Пише: Бојан Муњин
Данашњи истраживачи треба да превазиђу комплекс да су Срби млада култура, која се јавља тек од 19. века и каска за европским народима. Та култура је била и медитеранска и византијска и средњоевропска, што осим књижевности најбоље свједоче наши средњовековни манастири.
Обично о добу од прије пет или више стољећа кажемо да је то био „мрачни средњи вијек“, али објективно ми о том времену знамо јако мало. Та стољетна удаљеност је за нас толико велика а наше просјечно знање толико је мало, да када год се нагнемо над дубину тог временског бунара, нама се привиђају шумови чудних бића, крици вјештица и јауци обичних смртника. Како је изгледао средњи вијек у Србији? Што су људи тада читали, што су записивали, какве су теме биле релевантне и како су се звале књиге које су се тада писале? О том старом времену, о средњем вијеку у Србији, разговарамо с Иреном Плаовић, доцентицом на колегијима из средњовјековне књижевности и реторике на Филолошком факултету у Београду.
Што је то „Србљак“?
То је посебан тип богослужбене књиге, у којој се налазе химнографски, црквени састави, службе, посвећене српским свецима. Та идеја да се у једној рукописној књизи у средњем веку налазе дела која су тематски усмерена на свете људе српског порекла није баш био чест случај у то време, јер слављење православних светаца тада није толико подразумевало и њихову националну припадност. Обично су се службе или црквени састави налазили у разним зборницима, служабницима, записима црквених песама, богослужбеним књигама, заједно са преводима црквених текстова.
Нови феудализам је наша будућност: Како би могaо да изгледа нови мрачни средњи век
На плану прозе, осим „Србљака“ још једина таква велика и монументална замисао био је „Данилов зборник“ који обухвата житија (животе) архиепископа и владара српских у средњем веку и још понеки слични интересантни примерци. Књига „Србљак“ је такорећи српски минеј, богослужбена књига, у којој су заступљени само српски свеци, напросто ради једноставнијег коришћења у локалним срединама.
„Србљак“ је богослужбена књига посвећена само српским свецима, иако тада то није био чест случај, јер слављење православних светаца није подразумевало и њихову националну припадност
Зашто је „Србљак“ занимљив данашњим генерацијама?
Богослужбена књига „Србљак“ је добар пример за истраживање српске средњовековне књижевности која је у то време већ имала свест о властитој култури. Постоји издање „Србљака“ из 1970. године које су приредили Ђорђе Трифуновић и Димитрије Богдановић на један популаран и доступан начин, превевши га са црквенословенског језика на савремени српски, али и објавивши српскословенски текст у транскрипцији на савремену ћирилицу и то издање изазвало је у јавности и велики интерес и велике критике. У време када је изашао, њихов „Србљак“ је наишао на отпор, а данас се у медиевистици, у проучавању средњег века, он сматра издањем од кључног значаја.
Чувари историје
У средњем вијеку говоримо углавном о рукописној култури, не о култури штампарства. Какво је то било вријеме када је књига у питању?
Рукописне књиге су тада биле ретке и тешко је било до њих доћи. Књига је била недоступна великом броју људи и једино су манастирске библиотеке или библиотеке појединих српских владара биле интелектуална врела у којима су се сакупљале књиге. Књиге су имале привилеговани статус чувара наслеђа: оне су се обнављале, рестаурирале и преписивале и неке од њих настајале су у раздобљу од више векова. Много српског средњовековног рукописног блага било је за време Другог светског рата украдено, одношено, нестало или расуто. И данас наших рукописа има по Аустрији, Мађарској, Русији, Чешкој, Немачкој, чак и у Енглеској и у Ирској.
У вашем научном раду, српска средњовјековна књижевност није представљена као музеј него као живо насљеђе. Одакле произлази виталност те баштине?
Ми смо дуго година живели у уверењу да је средњовековна књижевност нешто као споменик писмености или тек као неки историографски извор. Мој рад са студентима навео ме је на питање шта би од те старе културе и књижевности данашњим младим људима могло да изазове живо интересовање. Време српске средњовековне књижевности од 12. до 18. века је дуже него читава српска књижевност од тада до данас. У том смислу таква књижевност мора да буде представљена са свим својим детаљима и променама, а не као неки затворени историјски монолит.
Бечки рат и трећи косовски бој: због чега српски нови век почиње бечким ратом!
Што нам тај отворенији угао гледања на српску средњовјековну књижевност омогућава?
Тај сусрет са једном тако старом књижевношћу може да нам постави изазовно питање шта књижевност уопште има да буде. Јер још од гимназије наше схватање књижевности је деветнаести век па до данас: Његош, Алекса Шантић, Бранко Миљковић, Достојевски, Андрић, Црњански и то је то. А онда се на факултету млади човек сусретне са неким другачијим текстом, житијима светаца, каквом византијском причом, другачијим словима… Тада је потребно време да се схвати да у тим чудним језичним и поетским облицима има јако пуно оригиналности, другачије од оригиналности како је ми данас посматрамо.
Што значи оригиналност када је у питању српски средњевјековни писац?
Српски средњевековни писац не тежи да буде другачији, него тражи разне начине да искаже увек исту истину о васељени, о историји и о смислу живота. Дакле он има једно велико убеђење да је његов посао да говори истину. Он у том смислу има нешто што је Димитрије Богдановић лепо формулисао, а то је да средњовековни писац има „метафизичку одговорност за реч“. У том смислу највећа могућа увреда за средњовековног писца житија светаца била би да му кажете да то што он пише је фикција. Ради се о томе да су тадашњи људи истину о свецима и о духовном животу сматрали већом истином од оне истине коју су они живели сваки дан.
