Пише: Игор Вукадиновић
Елаборати Министарства спољних послова Албаније о ситуацији на Косову и Метохији чувају се у Централном државном архиву Албаније у Тирани, у групи фондова „Бивши централни партијски архив – бивши партијски комитети“. Унутар ове групе налази се фонд 14, „Партијски архив – Структура“, који је подељен по годинама и секторима партијске делатности.
Анализирани документи налазе се у „спољнополитичком сектору“. Ове извештаје, који су били класификовани под ознаком „строго поверљиво“, састављао је и потписивао министар спољних послова Албаније Нести Насе, који је ту дужност обављао од 1966. до 1982. године.
На неке од извештаја потписивао се и Бехар Штила, Енвер Хоџин помоћник који је руководио дирекцијом за спољне послове Централног комитета Партије рада Албаније. Прималац извештаја био је први секретар Партије рада Албаније Енвер Хоџа, а са садржајем је понекад био упознат још неко од његових сарадника.
До 1966. године главни извор албанског државног врха у вези са дешавањима у Југославији и на Косову и Метохији било је посланство Албаније у Београду, као и посланства у другим европским земљама, која су добијала одређене информације о Југославији.
Након Брионског пленума, Албанија је почела да добија поверљиве информације и од неименованих извора из покрајинског руководства Косова и Метохије. Као порекло одређених података у извештајима министар Насе је често наводио „од нашег извора блиском Фадиљу Хоџи“ или „од нашег извора у Удби“ или „од нашег извора у косовском руководству“. Несумњиво да је у овом периоду Албанија развила мрежу доушника покрајини, међу којима су били и утицајни покрајински функционери.
Поверљива документа Централног комитета Партије рада Албаније садрже и неке до сада мало познате податке о догађањима у покрајини и политичким односима у Југославији крајем шездесетих година.
Њихов садржај у извесној мери отвара питање колико је поимање социјалистичке Југославије у деценијама након њеног распада било одређено недодирљивошћу постулата о пројугословенској оријентацији руководилаца који су шездесетих година креирали државну и партијску политику Савеза комуниста Југославије.
Преокрет у погледу
Од избијања сукоба Комунистичке партије Југославије са Информбироом 1948. године Енвер Хоџа није сакривао лични анимозитет према Јосипу Брозу и југословенском рукодству, услед чега су прве реакције Албаније на Брионским пленум и смену Александра Ранковића биле да је у питању „сукоб различитих капиталистичких фракција“. [1]
Енвер Хоџа је 13. јула 1966. године у белешкама које је написао поводом пленума и Броза и Ранковића назвао „криминалцима“ и „издајницима“. [2] Промене на Косову и Метохији 1966. године у виду отпуштања Срба из безбедносног сектора и запошљавања Албанаца на њихово место биле су неочекиване за албански спољнополитички сектор, који је у првим извештајима инсистирао на томе да су албанске масе на Косову биле „у илузији“ да ће доћи до промене државне политике према њима:
„У покрајини и свим општинама за шефове Удбе углавном су именовани Албанци, а раније су 80 одсто ових функција заузимали Срби. То је резултирало тиме да су албанске масе на Косову, нарочито сељаци, под утицајем титоистичке пропаганде у илузији да ће се након смене Ранковића, чистки у Удби, а посебно именовањем у ово тело великог броја албанских кадрова, ситуација поправити, да ће имати много слободе и демократије итд”. [3]
Овакав приступ министра спољних послова Албаније се ускоро променио. Од 1967. године Брозов режим у строго поверљивим извештајима није превише негативно етикетиран, нити се говорило о „илузијама“ да ће политички положај Албанаца у Југославији бити ојачан. У извештају од 3. јануара 1968. године министарство је без задршке говорило о бројним „позитивним променама на Косову након смене Ранковића“. [4]
Извештаји које је Министарство спољних послова састављало на основу дојава од амбасада и доушника са терена могу да садрже и одређену количину дезинформација, субјективних процена и спекулација. Ипак, секретар Централног комитета Партије рада Албаније је од 1966. године углавном добијао поуздане информације о дешавањима унутар највиших партијских органа Савеза комуниста Југославије.
У фебруару 1967. године Министарство спољних послова Албаније је обавестило Енвера Хоџу о планираним кадровским променама у Југославији, које су извршене три месеца касније, након избора одржаних крајем маја 1967. године: Петра Стамболића ће на месту председника југословенске владе заменити Мика Шпиљак; Кардељ ће се повући са места председника Скупштине али ће задржати све функције у Централном комитету СКЈ; Милан Мишковић ће се повући са места секретара унутрашњих послова СФРЈ и пребацити на нову функцију у хрватском парламенту.
