Пише: Марина Кобленц
Израелски покретач преговора у Ослу и бивши министар правде у тој земљи др Јоси Беилин још увек верује да је мир између његове земље и Палестине могућ иако је, разочаран, напустио политику, али је наставио да се њоме бави ван политичке арене
Као заменик министра спољних послова Израела Шимона Переза, Беилин је индиректно учествовао у тајним преговорима у Ослу 1990-их који су се бавили питањима за које званични разговори у Вашингтону нису нашли одговор. За Нови магазин говори о споразуму из норвешке престонице, свом залагању за палестинску државу, реакцији ПЛО и победи екстремиста с обе стране
Шта вас је навело да напустите политику 2008. након више од 20 година, како бисте се бавили приватним пословањем?
Моја докторска дисертација се бавила односом између генерација и политике. Открио сам да актуелни политичари покушавају да покажу да без њих држава више не би постојала, убеђују себе да су незаменљиви, што је бесмислено. Тако сам са 60 година, не заузимајући „незаменљиву“ позицију, одлучио да поднесем оставку.
Чиме се сада бавите?
Сада водим једну приватну компанију која повезује Израелце са владама и појединцима у иностранству по широком спектру питања. Значајан пример је очување јеврејских запуштених гробља у Источној Европи. Већ 10 година истичемо питање ових запуштених гробља од Другог светског рата. Сачували смо 300 гробља која би иначе нестала у шумама Источне Европе или изградњом некретнина. Такође настављам да будем укључен у политику која је изван политичке арене. И даље сам председник Управног одбора Женевске иницијативе која се бави коначним статусом Палестине. Конкретно, Хиба Хусеини, моја партнерка, и ја промовишемо идеју израелско-палестинске конфедерације.
Интервју Слиман Мансур: Пуна и једнака права свих, једино решење за Палестину
Која је била ваша улога у покретању преговора у Ослу?
Гледајући уназад, преговори у Ослу су започети на вечери у једном индијском ресторану у Тел Авиву где ме је Терје Род-Ларсен, директор норвешког истраживачког института Фафо, позвао на вечеру у априлу 1992. Нисмо се познавали. Причао ми је о својим састанцима са представницима Палестинске ослободилачке организације, а ја сам га информисао о неформалним састанцима које сам имао са Палестинцима од 1989. Обојица смо веровали да је мир између Израелаца и Палестинаца могућ. Сложили смо се да су званични разговори у Вашингтону, који су укључивали и њихове Палестинске тврдокорне присталице, у ћорсокаку, те да су нам стога потребни други канали за преговоре, посебно да бисмо разговарали о контроверзним питањима о којима се расправљало у Вашингтону. Норвешка влада је понудила да буде домаћин тајних разговора. Међутим, премијер Јицах Рабин није желео да Шимон Перез, министар спољних послова, буде укључен у било какве преговоре са Палестинцима. Стога сам, као Перезов заменик, ову иницијативу скривао од свог шефа и нисам могао ни директно да учествујем у преговорима у Ослу, али мој блиски сарадник јесте. Залагао сам се за укидање Закона о састанцима који је спречавао Израел да учествује у директним преговорима са ПЛО. Након два састанка у Ослу, договорен је нацрт споразума. Затим сам га представио Перезу, који га је однео Рабину. Тако је лопта кренула. Споразум из Осла је потписан у септембру 1993. године.
Тај Споразум, петогодишњи привремени, не помиње палестинску државу нити било коју компоненту трајног споразума. Сви ми који смо били укључени у ову иницијативу подржали смо стварање палестинске државе. Међутим, ПЛО није желела да споразум садржи помињање палестинске државе јер је то сматрала неотуђивим правом. Екстремисти са обе стране су победили, били су спремни да жртвују своје животе како би спречили мир, почевши од Баруха Голдштајна који је убио 29 палестинских верника у џамији у фебруару 1994, након чега је претучен на смрт. До дана данашњег и даље у томе успевају.
С обзиром на континуирана насељавања палестинских територија већ деценијама, да ли је циљ Израела увек био, без обзира која је странка на власти, коначна анексија целе палестинске територије као свршен чин? Да ли је напад 7. октобра дао садашњој израелској влади изговор да убрза ову стратегију?