Тко су у ствари били ти писци? Јесу ли били славни, да ли су били ташти?
Ти људи нису себе доживљавали неким посебно генијалним појединцима, као што је могуће да се писци доживљавају данас, него су се сматрали посредницима у саопштавању неке истине, или као чувари ватре такве истине. Ипак, ти људи нису били потпуно анонимни и проналазили су начина да се неким „крајегранесијем“, неким акростихом – потпишу или дају до знања ко су они. Или, као што је радио Доментијан, хагиограф Светог Саве, они су остављали записе, у којима су писали и какав је био њихов однос према ономе о коме пишу. Средњовековни писци су били скромни људи, али они јесу били свесни себе, ко су и шта су.
Умберто Еко је једном рекао да свако тко данас има компјутер мисли да је писац. У средњем вијеку не само да није било компјутера, него је био риједак и штампарски строј. Какав је тада био „статус писца“?
У средњем веку писање није био индивидуални чин. Они који су били писари често нису били аутори онога што су писали. Ту разлику између писца и писара савремени свет не схвата одмах. Између текста који ми читамо у преводу и неког замишљеног аутографа, оригиналног рукописа, налази се низ преписивача, затим ту је приређивач који издаје текст, па онда на крају и преводилац. Оно што је важно јесте да су у рукописној култури дела чувана у преписима. Тако је Доментијаново „Житије Светог Саве“ сачувано у три преписана примерка, а неки писци као Климент Охридски и Црноризац Храбар сачувани су у више десетина примерака. Замишљени оригинал, аутограф, вероватно није увек сматран довољно вредним да би се чувао, већ су га даљњи преписивачи дорађивали, а илуминатори осликавали и улепшавали. Поводом Умберта Ека сетила сам се једне досетке римског учитеља реторике Квинтилијана, који је казао како човек може да се прави да је филозоф, али не може да се прави да је речит. Или јеси или ниси.
Похвале кнезу Лазару
Каква је била улога говорништва у средњем вијеку?
Један од колегијума који предајем на факултету је реторика, управо зато што су се речитост и беседништво у средњем веку, па тако и у Србији, сматрали необично важним. Постојале су у том смислу и реторске школе у Византији, а српску реторику средњег века представљале су у првом реду похвале: похвале светима, похвале владарима. У нашој традицији кнез Лазар има највише похвала, па онда су ту и похвале Симеону и Сави и другима. Те похвале су се иначе изговарале у цркви и представљају врло стари жанр, још из времена антике. Уз химнографију и житија светаца, похвале су трећи главни жанр српске средњовековне културе.
Тко су били српски свеци?
Наша оригинална средњовековна књижевност почиње са Светим Савом, који пише службу и житије свог оца, Светог Симеона и тада почиње да се ствара један специфичан поджанр, који ће бити специфичан за српску књижевност, а то ће бити жанр владарског житија. Категорију житија, описивања живота светаца, српска средњовековна књижевност преузела је од Византије, али самосвојан жанр у тој књижевности биће житије владара, нарочито зато јер је владарска породица Немањића постала тзв. светородна лоза и то је био епитет који се везивао само за њих.
Какав је однос између средњовјековне народне усмене књижевности и црквене рукописне књижевности?
Добар пример те разлике је прича о кнезу Лазару пред Косовски бој. Писана књижевност спомиње само његов кратак говор војницима пред битку у коме кнез Лазар говори о моралном дугу који сваки војник мора да плати, и о концепцији смрти за Христа и браћу своју, док усмена књижевност говори о „Лазаревој клетви“, што би у средњовековној књижевности, у контексту Лазаревог светачког лика, било немогуће. Такође, у црквеним списима не постоји етнички анимозитет између Срба и Османлија, него су њихове разлике биле верске природе. И сам османлијски поход на Србију био је тада виђен у библијском контексту.
Што би то значило?
Када се читају ти стари описи битке на Марици 1371. и битке на Косову 1389. године осећа се како апокалиптични тон расте, зато што су у религиозном схватању Османлије представљале Божију казну Србима за грехе које су починили. Међу тим гресима су греховно мучеништво, насиље и убиства унутар владарских породица, нарочито у случају цара Душана. За разлику од народних песама где се рађа херојски циклус обране од завојевача, у црквеној литератури преовладава дискурс казне, апокалипсе и краја света. Та два погледа на један исти догађај у далекој прошлости уче и нас данашње људе да не будемо слепи на једно око и да ствари у нашој стварности гледамо на целовити начин.
За разлику од народних песама где се рађа херојски циклус обране од завојевача, у црквеној литератури преовладава дискурс казне, апокалипсе и краја света
Што би био посао истраживача српске културе средњег вијека?
Посао нас књижевних историчара, медиевиста, јесте да људима приближимо и историјске и естетске вредности тих старих времена, која су потпуно неистражена. Српски средњовековни писац Доментијан је наш Данте, а Теодосије Хиландарац и наши први класици налазе се у рангу једног Његоша и Андрића. Средњи век је био моменат великог успона српске културе, који је због историјских околности био заустављен. Руска култура је тек у новом веку почела да преузима примат, а до тада имате у руској култури периоде који се означавају „јужнословенским утицајем“. Данашњи истраживачи треба да превазиђу комплекс како су Срби млада култура, која се јавља тек од 19. века и која стално каска за европским народима. Та култура је била и медитеранска и византијска и средњоевропска, што осим књижевности рецимо најбоље доказују наши средњовековни манастири са својом архитектуром и фрескописом. Српски средњи век је тако стар, а наука о њему је тако млада.
Извор: П-Портал