Предвиђање у фебруарском извештају Насеа које није остварено било је да ће Ивана Гошњака на месту министра одбране СФРЈ наследити његов дотадашњи заменик Јефто Шашић, а ову позицију је преузео Никола Љубичић. [5]
Веза Загреба и Приштине
Министарство спољњих послова Албаније је од својих извора са Косова добијало информације о специјалним политичким везама успостављеним између руководстава Хрватске и Косова и Метохије. У извештају министра Насеа од 28. фебруара 1967. године наведено је:
„Руководство Хрватске тајним каналима ради на јачању оних кадрова у Босни и на Косову, који су против Срба. За везу са Хрватима су у косовском партијском руководству задужени Кољ Широка и Марк Краснићи, али и Фадиљ Хоџа, који често посећује Бакарића и Трипала“. [6]
Ови контакти уједно представљају потенцијално објашњење за чињеницу да је Албанија добијала информације о дешавањима и односима унутар највиших партијских органа СКЈ у којима још увек није било косовских Албанаца, као и то што су се прикупљене информације после Косова и Метохије највише односиле на планове и политичке ставове руководства Хрватске, као и на кадровске промене које су вршене у Савезу комуниста Хрватске.
У извештају од 28. фебруара 1967. године, албанско министарство спољних послова је навело да Влада Хрватске југословенском Савезном извршном већу доставила план коренитих уставних промена у земљи: „Југословенска влада разматра нацрт програма који је поднела хрватска влада, а који предвиђа велике промене у уставу Југославије након парламентарних избора и, пре свега, повратак Југославије из федерације у конфедерацију, тако да ће свака република владати собом, имати своју управу, службени матерњи језик, посланичку делегацију и своју војску. Овом нацрту програма противе се Срби“. [7]
Министарство и његови извори из Југославије често су истицали изузетан утицај „хрватско-словеначке групације“ у југословенском руководству, за чије главне представнике су наводили Едварда Кардеља, Владимира Бакарића, Мику Шпиљака и Мику Трипала. У извештају од 16. септембра 1967. године наведено је да се „хрватско-словеначки представници“ залажу за приближавање Југославије Западу, а да се „представници Срба и Црногораца залажу за јачање односа са Совјетским савезом“.
Закључци албанских извора, али и министра Насеа који је обликовао извештаје били су концизни по питању циљева хрватског и косовско-метохијског руководства крајем шездесетих година. У извештају Насеа од 17. октобра 1967. године наведено је: „Групација Бакарић–Кардељ захтева остваривање националне самосталности република на свим нивоима, све до њиховог отцепљења од Југославије… Ову групу подржава титоистичко руководство Косова, које жели отцепљење од Србије“. [8]
У истом извештају је истакнуто да је југословенско иницирање отопљавања односа са Албанијом 1967. године имало подршку Хрвата и Словенаца у врху партије, али и групације Коча Поповић – Марко Никезић, која у томе није видела опасност по државне интересе: „Група Коча Поповић – Никезић говори у корист јачања односа са Партијом рада Албаније, будући да не види никакав ризик од мешања у унутрашња питања (Југославије, прим. аут.) са њене стране“. [9]
Марко Никезић је као секретар за иностране послове Југославије подстицао интензивну културну и економску сарадњу између Албаније и Косова и Метохије, што га је код Броза препоручило за постављање на чело Савеза комуниста Србије крајем 1968. године. [10]
Министар Нести Насе је у извештају од 17. октобра 1967. године указао Енверу Хоџи на појаву савезништва између косовских Албанаца и Хрвата и у прилог томе цитирао једног од албанских извора из покрајине:
„Међу народом Косова почеле су да се шире речи поштовања и љубави према Хрватима. ’Ми Косовари имамо Хрвате као браћу и морамо бити на заједничком фронту против заједничког непријатеља – Срба. Повезаност са Хрватима користимо како бисмо осигурали једнакост и пуна национална права и остварили жељу да се прогласимо засебном републиком’“. [11]
У извештају од 4. јуна 1968. године о расправи унутар руководства Савеза комуниста Југославије о промени уставног положаја аутономних покрајина у Србији наведено је следеће: „Република Хрватска и Република Словенија су за јачање аутономије Косова јер полазе од њиховог заједничког интереса – слабљење позиције Републике Србије у оквиру југословенске федерације“. [12]
Постојање националних кланова и подређеност српских кадрова у врху Савеза комуниста Југославије констатовало је Посланство Албаније у Београду у извештају поднетом на тему Деветог конгреса СКЈ, одржаног у марту 1969. године: „Тито је ’покушао’ да створи ’јединство’ у партијском вођству кроз праксу ’ротације’ кадрова и стварање Извршног бироа Прездијума СКЈ као ’централизованог форума’. Заправо, противречности су се додатно продубиле што је резултат јачања позиција хрватско-словеначке групе против српске, која то не може дуго трпети“. [13]
