Piše: Ivan Đurđević
Kada su članovi egipatske verzije RIK-a 2018. godine otvorili glasačke kutije posle predsedničkih izbora širom te zemlje, dočekalo ih je nemalo iznenađenje. Na više od milion, od ukupno 22 miliona ubačenih listića, birači su precrtali imena obojice kandidata, tadašnjeg i sadašnjeg predsednika Abdel Fateha el-Sisija i opozicionog autsajdera Muse Mostafe i ispod upisali jedno ime koje nije bilo među kandidatima, niti mu je padalo na pamet da tu bude. Ali u koje su, očigledno, imali više poverenja nego u ponuđenu dvojicu – ime Mohameda Salaha.
Ova priča, iako pomalo bizarni mekgafin naspram impozantne karijere trenutno najboljeg fudbalera sveta, jeste najtačnija personifikacija onoga što on jeste – nenametljivi heroj. Ili onoga što on možda još više jeste – Usrećitelj, kako ga zovu u njegovom Egiptu gde je postao nada, uteha i spas naciji koja još oseća zakasnele potrese nakon tektonskih poremećaja Arapskog proleća. On je dobrotovor koji svake godine milione od svoje plate usmeri ka infrastrukturi svog sela, on je altruista koji, kada mu opljačkaju oca, traži da ukradeni novac ostane kod lopova, verujući da humanost može pomoći ljudima da se menjaju na bolje.
Otkako se rodio u teškom siromaštvu seoceta Nagrig u delti Nila negde na pola puta između Kaira i Aleksandrije, Salah je morao težim putem. U početku je taj put trajao devet sati svakog dana, toliko mu je trebalo do prvog mesta gde se iole ozbiljno mogao trenirati fudbal. Ni tada ga, onako sitnog i tihog nisu primećivali, iako je već naučio da levicom zavrne kiflu po prašnjavom terenu (mada ima indicija da se zapravo sa tim znanjem rodio). Kao i u slučaju svih onih jačih od sudbine, i u Salahovom su došli izdaleka da gledaju nekog drugog, a videli su, naravno – njega. Tako je počelo, ali moralo je još mnogo vode da proteče Nilom da bi se završilo onako kako se sada završava, hepiendom koji traje.
Potcenjen, neprimetan, čak pomalo neugledan, tiho se provlačio od kluba do kluba, od Bazela, preko Rome, Fiorentine, Čelzija… a, iako je i tada već bio poznat, niko nije ni pomišljao da će kudravi momak kukastog nosa, prototip prosečnog Arapina, dosegnuti skoro mesi-ronaldovske visine prelaskom u Liverpul. I to baš one godine kada je na izborima u Egiptu ničim izazvan dobio sasvim dovoljno glasova za pristojan koalicioni potencijal.
Od tada do danas je Mohamed Salah već u nekoliko navrata bio najbolji na svetu, ali to niko nije hteo da mu prizna. Možda zato što je konzervativni Musliman, koji golove proslavlja sedždom, umesto nekim komercijalnijim pokretom, možda zato što nema tetovaže, skandale i ljubavnice, možda zato što mu supruga ne skida hidžab u javnosti, pa se malo koji klinac zapadno od Aleksandrije može poistovetiti sa njim, tek Mohamed Salah nikada nije delovao dovoljno profitabilno da bi bio najbolji. A ta dva u današnjem svetu ne idu jedno bez drugog.
To što se uvek na terenu nađe tamo gde treba, pa prihvati loptu, pa obrne protivnika, pa se stušti po krilu (kao što kažu stihovi posvećene mu pesme), pa levom nogom zavije loptu u suprotni ugao, uvek na isti način i uvek tako da tome nema leka i od toga nema spasa, sve to do sada je bilo dovoljno samo da bude „tu negde“. Poput arapske i fudbalske verzije Đokovića, Salah je obožavan u svojoj polovini sveta, ali ga ona druga polovina, kojoj se uporno dokazuje, i dalje gleda kao čoveka drugog sistema.
Ipak, čini se da se ove godine, baš kao što se na kraju desilo i Novaku, Salahove brojke obrću na njegovu stranu. Ne samo zato što postiže i namešta golove u svakoj utakmici, što ih ima već 30 na kontu ove sezone, što će verovatno osvojiti Premijer ligu i što ima otvoren put ka Ligi šampiona, već i zato što je svojom pojavom i igrom, svake subote i svake srede, uverio svet da od njega trenutno nema boljeg, ni na puškomet. Doduše, bizarnosti radi, nije izgleda još uvek uverio u to svoje poslodavce, koji mu ni sada, nepuna četiri meseca pre nego što će istekom starog ugovora postati slobodan kao ptica na grani, i dalje ne nude novi. Ali koliko bbi gazde sa „Enfilda“ morale da budu kratkovide, pa da ga puste da svoju levicu rabi i traći do penzije po arabijskoj vrućini, makar i za stotine miliona dolara? Ipak, deluje da će im Salah svakim svojim golom do juna, a tek će ih biti, popraviti vid i naterati ih da otvore kasu i dozvole mu da barem još dve godine bude najbolji. I da će naterati svet da to i prizna. Pa da i taj breg jednom u životu krene ka Mohamedu.
Izvor: NIN
