Piše: Isidora Sekulić
Šumadija ima blag i čovečan pejzaž po kojem se bez opasnosti i zamora može pešačiti. Šumadija nije zagonetna. Ali nema božje zemlje bez tananih čari; pa tako neki krajevi Srbije imaju čar sasvim osobitu i retku: divne mirise. Izuzetak je sigurno da putnik po mirisu pamti predeo; a mi delove Šumadije baš tako nosimo u sećanju. Sloveniju pamtimo gorovitu; Crnu Goru kamenitu; Bosnu šumovitu i vilovitu rekama i slapovima; a Šumadiju pamtimo po mirisima. Pre neku godinu, juna meseca, putovali smo kroz miris od lipa koji se kilometrima nije prekidao, sitio toplotu sunca i struje vetra, a noću kadio usnula sela i gradiće. Drugom prilikom, pešačili smo kroz kraj koji dosta bije jak vetar, i na kojem se i vidi to stradanje. Seljak jedan reče: „Isecka grane na rezance, a travu zamrsi i stoje u livadi klupčeta.“ Zbilja, retko smo tu videli da drveće tera ramene grane; prisuču se nekako uz stablo, ili se stablo odene lišćem kao mahovinom, od podnožja do vrha ujednačeno, samo ponegde dođe jaka od grančica, a na vrhu zelen bič. Ali livade su tu sam cvet, a cvet taj, trava ta, miriše kao mahnita. Bez hlada, suncem pečena, od borbe sa vetrom smršala i zaista uklupčana, mirisala je kao pokošeno i ustojalo seno. Neko sablasno mirisanje, alkoholno jako, od koga smo padali u grozničava uzbuđenja. Zatvarali smo prozore na spavaćim sobama, i onda kradom jedni od drugih ustajali i otvarali ih, i udisali slast. Jedne godine besmo u klisuri u kojoj je vladao nama sasvim nepoznat miris trnja i glogovlja. Zalisci po grančicama gloga lepljivi, i mirišu na limun; a klisura sva miriše tananim mirisom ucvetane loze. Ove godine, u maju, Srbija od Ralje do Kraljeva, i do Žiče, i do Mataruga, ogrezla u bagremu. Ne može železnica da obiđe cvetanje; a pešaci hode drumom i skoro im smešno: bagrem s obe strane ne liči na drveće, nego na redove belih dodola. U mirisanju beše nešto požarno: ničim se zagasiti ne može. Monah jedan reče: „I pčele se zbunile.“
Žiča ne leži strogo manastirski, povučena u stranu i skrivena. Ona leži nekako centralno, i kapije joj vode u više pravaca neposredno u svetovni život, u borbu taština, u neuko tavorenje prostog čoveka. Na domaku su Kraljevo i Mataruge, a blizu su Trstenik, Vrnjci, manastir Ljubostinja, i razna sela. Sve nam se čini da bi oko Žiče trebalo izvesti jednu kružnu aleju, i onda bi njene kapije, crkve i zvonare upirale simbolično u pokrajine i naselja koja vezuju tradiciju. Tako je čudno krugolik trg u Kraljevu. Onaj vanredno prostran i divnog raspona trg u maloj varošici, ne zaboravlja se. Kad se jednom bude poravnio i popločao, taj palanački amfiteatar pretstavljaće centrifugalne energije koje će osetiti sva okolina. Na putu od Kraljeva ka Žiči, iskrsne, da se posle više ne izgubi, gornja konstrukcija velike žičke crkve. U vlažnom proletnjem vazduhu, zalebdi glavna, rumena kupola, a s njom i oko nje delovi one karakteristične i bogate krovne kombinacije koja odlikuje stare pravoslavne hramove na Balkanu. U Fruškoj Gori, na primer, sasvim se drukčije javlja putniku manastir. Promoli se iz zelenila, ili iza okuke, toranj. Dosta je sugestivna i ta pojava; ali tornjevi tamošnjeg stila, i kao crtež i kao reljef, u skromnom su odnosu prema prostoru i visini. Ta arhitektura je daleko od lude smelosti i nematerijalnosti tankog minareta, koji ima nešto od katarke, nešto od geometrijske crte, i glavno mu je i prosecati buru i munjino sijanje, i biti od njih prebijen i sažežen. A daleko je fruškogorski toranj i od pomenute kupolne kombinacije balkanskih manastira koji zapravo tek u zasvođenju čine hram, a taj hram izdižu osnovni zidovi u visinu kao na tanjiru, nekako kao što su stari vladari ispružali zadužbine svoje na dlanu. I Žiču treba u visinu gledati. Tamo je rascvat njene arhitekture; tamo harmonija terasastih polja između okruglina; tamo fino spleteni rogljevi oštri i zaobljeni; tamo snažne ili tanke karnise koje vezuju arhitektonske pojedinosti između sebe, i sa osnovnim zidovima lađe, narteksa, apside.