У извештају је примећено и да су у Извршни биро Президијума ЦК СКЈ изабрани најмоћнији руководиоци из СК Хрватске Владимир Бакарић и Мика Трипало, док су из СК Србије изабрани функционери другог ранга Мирослав Печујлић и Мијалко Тодоровић: „У главни извршни биро СКЈ изабрани су и председник и секретар Централног комитета Хрватске, док из Србије нису изабрани ни председник ни секретар Централног комитета партије“.[14]
Од домаћих наративних извора, са извештајима министарства спољних послова Албаније поклапају се сећања Рајка Видачића, који је од 1965. до 1966. године био руководилац Удбе за Косово и Метохију. Он је у мемоарском делу О коренима сепаратизма и тероризма на Косову истакао паралелне везе успостављене између руководства Хрватске и Косова и Метохије, за које је тврдио да су се одвијале без знања и мимо воље републичког руководства Србије. Из ових контаката произашло је и неколико економских споразума, попут уласка хрватске нафтне компаније „Ина“ на косовско-метохијско тржиште, чиме је нанета финансијска штета српском „Југопетролу“. [15]
Да је Енвер Хоџа у једном тренутку постао свестан националне поделе у врху југословенске партије и њене улоге у државној политици према Косову указује и мемоарско дело његове супруге Неџмиије Хоџе „Слободно Косово“, у којем је наведено: „Енвер је био свестан да је Тито, као хрватски националиста, настојао да искористи аутономију Косова као средство против Срба“. [16]
У једном од извештаја достављених са терена Косова и Метохије Министарству спољних послова и Централном комитету Партије рада Албаније 15. августа 1966. године наведена је и следећа оцена: „Косоварима је боље да на челу имају Тита, него било ког Србина“. [17]
Иако је Фадиљ Хоџа током 1966. године живео у Београду као члан Централног комитета СКЈ, док на Косову и Метохији у то време није обављао званичну државну функцију, албански врх није имао дилему о томе ко је најутицајнији Албанац у Југославији, на шта указује извештај министра Насеа од 14. септембра 1966. године:
„Фадиљ Хоџа ужива поверење и симпатије Косовара. Он се сматра јединим ‘вођом’ Албанаца, који штити интересе Косовара. Прича се да је Фадиљ био прогоњен од Ранковића, а да ће сада или заузети положај у централној влади или ће се вратити на Косово. Постоје гласине и да је Тито затражио да се Фадиљ Хоџа и други косовски функционери који сада бораве у Београду, врате на Косово“. [18]
Министарство спољних послова Албаније је 12. септембра 1966. године Централном комитету Партије рада Албаније доставило и следећи извештај са терена који је датиран на 22. јул 1966. године: „Прича се на Косову да ће се Фадиљ Хоџа вратити тамо и да ће се за то побирнути хрватске и словеначке снаге, које имају симпатије према Косову и Албанцима, док ће Али Шукрија бити уклоњен као оруђе у рукама Ранковића и Срба“. [19]
И ово кадровско предвиђање у извештају се ускоро обистнило. Али Шукрија је у мају 1967. године без реизбора окончао мандат на месту председника Извршног већа покрајине, а Фадиљ Хоџа је у јуну 1967. године, након четири године проведене у Београду, поново заузео високу функцију на Косову и Метохији и постао председник покрајинске скупштине.
Извештај Министарства од трећег јануара 1968. године показује да је промена у југословенско-албанским односима и омогућавање специјалних веза између Приштине и Тиране било резултат непосредног договора између Фадиља Хоџе и Јосипа Броза: „Промена југословенске политике према Албанији у последње време последица је притиска Косовара. Фадиљ Хоџа је контактирао Тита и затражио побољшање односа са Албанијом, са чиме се Тито сложио“. [20]
Министарство спољних послова је партијском врху Албаније преносило афирмативне оцене о Фадиљу Хоџи, цитирајући изворе са Косова који су упућивали на то да је он бранио албанске националне интересе у претходне две и по деценије: „Један професор је у разговору са једним од наших пријатеља рекао да је Фадиљ Хоџа поштен човек и добар Албанац. У време прогона он, професор, одржавао је тајне контакте са Фадиљом, а такве тајне састанке одржавали су и у други интелектуалци које је Фадиљ подстицао да чувају албанска национална осећања и да се не понижавају пред Србима“.[21]
Позитивна оцена Фадиља Хоџе у извештајима свакако је повезана и са чињеницом да су неки од доушника Министарства спољних послова Албаније били његови блиски сарадници.
