главном граду Црне Горе и да се приступи објављивању сабраних дјела Милована Ђиласа.
Ранијем градоначелнику проф. др Ивану Вуковићу и политичким структурама које је окупио у његово вријеме, требамо бити бити захвални што је једна улуца у Подгорици постала мјесто сјећања на Милована Ђиласа и његово револуционарно, политичко и дисидентско, заправо људскоправашко насљеђе.