Glavni, masivni ulaz u manastir stvarno je deo stare kule. Pred tim ulazom dočekalo nas je nešto prijatno i veselo: mnogostruko udaranje čekića u kamen. Razabirali se udarci velikih čekića u velike kocke; pa pažljiva, razmaknuta odbijanja klesačkih sprava; pa sitno prikuckivanje malih čekića po nekoj zagonetnoj površini, kao kad kopita šaraju po starinskim avlijama kaldrmisanim oblim rečnim šljunkom. Dok smo prolazili kroz svedenu kapiju pod negdašnjom kulom, odjek od onog rada, ručnog rada, ne mašinskog, prebaci nas nekuda u starinu našu, u vremena majstora i saraora, u vremena kad su nam vladari i arhipastiri gradili manastire i utvrđenja rukama i dušama. Kad uiđosmo u unutrašnjost manastira, zbilja, puno kamenog materijala, ljudi čuče nad poslom, ruke izmahuju. Ono sitno kuckanje, to su predradovi za mozaičko popločavanje celog prostora pred glavnim ulazom u crkvu. Žiča se sva obnavlja, sva raste. Ona je sada mnogo drukčija i za onoga ko je samo četiri-pet godina nije video. Neka bude spomenuto da je naša poslednja poseta Žiči bila u leto one godine kada će poginuti blažene uspomene Kralj Aleksandar, u onaj čas kad je u Žiču došao bio i on, Kralj, da vidi deo novooslobođene freske. Na licu Kraljevu nije bilo osmeha; bio je taman, brižan, neraspoložen. Prosto odeven kao obično, ličio je na umornog vojnika koji još nije demobilisan, koji je presit muka, znanja i iskustva, ali koji i dalje tačno vrši sve svoje dužnosti, i novog napada i smrti se ne boji. Tri meseca kasnije poginuo je. Ubiti čoveka izmoždena, tužna, i na dužnost poslata, veliki je greh. Groznu smrt čoveka plaćaju ubice dugo.
U ono vreme, i Kralj i mi prešli smo, pred manastirom, uvaljen ružan teren, barovit i nesiguran. Sada, prilazi se ulazu u Žiču preko izdignutog zidanog mosta, koji drži nivo ulaza, i s njim zajedno čini branu manastira. Glavna crkva, pre nekoliko godina još ruševina u narteksu, i gola iznutra, sad je pokrivena i zatvorena, i iznutra, bar oko oltara, i ukrašena. Drvo ikonostasa i pevnica je tamno i prijatno; kandila, veliki svećnjaci, i polijelej u starom stilu venca, blistaju. U obimu velike crkve, izrađena su još dva paraklisa, i bogosluženja i molitve na raznim oltarima produžuju se danju i noću. Noć je za molitvu. Tiha, tamna, sva od prostora, ona vezuje zemlju za nebo. „Kuda ćete, noćite još jednu noć u manastiru, noću treba biti u manastiru“ — reče nam Vladika Nikolaj. Trgne vas iz sna klepanje, pa jedno zvono, pa sva zvona. Ima u toj postepenosti ali neumitnosti zova na molitvu, nečeg simboličnog. Klepanje samo lomi san i nosi se s njim. Zvona ga razbijaju i odnose, razvedravaju potpuno svest razbuđenoga. Dakle, od teške dužnosti i podviga, do svečanosti i radosti. Između toga dvoga prekaljuje se, savlađuje se, lomi se monah. Svake noći. Nije lako biti monah, ni rđav monah.