Исељавање Срба
Када су Добрица Ћосић и Јован Марјановић на 14. седници Централног комитета Савеза комуниста Србије 29. маја 1968. године отворили тему појачаног исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије због угрожене безбедности и њиховог отпуштања из покрајинских предузећа, остатак седнице био је посвећен осуди њихових порука, а Централни комитет српске партије је усвојио и посебне закључке у којима се званично оградио од њихових излагања. Чланство Ћосића и Марјановића у Централном комитету СКС је постало замрзнуто. [22]
Албански партијски врх је у том периоду увелико добијао информације о овим процесима, чије спомињање је у Србији имало статус „закулисне теорије“ српских националиста.
Министарство спољних послова Албаније је убрзо након Брионског пленума почело да добија информације о исељавању Срба са Косова и Метохије, које је потом преносило партијском врху.
У извештају од трећег августа 1966. године, када је постбрионска кампања тек узимала маха, наведено је: „Прича се да Срби на Косову продају своју земљу и почињу да одлазе“. Осам дана, касније, 11. августа, министарство је поново обавештено о овој појави: „Већина Срба се сели из села у унутрашњост земље, иако локалне власти покушавају да их спрече у одласку“. У извештају од 21. августа 1966. године наведено је: „Косово напуштају многи Срби, који се тамо више не осећају сигурно“. [23]
У извештају Нести Насеа Енверу Хоџи од 14. септембра 1966. године евидентирана је појава политички мотивисаног исељавања Срба из покрајине услед кампање која је покренута у недељама након Брионског пленума: „Одлазак Словена са Косова у друге републике се повећао у огромној мери. Они продају сву своју имовину Албанцима. То се објашњава чињеницом да су сада на Косову ‘Албанци преузели власт’, па се тамо више не осећају безбедно“. [24]
Неколико месеци касније, у строго поверљивом извештају Министарства од 28. фебруара 1967. године констатована је и појава прогона Срба и Црногораца из покрајинских предузећа: „На Косову се наставља са отпуштањима радника Срба и Црногораца и запошљавањем Албанаца на њихово место, који су на путу да заузму све позиције у партији и на власти. У овом правцу делује Фадиљ Хоџа, чији повратак на Косово се ишчекује са великим ентузијазмом“. [25]
Почетком 1968. године партијски врх Албаније је у извештају Нести Насеа поново обавештен да власти Косова и Метохије повлаче одлуке које имају за циљ да Албанци заузму што више позиција у администрацији и предузећима и да Срби напусте Косово:
„Недавно донета одлука, која ће ступити на снагу првог јануара 1968, да албански језик на Косову има исти статус као и српски, има за циљ да позиције у администрацији и руководеће положаје у предузећима заузму албански кадрови, а да српски кадрови напусте Косово. Последњих месеци шездесет српских породица из Пећи, углавном сељака и интелектуалаца, одселило се у Србију, а у Приштини свакодневно наилазимо на сељане Србе који продају куће и земљу и одлазе у Србију“. [26]
Министарство се критички осврнуло на то да поједини албански националисти својим захтевима да се све позиције и радна места заузму у што краћем року „дају материјал Србима да све Албанце етикетирају као националисте“.
