Пише: Леон Хадар
Док сагледавамо пејзаж послератног Блиског истока остаје нам само да изнова размишљамо о раскораку између онога што је пре рата обећано и онога што је остварено. Државу коју су САД хтеле да униште, само су ојачале и направиле хегемоном.
Постоји нарочита иронија – онаква каквом се историја наслађује – у чињеници да су Сједињене Америчке Државе у фебруару 2026. године наумиле да униште Иран као регионалну силу, а уместо тога су зацементирале његову доминацију.
То није парадокс – то је образац. Свако ко је у протекле три деценије пратио америчку спољну политику на Блиском истоку, сместа ће га препознати; не само зато што се то већ дешавало, већ и зато што су многи од нас, унапред и написмено, упозоравали да ће се догодити поново.
У књизи Quagmire из 1992. године, писао сам да Сједињене Државе немају стратешки интерес да постану трајни арбитар блискоисточне политике, као ни капацитет – војни, културни или институционални – да регион преобликују по сопственом лику.
У Пешчаној олуји из 2005. године, навео сам да инвазија на Ирак није умањила иранску моћ, већ ју је енормно увећала тиме што је уклонила главну регионалну противтежу Техерану, а државу предала у руке тамошњој шиитској већини. Одговор Вашингтона на оба аргумента, и тада и сада, свео се на хиперпродукцију нових „тинк-тенк” анализа, заказивање нових саслушања у Сенату и покретање нових ратова.
Данас живимо у епилогу најновије итерације ове катастрофе, а слика постаје недвосмислена: Иран је из рата 2026. године изашао не као сломљена држава, већ као неприкосновена сила у Персијском заливу.
Муле, за које је Доналд Трамп обећавао да ће их почистити са сцене, заиста јесу замењене – али чвршћим, млађим и способнијим војним руководством на челу са Моџтабом Хаменеијем и Исламском револуционарном гардом. Ово ново вођство одбацило је теолошку дефанзивност генерације оснивача и пригрлило хладну стратешку рачуницу државе која зна да је преживела, и врло добро зна шта је преживела.
Оснажени Иран
Ово није онај Иран који је потписао нуклеарни споразум, тзв. „JCPOA“. Ово је Иран који је водио рат и у њему победио. Будимо прецизни у вези са тим шта овде тачно значи „победити”, будући да ће вашингтонске апологете сигурно оспоравати тај термин. Иран није победио у смислу наношења војног пораза Сједињеним Државама, нико не тврди да је Револуционарна гарда до ногу потукла америчку Седму флоту.
Иран је победио у оном смислу који је стратешки битан: сачувао је режим, демонстрирао жилавост својих војних и индустријских капацитета, неутралисао политичку вољу својих противника да наставе ратну кампању и из свега изашао са ојачаним легитимитетом у земљи и уздигнутим престижом широм региона.
Преживео је покушај „обезглављивања” државног врха. Своје ракетне снаге је обновио брже него што се предвиђало. А сада, у практичном смислу, он контролише Ормуски мореуз на начин који му даје такву полугу утицаја на глобалну економију какву никакво америчко поморско присуство не може лако да негира.
Трамп је почетком марта прогласио „потпуну и апсолутну победу”. Слика се до јуна месеца у потпуности променила. И то је, такође, образац. Американци на позицијама моћи поседују невероватан таленат да проглашавају победу баш у тренутку када последице рата тек почињу да се гомилају. Реалистичка традиција у америчкој спољној политици – традиција Џорџа Кенана, Ханса Моргентауа и Кејто института (Cato Institute), у ком сам провео многе године – упозоравала је управо на то.
Упозоравала је да државе имају националне интересе, дубоко укорењене у географији, историји и демографији, који се не могу збрисати бомбама. Упозоравала је да Иран, тромиленијумска цивилизација са 90 милиона становника и стратешким положајем дуж најважнијих светских пловних путева, није проблем који се може решити ваздушним кампањама.
Упозоравала је да фантазије о промени режима, којима се заносе људи који никада нису озбиљно читали Клаузевица, по правилу не рађају послушне владе-наследнице, већ радикализоване, национално хомогенизоване и милитаризоване верзије оног истог противника ког је требало елиминисати.
Арапске земље Залива су то добро разумеле, због чега су – уз делимичан и карактеристично циничан изузетак Саудијске Арабије – Вашингтону ускратиле приступ свом ваздушном простору и своје противљење рату изразиле неуобичајено јавно.
Оне су непосредни суседи Ирана. Не могу себи приуштити да привремено ослабљеног противника погрешно прогласе трајно пораженим. Знале су да ће послератни Иран, без обзира на своје унутрашње уређење, и сутрадан бити ту, као и да ће о условима суживота морати да преговарају дуго након што амерички носачи авиона отплове кући.