S južne strane velike crkve stoji obnovljena crkva Sv. Save, još jedan oltar i amvon za propovedi koje će negovati veliku tradiciju našeg kraljevića-monaha, veliku tradiciju nekadašnje tesne veze između vladara, manastira i naroda. Otuda, za hram Sv. Save vezana je neposredno, jednim malim tremom, nova i ogromna trpezarija za narod, za siromašan i prost narod, koji o stvarima života „misli svetiteljski“ (Vladika Nikolaj) a ne svetski. Vladika Nikolaj voli da nahrani siromašne. Izgleda da ga mnogo muči pretstava o čoveku koji nema da se nasiti, i koji se kao dete raduje zalogaju. Stalno ponavlja da bi fondovi za spomenike umrlima jedan deo novca trebali da odrede za trpezu siromaha, bar jedared godišnje. Teško je biti gladan i željan, i toplo bi pomenuo pokojnika onaj ko bar jednog dana sedne za trpezu bez brige, i ne ustane od nje gladan. Narodna trpezarija u Žiči, dakako, biće i narodno saborište, pretvorljivo u duhovne manifestacije u vezi s pitanjima i događajima životnim. Trpezarija ta je takva da će okupljenom narodu služiti kao pravo počastvovanje. To je impozantna dvorana, sa lepom drvenarijom, sa velikom slikom Tajne večere u pročelju, a svuda naokolo sa slikama koje prikazuju život Sv. Save, i momente života njegovog roditelja Nemanje i njegove braće. Zanimljiva očigledna nastava kako se svetsko i svetačko može mešati, i kako se i mešalo u porodici Nemanjinoj od Srbije do Sv. Gore, i od Žiče do Hilandara.
Zanimljivo je otići u dno porte i videti da se opravlja i vrlo stara i vrlo skromna jedna crkvica. Još jedan oltar; i na ikonostasu Bogorodica sa nekim osobitim veselim osmehom. Kraj te crkve vam privuče pažnju nizbrdna poširoka putanja: ona je stakleno čista, jer je sva u mozaiku od krupnog šljunka crnog i belog. Mozaik su slagali prosti majstori, ali on je tehnički vrlo siguran, tvrd i ravan, i još je i pun slika, stilizovanih grana, životinja, naročito lepo izrađenih golubova u letu. Svršava se ta putanja masivnim vratima koja se otvaraju na livadu i u miran horizont zelenila.
Zapadnu stranu manastira zatvaraju delom nove, delom popravljene zgrade za stanovanje. U neposrednoj kombinaciji sa čeonom fasadom glavne, rumene crkve, pruža se nov, rumen, u stilu vlastelinskih dvoraca izveden konak za goste. Šupljikava fasada od stubova i plitke lođe ima od pomešanog stila vizantijsko-talijanskog, koji je iscvetao iz napora jake Vizantije da oslabeli rimski zapad veže sa Orijentom. Ali trem konaka, sav u drvetu, sa grananjem u gostinsku trpezariju, u biblioteku koja iznenađuje i lepim ormanima i punim ormanima modernih knjiga, i u vanredno razvijeno stepenište, taj trem je naš, srpski, po svakom detalju, i po blagoj domaćinskoj harmoniji. Konak za goste i staru zgradu sa monaškim ćelijama vezuje skladna terasa koja otvara širok pogled na okolinu. Pred veče je tu hladovina, ne samo ugodna telu, nego i korisna duši. Zapadna umiruća svetlost dodiruje tu predele severa, jezivo se gasi i hladni, i podseća na ono zanoćavanje koje treba ispuniti molitvama, jer su s te strane senke smrti. Monaški konak je oniska, duga, starinska, ali opravljena zgrada, u kojoj su na spratu ćelije. U prizemlju je smeštena štamparija. Ovo nije iluzija i reč, nego stvarna skromna štamparija s nameštajem, i u kojoj se radi. Žiča ima modernu biblioteku i ima štampariju. To treba zapamtiti, blagosiljati, pomagati i voleti. Svi treba da činimo što možemo da takav manastirski organizam ojača, da se u manastiru Sv. Save imadne naporedo svetinja verska i svetinja prosvetna, da se slože na poslu molitva i knjiga. Milo je čoveku zamišljati sabor u manastiru za koji se spremaju crkva i štamparija. Možda će se nastaviti loza monaha pisara, crtača, slikara, letopisaca, knjigovezaca. Pa i čistih književnika, koji bi dali književnosti našoj novu granu čisto spiritualne poezije i proze.