Пет дана након што је Централни комитет Савеза комуниста Србије осудио Ћосића и Марјановића због спомињања исељавања Срба са Косова, Министарство спољних послова Албаније је четврто јуна 1968. године у строго поверљивом извештају поново констатовало ову појаву, као и страх Срба због постојећих процеса у покрајини и осећај угрожене безбедности:
„Срби су веома уплашени процесом оживљавања патриотских осећања на Косову, чини се да се не осећају безбедно. Поред бројних провокација које они организују, из података које имамо, на различите начине се наставља њихово исељавање у унутрашњост Србије након продаје земљишта и имовине“. [27]
Тортура над Србима без санкција: Косовски полицајци се осећају сигурни да ће проћи некажњено
Да су цитиране тврдње о исељавању биле тачне, указује и податак да је негативан миграциони салдо Срба на Косову и Метохији од 1961. до 1971. године износио 41.967 људи, односно 18,4% српског становништва у покрајини 1971. године. Српска Православна црква је располагала је податком да се само у периоду од 1966. до 1970. године око 35.000 Срба иселило са Косова и Метохије. [28]
Питање статуса
Власти у Тирани су пратиле процедуру за промену положаја косвоско-метохијске аутономије у Србији. Од својих извора биле су обавештене да је јачање аутономије саставни део ширих процеса, који воде ка слабљењу јединства југословенске државе: „Ситуацију у Југославији карактерише тенденција децентрализације, држава се креће ка конфедерацији. У тим околностима, надлежности покрајине Косово ће бити додатно проширене“. [29]
Процедури промене уставног положаја покрајине претходило је отварање питања проглашења Косова и Метохије за републику, које је актуелизовано 1967. године, о чему је била обавештена и Тирана у извештају министарства од 28. априла 1967. године:
„Како би забележила ставове функционера и утицајних личности у покрајини, Централни комитет СКЈ је након Четвртог пленума послао функционере задужене за међунационалне односе, како би на састанцима у општинама стекли увид у то која су права ускраћена Косоварима и који су њихови циљеви у будућности. Ови функционери су на састанцима поставили следећа питања: Да ли Косово треба прогласити за републику, да ли треба дозволити слободну употребу албанске заставе и да ли албански језик треба да буде једини службени језик на Косову“. [30]
Пре посете покрајини у марту 1967. године, Тито је обавестио руководство Србије да се „говори о тенденцијама“ да се Косово и Метохија прогласи за републику и упитао српске руководиоце шта они мисле о томе. Први човек Савеза комуниста Србије Добривоје Радосављевић је потврдио да те тендеције постоје, при чему је идеју проглашења покрајине за републику описао као легитиман захтев мотивисан тежњом за културним и економским напретком. [31]
Питање проглашења Косова и Метохије за републику је од стране Броза у више наврата коришћено као својеврсна претња српском руководству да беспоговорно прихвати све остале захтеве у вези са јачањем аутономије и укидањем републичке власти у покрајинама. [32]
Стога је идеја отцепљења покрајине од Србије била дозвољена као легитимна тема у јавном дискрусу и покрајински функционери су је, без страха за свој положај, отварали у наредном периоду. У извештају албанског министарства спољних послова од 17. октобра 1967. године наведено је:
„Након краће паузе, Косовом су поново почели да круже гласине да ће Косово ускоро бити проглашено за републику са једнаким правима у оквиру југословенске федерације. О томе имамо следеће податке: Мехмет Шоши [33] и Муса Батали, два главна кадра у косовској Удби, свом окружењу говоре да Косово треба да постане самостална република, како би имала већу тежину и слободу у својим пословима, Нису рекли у којим правцима би Косово желело да буде слободније. Када је Тито био на Косову, Вели Дева је упитао зашто је Косово, са већим бројем становника од Црне Горе, остало аутономна покрајина. Тито је одговорио да је то грешка из прошлости и обећао да ће, док је жив, Косово постати република“. [34]
Извештај Нести Насеа од 17. октобра 1967. године указује и на неочекивану поделу међу албанским покрајинским руководиоцима по питању захтева за републиком. Фадиљ Хоџа као најутицајнији међу њима, противио се предлогу за проглашењем Косова за републику из страха да би то довело до националне шизме међу Албанцима:
„Међу косовским руководиоцима постоји неслагање око овог питања јер неки од њих имају резерве. Фадиљ Хоџа је уском кругу сарадника рекао да ’већ постоји албанска република, а ако то постане и Косово, подела ће се овековечити’. Фадиљ је извршио притисак на Вели Деву и Али Шукрију да не предузимају никакве мере у овом правцу. Изнервирани Али му је одговорио: ’Ја не примам наређења из Албаније’“. [35]
На овај начин, Али Шукрија је направио алузију на рачун веза Фадиља Хоџе са Тираном, с обзиром на то да је и председник Партије рада Албаније Енвер Хоџа имао негативан став према претварању Косова у републику из идентичних разлога. [36]