Стратешки промашај
Лоше процене које су довеле до оваквог исхода нису биле плод обавештајних неуспеха у ужем смислу речи. Према већини извештаја, обавештајни подаци су били прилично прецизни када је реч о иранским војним капацитетима, жилавости његове децентрализоване ракетне инфраструктуре и припремама Револуционарне гарде за дуготрајну војну кампању.
Неуспех је био политичке и стратешке природе– био је то крах процене на највишем нивоу, укорењен у истом оном илузорном размишљању које је 2003. године послало америчке трупе у Багдад под претпоставком да ће бити дочекане цвећем. Вашингтон је убедио себе да је уздржаност Ирана током 2024. и 2025. године била знак слабости. То је заправо био – као што сам у то време и писао – доказ стрпљења.
Иранско руководство је пажљиво анализирало рат у Ираку из 2003. године. Проучили су и интервенцију у Либији из 2011. Извели су закључак који би извукао сваки озбиљан стратег: да су америчке војне операције у овом региону обично муњевите у својим почетним фазама, али да након тога постају све бесциљније, те да је за мету напада оптимална стратегија да преживи први ударац, сачува своје капацитете и сачека да спласне америчка политичка воља.
Ово није никакав нови увид. То је стратешка логика готово сваке успешне асиметричне кампање у последњих пола века.
Последице које се сада осећају широм Блиског истока биле су предвидљиве за свакога ко није робовао пустим жељама. Амерички кредибилитет код заливских партнера претрпео је тежак ударац, не зато што су Сједињене Државе покренуле рат, већ зато што су то учиниле упркос њиховом изричитом противљењу, наневши им колатералну економску штету кроз поремећаје у Ормуском мореузу и вртоглави скок премија осигурања, да би на крају подбациле у остваривању циљева који су, према обећањима, требало да оправдају читав подухват.
Сједињене Државе су још једном доказале да су непредвидив партнер чије велике стратешке обавезе зависе од тренутног ентузијазма администрације која се затекне на власти.
У међувремену, ново иранско руководство извукло је поуке из овог рата бруталном јасноћом какву са собом доносе само искуства блиске и непосредне опасности од смрти. Оно је одбацило перформативни антиамериканизам из Хомеинијеве ере – који је одувек био подједнако театар колико и реална политика – и заменило га нечим далеко сврсисходнијим, па самим тим и опаснијим: стратешким курсом усмереним на одвраћање стварним капацитетима, а не пуком реториком.
Нова генерација која руководи Исламском Републиком није дошла на власт бранећи револуцију. Они су ступили на чело државе која је управо преживела покушај једне суперсиле да је уништи. То је другачији вид ауторитета, који самим тим рађа и другачију спољну политику.
Америчке грешке
Већ четири деценије пишем о Блиском истоку и америчкој спољној политици. За то време, посматрао сам како Вашингтон са невероватном доследношћу прави исту грешку: брка жељу за одређеним исходом са анализом која је неопходна да би се он остварио; меша војну доминацију са политичким утицајем; и одбија да, пре било какве интервенције, постави питање које је Карл фон Клаузевиц означио као прву дужност државника – у какву врсту рата улазимо и који су његови реалистични циљеви?
Одговор на то питање, да је озбиљно постављено током америчке зиме 2026. године, указао би на споразумно ограничавање иранског нуклеарног програма, на стрпљиве стратегије обуздавања и одвраћања које су четири деценије успешно држале под контролом совјетску претњу без нуклеарног сукоба, те на признање чињенице да се земља иранске величине, историје и стратешког положаја не може елиминисати из регионалне једначине, већ се њоме мора пажљиво управљати.
Волстрит џурнал: Тајна улога Уједињених Арпаских Емирата у рату у Ирану
Укратко, указао би на онај досадан, негламурозан и институционално захтеван дипломатски рад који спољнополитички естаблишмент по правилу не сматра довољно привлачним.
САД су још једном доказале да су непредвидив партнер чије велике стратешке обавезе зависе од тренутног ентузијазма администрације
Уместо тога, Сједињене Државе су добиле рат. И сада, док сагледавамо пејзаж послератног Блиског истока – са консолидованим новим иранским руководством, његовим уздигнутим регионалним престижом, контролом над кључним пловним путевима која је чвршћа него у било ком тренутку у историји Исламске Републике, те америчким утицајем међу заливским партнерима који је на вишедеценијском минимуму – остаје нам само да изнова размишљамо о раскораку између онога што је обећано и онога што је остварено.
Државу коју су САД хтеле да униште, само су ојачале и направиле хегемоном. То је главна поука. Да ли је Вашингтон способан да је усвоји, остаје, као и увек, отворено питање.
Извор: Нови Стандард