Može i svetovni čovek kročiti sa one terase u zgradu monašku. Zato što je prva odaja prosto jedna narodna starinska odžaklija. Sav nameštaj je tu nešto stolica i klupa, i jedno ozidano otvoreno ognjište. I u majske dane bukti tu izjutra velika vatra; da se ogreju i plamenom ovesele oni koji su noć i zoru u crkvi proveli, ili rano jutrom u manastir stigli. Posedali smo tu s Vladikom Nikolajem. Vladika neprekidno gleda u vatru i tako razgovara. Vatra je uvek tajanstvena i umetnički lepa; a odžaklije su kroz vekove bile zbor, odmor, i luksuz našeg naroda, i naših narodnih vođa i junaka. Stadoše nam promicati ispred očiju Nemanjići i Crnojevići; pa Vladika Rade; pa knez Miloš; pa odžaklija u najtoplijoj i najlepšoj kući u Beogradu, u onom starom kneževskom konaku kraj Saborne crkve; pa Kralj Petar pred vatrom u seljačkoj kući pri bekstvu iz otadžbine… Trebalo bi vraćati, i držati u nas te jake slobodne vatre u kojima gori mirisna šuma sa brstom, i koje pevaju i razgovaraju s čovekom. Kao što bi trebalo, gde se može, vratiti „žive kuće“ namesto „mrtvih kuća“, kako se izrazi Vladika Nikolaj u svome starinskom konaku u Kraljevu. Taj konak je stara „turska“ kuća, rekosmo mi, a popravi nas Vladika: da nije turska nego naša, naš stil gornjeg boja, „gornjih čardaka“, velikih odaja, mnogih prozora i slobodnog pogleda bezmalo na četiri strane sveta. Doista, sedeli smo kod Vladike među samim prozorima, nezatrpani nameštajem, zadovoljni elegancijom sećija i mnogih stolića sa knjigama. U takvoj kući čovek stvarno sedi u suncu, međ drvećem, u prostoru, i to Vladika s pravom zove živom kućom.
Isidora Sekulić: Tako je pisala Isidora Sekulić: Problem malog naroda
U Žiči se svugde oseća da je Vladika Nikolaj dugo živeo u Ohridu, sa tamošnjim prostim svetom koji voli i zna zidati, klesati, i drvo rezati. Mnogi radnici u Žiči s juga su pozvani, ili sami došli. Na prostom nekom prozorčetu tek vidite ćerčivo i okvire umetnički kombinovane. A da ne govorimo o karakterističnim, iz fasade izbačenim ćošetima, koji spolja i iznutra dodaju kući nešto i umetničko i intimno. Ohrid se vidi naročito na žičkom vladičanskom konaku, tamo daleko od gostinskog konaka, i blizu staroj crkvici. Skroman je i mali taj konak, ali je znalački popet na debeli manastirski zid od starine. Tako nasađen, sa ćošima okrenut u široko polje, taj konak je pravi čardak, i čini vrlo privlačan kut u kompleksu zgrada za stanovanje. Tu blizu je i nova, simpatična jednospratna kuća koja će uskoro proraditi kao sirotinjski dom za starce, i kao sklonište za one stare ljude koji žele kraj života provesti uz manastir, u siromašnoj jednostavnosti, koja je dobar put i kroz ceo život, a jedini dobar put za izlazak iz života. Preko puta, opet nešto novo: kameniti paviljon pod kubetom, gde će se o Bogojavljenju vršiti vodoosvećenje. A kraj tog paviljona velika naslaga tesanih kamenih kocki. Gradiće se uskoro nov zvonik, visok preko dvadeset metara, kako bi zvona žička zvonila nadaleko. Još