Овакав став Фадиља Хоџе по питању „две албанске републике“ потврђују и стенографске белешке разговора албанског амбсадора у Југославији Лика Сеитија са Енвером Хоџом у септембру 1970. године, у којем је амбасасдор описао своје претходне разговоре са Фадиљом Хоџом, тада чланом Извршног бироа Президијума Председништва Савеза комуниста Југославије. Према амбасадору Сеитију, Фадиљ Хоџа му је поручио да је против проглашења Косова за републику јер „за њега постоји само једна албанска република – Народна Република Албанија“, док је привремено решење за Албанце у Југославији видео у остваривању „потпуне аутономије“. [37]
Комисија за Статут Скупштине Косова и Метохије је 23. априла 1968. године одржала састанак на тему предлога промене положаја аутономије Косова и Метохије у Србији. На састанку су усвојени закључци са захтевима за променама устава Србије и Југославије како би аутономија Косова и Метохије била ојачана. Две и по недеље касније, 11. маја 1968. године, захтеви покрајинске статутарне комисије нашли су се у извештају руководству Партије рада Албаније, који је у целости био посвећен овој теми. [38]
Први званични захтеви Статуране комисије покрајинске скупштине за јачањем аутономије Косова на пролеће 1968. године изазвали су велики ентузијазам међу Албанцима у покрајини, о чему је министар спољних послова Албаније у јуну обавестио партијски врх:
„Предлози Комисије за Статут покрајине Косово, о којима смо вас обавестили 11. маја 1968. и који представљају јачање аутономије, одушевљено су примљени и наишли су на подршку у косовским масама. Оне ове предлоге виде као корак ка крајњем циљу – отцепљењу Косова од Југославије и припајању Албанији. Предлози су постали предмет опсежних расправа у косовским масама, које говоре да ће пуна аутономија за Косово бити остварена тек када се оно у потпуности одвоји од Републике Србије“. [39]
Албански функционери на Косову и Метохији су у јуну 1968. године још увек били скептични по питању остваривања захтева које је саставила покрајинска статутарна комисија: „Према нашем извору блиском Фадиљу Хоџи, већина косовских кадрова сматра да је могуће да се испуне неки од ових захтева, али у оквиру републике, за разлику од напора који се улажу да Косово буде зависно само од федерације“. [40]
У извештају од четвртог јуна 1968. године наведено је да су представници Црне Горе и Македоније имали негативан став по питању јачања уставног положаја аутономије Косова: „Република Црна Гора и Република Македонија су против јачања аутономије Косова. Њихова позиција темељи се на њиховом страху да би Косово у будућности могло да затражи припајање крајева насељених Албанцима који се налазе у ове две републике, а који чине значајн део територије ових република“. [41]
Као и југословенске, албанске власт су мишљења људи о различитим питањима настојала да генерализују и посматрају из „класног угла”. Нести Насе је у извештају овако описао жељу за припајањем Косова Абанији код различитих друштвених слојева:
„Велика већина Албанаца на Косову је за уједињење са Албанијом. Али различити друштвени слојеви предлажу различите путеве како би се остварио овај задатак. Наш извор близак Фадиљу Хоџи је на овај начин представио ту ситуацију: Сељаштво је конзервативније у очувању националних осећања и испуњено је мржњом према Србима. Не гаји илузију да ће се на Косову догодити различите ’демократске’ реформе и чека тренутак да се ослобођење и уједињење са нашом земљом спроведе кроз оружани сукоб… Интелигенција сматра да ће овај циљ бити остварен постепено, кроз уступке које ће Титова клика временом чинити. Радничка класа је врло малобројна и заузета економским проблемима тако да је пасивна“.[42]
У извештају је наведено да у српском партијском руководству постоји подела по питању излажења у сусрет албанским захтевима за јачањем аутономије: „У Републици Србији постоје две струје: прва, која чини мањину и долази из Војводине је за потпуну аутономију Косова. Друга, којој припада већина српског руководства, је против тога с обзиром на чињеницу да би такав поступак нарушио политичку и економску позицију Србије“. [43]
Улога емиграције
Након што су Сједињене Америчке Државе и Велика Британија 1949. године направиле тајни план за рушење режима Енвера Хоџе, лидери албанске политичке емиграције из Италије и Турске преселили су се у САД, а неколико стотина емиграната обучавано је у америчким и британским војним базама како би извршили преврат и оборили комунистички режим у Тирани.
Из ове неуспеле америчко-британске тајне операције у Албанији под именом „Валуабле“ почетком педесетих година, развиле су се чврсте везе између албанске националистичке емиграције и Америчке обавештајне службе. [44] Комунистичка партија Албаније је пажљиво пратила делатност албанске емиграције на Западу, како би превентивно спречила нови покушај рушења власти са те стране.
Министарство је на следећи начин обавестило партијски врх о оснивању и циљевима емигрантске организације „Призренска лига“ у Њујорку:
„Крајем 1965. године, Америчка обавештајна служба је у Њујорку створила организацију „Призренска лига“, и на њено чело поставила издајнике Џафера Деву [45], Хисена Трпезу, Тахира Зајмија и друге. Циљ ове организација је да око себе окупи целокупну косоварску емиграцију на Западу и стави је у функцију америчких империјалних планова према нашој земљи.