Политика насељавања Израела је далеко од двостраначке. Године 1992, одмах након што је изабрана Рабинова влада, Рабин је донео одлуку да замрзне изградњу израелских стамбених насеља на палестинској територији, са неким изузецима у вези са цивилном инфраструктуром. Рабин је ову одлуку донео једнострано како не би изгледало као да попушта притиску Палестинаца током преговора. Грешка коју смо направили у процесу у Ослу била је да смо успели да убедимо палестински тим да не помиње питање насеља током прелазног периода од пет година. На крају, када је Нетањаху дошао на власт 1996, наставио је изградњу на окупираним територијама, објашњавајући да се ово питање не помиње у Споразуму из Осла. Убрзани темпо насељавања данас води гомила лудака. Без њих нема владине коалиције за Нетањахуа. Зато, нажалост, могу да наставе оно што раде. Зато ову владу треба што пре заменити здравом.
Да ли верујете, као што многи претпостављају, да је окупација главни извор насиља и да би њеним окончањем палестинско насиље углавном попустило?
Јордан је напао Израел 1967. без икакве провокације, што је резултирало окупацијом. Окупација је собом донела јеврејска насеља унутар окупираних палестинских територија, што је повећало палестинско непријатељство и изазвало насиље. Али разговори о томе ко је први почео, ко је у праву а ко није, су непродуктивни. Извор насиља је много дубљи. Сукоб је почео када су Јевреји почели да стижу у земљу Израела крајем 19. века. Палестинци су се плашили да ће их Јевреји искоренити. Од тада, није било решења проблема све до Осла. То је био први пут да су се Израелци и Палестинци, тачније ПЛО, званично састали, спремни да разговарају о мирном решењу.
Већина светске популације на свим континентима не верује да напад 7. октобра, са свим својим ужасом, оправдава окрутност израелског одговора, тј. колективно несразмерно и нехумано кажњавање Палестинаца и очигледну тежњу за њиховим уклањањем на овај или онај начин? Да ли се слажете са ставом већине?
Да, слажем се. Али који је прави одговор на такве масакре, помислите на напад на куле близнакиње у Њујорку 11. септембра? Немамо смернице за прави одговор. Да је Хамас пустио све таоце дан након масакра, ствари би биле другачије. Толико грађана је узето за таоце, међу којима су и бебе, потпуно невине. Хамас није ни помислио да их одмах пусти. Шта нам они који нас критикују предлажу да урадимо? Да, одговор је несразмеран, али не знам какав би био сразмеран одговор.
Зар Израел није требало да поштује последњи споразум о прекиду ватре из јануара 2025. којим је 33 таоца ослобођено током прве фазе, а сви би били ослобођени у другој фази?
Слажем се.
Интервју Давид Риб: Против сам политике Израела према Палестинцима
И да ли бисте се сложили да је израелско насиље према Палестинцима у последњих годину и по дана довело до антисемитизма међу људима који иначе нису гајили таква осећања?
Непосредна реакција након напада 7. октобра била је саосећање са Израелом. То се променило у року од неколико дана. Нисам подржавао заустављање рата на почетку, али нисам мислио да ће трајати годину и по дана. Споразум са Хамасом из јануара ове године, којим се осигурава ослобађање талаца и окончање рата, требало је да буде и даље треба да буде решење. Међутим, након тога, и даље бисмо морали да се носимо са Хамасом, починиоцима. Могла би се саставити листа лидера Хамаса који би напустили појас Газе и отишли у другу земљу. Ако се то може договорити, споразум би се могао лакше спровести.
Били сте израелски министар правде од 2000. до 2001. Какво је ваше мишљење о различитим пресудама Међународног суда правде и Међународног кривичног суда од 2024. у вези са Израелом?
Јевреји су били укључени у оснивање и МСП-а после Другог светског рата и МКС-а 1998. Године 2000. сам учинио све што сам могао да убедим своју владу да се придружи МКС-у. На крају сам успео, Израел је потписао Римски статут којим се оснива МКС. Међутим, никада га није ратификовао и, нажалост, повукао је свој потпис 2002. Такве институције су веома важне и оправдане, чак и ако њихове пресуде могу бити против моје земље. Штета је што садашња израелска влада не схвата озбиљно ове и друге међународне институције, тј. УН и њене агенције као што је УНЕСЦО.
Кад је реч о Наредби коју је издао МСП у јануару 2024, а која се односи на геноцид, треба бити опрезнији. Израел је био жртва масакра Хамаса. Донели смо одлуку да узвратимо, што је било наше право због размера масакра. Израел је требало да буде много пажљивији, али ипак његов одговор није геноцид. Међутим, чињеница да се не слажем са одлуком МСП-а не значи да верујем да та институција не би требало да постоји.
Да ли бисте желели да се вратите у политику да бисте водили праведан и одржив израелско-палестински мир?
Људи мојих година треба да саветују, а не да управљају.
И коначно, уз мир и унутар конфедерације, да ли желите да видите Палестину како просперитетну као што је то Израел?
Без сумње. Просперитет мог комшије је моја сигурност.
Извор: Нови Магазин