nismo gotovi sa građevinama. Blizu glavnog ulaza u manastir stoji spomenik patrijarhu Varnavi. Spomenik, kako narod razume spomenik: darivanje živih za pokoj duše mrtvih: ili most preko reke, ili česma, ili klupa. Od belog mramora je izvedena lepa česma i lepa klupa. I mi smo se posle hladne jutarnje kiše ogrejali na suncu kraj patrijarhove česme. I tako ogrejani krenuli smo stazicom blagog uspona na brežuljčić, i zaravan po njemu. Pre je tu bila samo zvonara. Ni ta zvonara sad više nije samo zvonara. Pod njom je izgrađena ćelija za jednog monaha. Kojeg? Onoga koji je želeo da stanuje kraj malo koraka udaljene nove crkvice, ozidane nad nekoliko kosturnica koje su otkrivene slučajno, prilikom kopanja. Još jedan žički oltar, dakle! Crkvica je neobično skladna. Sa tri strane je oko nje trem u stilu ohridskih crkava, nizak, u kratkim stubićima, dosta dubok, intimno sklonište od sunca i nevremena za ljude i ptice. Na tom oltaru moli se onaj monah ispod zvonare za mrtve. Svake noći, tačno u ponoć, počinje služba, i zatim molitva za one što leže pod crkvom, i za sve druge „povsjudu pravoslavija“. Ovaj čin je potresan. Mrtve treba voleti. Mrtvi su živi u nama sa onim što smo od njih nasledili u krvi i tradiciji; i sa tugama zbog onog čime smo ih uvredili i mučili. Veliki jedan pesnik, mislilac pri svakoj reči svoje lirike, Šarl Bodler, ima pesmu o pokojnoj staroj i izmučenoj služavci, i tu ima stih: „Mnogo šta teško boli pokojne, sirote pokojne.“*
Žiča je velika kuća ljubavi. Tamo na brežuljku ima se ljubav za mrtve. A niže dole, u porti, preko stotinu dece je došlo u manastir, tu konači, tu večera i ruča, za njih je služena vladičanska služba, svakom detetu je podeljena nafora. Vladika sam ih je učio nekoliko prostih lepih stihova: da se između sebe vole, i da znaju za Boga i za Sv. Savu. Žiča, obnovljena Žiča, ustaje polako sa svojim bićem iz doba borbi i rada Sv. Save; i ustaje sa mnogim svojim novim tajnama. Ona se puni zidinama i zgradama, ali se oko nje i nad njom širi veliko magnetsko polje duha i rada, prosvetnog i milosrdnog rada. Užižu se kandila, propoveda se istina i duhovna hrabrost, dolaze na stotine deca i odrasli. Ako htednemo svi, kao što hoće narod, Žiča može postati velika narodna svetinja i radionica.
Kratak je bio naš boravak u Žiči. Ali smo posedeli na mestu gde nema straha od siromaštva, od bolesti, od smrti. Kratko vreme, ali ipak osetismo da svaki čovek može biti gospodar nad zemnim životom, osetismo bar nešto od duhovnog junaštva monaškog. I još, u ove tmurne dane pretnji i opasnosti od osionosti ljudskih i gladi zemaljskih, osetismo i potvrdismo ono naše staro: da je patriotizam, bar naš patriotizam, nedeljiv od vere i svetinje. Ljubav za ono što ne može preći u lično, u kukavičku brigu o materijalnom posedu, u sebične i bezumne težnje da smo uvek zdravi i uvek daleko od smrti. Ta požrtvovna ljubav jedna je prema Bogu i prema Otadžbini.
* Les morts, les pauvres morts, ont des grandes douleurs.
Izvor: Iskra