Косовари у емиграцији, полазећи од традиције Прве призренске лиге, и не знајући за сврху ове реакционарне организације, добрим делом су се придружили и тако су основане њене подржунице у земљама Америке и Западне Европе. Потом су челници ове организације, сарађујући са хрватско-словеначким организацијама овог типа у Западног Немачкој, почели да раде унутар Косова, и, колико смо обавештени, донекле су поставили темеље“. [46]
У склопу праћења делатности албанске емиграције, Тирана је од својих представништава по Европи добијала информације о сарадњи између албанске и хрватске емиграције, али и о контактима које су комунистичка руководства Хрватске и Аутономне покрајине Косова и Метохије остваривала са емигрантским организацијама. У строго поверљивом извештају Нести Насеа од 23. новембра 1966. године наведено је:
„Два хрватска професора су недавно посетила вође хрватске емиграције и неке косоваре у Немачкој, Аустрији, Француској и Енглеској. Представили су се да су послати од Бакарића и других челника Хрватске. Они су стање у Југославији представили као веома озбиљно због активности Срба против Тита… Два професора су затражила да у овој ситуацији Хрвати и Косовари у емиграцији престану са антитовским активностима изван и унутар Југославије, јер те активности иду у корист Србима“. [47]
Строго поверљиви извештај министарства од 17. априла 1967. године указује да је у фебруару 1967. године у Риму одржан тајни састанак председника Скупштине Косова и Метохије Фадиља Хоџе и председника Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије за Косово и Метохију Вели Деве са вођама емигрантске организације “Призренска лига”:
„Челници ‘Призренске лиге’ са посебним интересовањем прате развој ситуације на Косову. Они се надају да ће подстицањем нестабилности приморати југословенску владу да Косову да што више аутономије. Поред тога, они желе да успоставе тајне контакте са утицајним комунистима на Косову и да са њима координишу даље акције у будућности, што ће, сматрају, довести до ‘сецесије од Југославије’.
Лидери ‘Призренске лиге’ сматрају да се само на овај начин може остварити унија између Косова и Албаније. Исти лидери тврде да су се у том циљу пре два месеца у Риму састали са Фадиљом Хоџом и Вели Девом, као и још двојицом кадрова који су са Косова отишли у Белгију. Имена друга два кадра нису нам позната“. [48]
Извештаји албанског министарства су истицали растуће национално раслојавање у врху Савеза комуниста Југославије по питању односа према суперсилама, као и ангажовање Американаца на јачању „хрватско-словеначке“ групације у Савезу комуниста Југославије, у чему су наводно видели гарант одвајања земље од утицаја Совјетског савеза:
„Американци са подозрењем гледају на зближавање Југославије и Совјетског Савеза и, ослањајући се на хрватско-словеначко окружење унутар и изван Југославије, активирају се у циљу обуздавања совјетског утицаја. На основу разговора са румунским аташеом у Београду, али и на основу других илегалних извора, америчка влада извози војни материјал у Југославију, нарочито делове за америчко оружје које Југославија користи.
Недавно су америчке обавештајне службе у потпуности преузеле један од главних центара хрватских организација у Немачкој и усмериле га против Србије, која је по њима та која утиче на оријентацију Југославије према Совјетском савезу”. [49]
Нести Насе је у децембру 1966. године обавестио Енвера Хоџу о контактима лидера емигрантске организације „Слободна Албанија” Реџепа Краснићија са немачким властима:
„Реџеп Краснићи, вођа комитета ‘Слободна Албанија’, недавно је боравио у Немачкој и разговарао са властима ове земље о збрињавању албанских емиграната, нарочито оних са Косова. После овога, Немци су позвали неке косоварске ‘експоненте’. Рекли су им да ће уживати њихову подршку и препоручили су им да се придруже ‘Призренској лиги’, како би организација након конгреса имала седиште на територији Немачке.
Немци су такође препоручили да ‘Призренска лига’ упостави што већу сарадњу са југословенским емигрантским организацијама које су налазе у Немачкој. Осим тога, неке ‘вође’ Косовара, у име ‘Призренске лиге’ и ‘Слободног Косова’ траже кандидате са завршеном средњом школом који ће бити укључени у петомесечне курсеве војне обуке у Немачкој,из којих ће изаћи ‘официрски кадар’”. [50]
Извештаји указују на дугорочну намеру Владимира Бакарића и Едварда Кардеља да се Југославија распадне
Поверљиви извештај од 16. септембра 1967. године сведочи о везама Западне Немачке са албанском екстремном емиграцијом: „Можда је у контексту ове сарадње један од наших извора у Западној Немачкој обавештен да је под покровитељством реакционарне организације ‘Призренска лига’, Џафер Дева планирао оснивање ‘Комитета косовске иредентистичке омладине’, који би имао седиште у Западној Немачкој и који би уживао пуну подршку обавештајних служби ове земље“.[51]
Насе је у извештају из јуна 1968. године указао на поделу унутар „Призренске лиге“, али и на настојање западнонемачких обавештајних служби да Косово и Метохија постане друга албанска држава на Балкану:
„Као резултат ових свађа, у последње време огранци Призренске лиге у Европи, нарочито у Немачкој, захтевају одвајање од централе у Њујорку и формирање засебне организације косовских Албанаца, са другим именом и засебним статутом. Из података које имамо, који још увек нису потврђени, изгледа да иза овог разлаза стоји Немачка обавештајна служба која хоће да парира Цији и за то Немци користе хрватске емигрантске организације у Немачкој и скандинавским земљама. Немачка обавештајна служба жели да ову организацију оријентише према стварању слободног Косова, изван оквира Југославије, али не и уједињеног са Албанијом, односно хоће да створе две албанске државе, које по потреби могу окретати једну против друге, у складу са својим интересима“.[52]
На крају извештаја о емиграцији, Насе је навео да албанске обавештајне службе раде на разоткривању и ометању лидера и огранака организације „Призренска лига“.
Руководилац дирекције за спољне послове Централног комитета Партије Рада Албаније Бехар Штила је 1969. године Енверу Хоџи доставио строго поверљиви реферат на тему албанске емиграције. Једна од предложених мера односила се на то како да Албанија одвоји косовску емиграцију на Западу од непријатељских елемената и окрене је према сарадњи са режимом у Албанији:
„Можда је време да се Косовари организују у културна и патриотска друштва под нашим утицајем, да имају своје новине, чију редакцију ће чинити патриотски људи који ће следити упутства наше партије и владе“. [53]
Закључак
Строго поверљиви извештаји Министарства спољних послова Албаније од 1966. до 1968. године дају нову димензију догађањима у Србији и Југославији у другој половини шездесетих година. Према њиховој садржини, јачање аутономије Косова и Метохије било је резултат промене односа снага у врху Савеза комуниста Југославије након Брионског пленума, која је довела до тога да контрола над партијом буде концентрисана у рукама водећих хрватских и словеначких функционера.
Извештаји указују на дугорочну намеру Владимира Бакарића и Едварда Кардеља да се Југославија распадне, а Хрватска и Словенија стекну самосталност, док је косовска политика Савеза комуниста Југославије била саставни део стратегије за остваривање тог циља.
Куртијево запетљавање чвора: Ниче косовска војна база у близини административне линије
Иако је покрајина формално припадала Србији, њено руководство је шездесетих година имало снажније политичке везе са хрватским и словеначким, него са српским руководиоцима. Захваљујући политичкој подршци коју је уживао код Броза, Кардеља и Бакарића, Фадиљ Хоџа је преузео контролу над партијским, правосудним и безбедносним апаратом у покрајини.
Извештаји потврђују појаву масовног исељавања Срба са Косова и Метохије услед угрожене безбедности и етнички мотивисаног прогона из предузећа и институција у покрајини. Истовремено, они показују националну еуфорију код албанског становништва због новонасталих околности, која се огледала у јавним захтевима за одвајање покрајине од Србије, коришћење албанске заставе на државним институцијама и за давање посебног службеног статуса албанском језику у покрајини.
Захтеви за јачање аутономије и учвршћивање албанског карактера покрајине су 1968. године претворени у званичне предлоге за промену устава Србије и Југославије. Исход иницијативе за промену уставног положаја покрајине претежно је био одређен вољом Јосипа Броза и Едварда Кардеља, док је политичка каријера српских функционера у Савезу комуниста зависила од њиховог уклапања у Брозове унутарполитичке концепте и циљеве.
Потенцијал за дестабилизацију и слабљење Србије и Југославије преко аутономије Косова и Метохије препознале су и западне земље.
Албански државни врх је у склопу праћења делатности своје националистичке емиграције добијао информације и о ангажовању америчке и немачке обавештајне службе на јачању хрватског и словеначког утицаја у Југославији, као и о њиховом активном помагању албанске националистичке емиграције са дугорочним циљем отцепљења Косова и Метохије од Србије и успостављања друге албанске републике на Балкану.
Игор Вукадиновић је научни сарадник Балканолошког института САНУ
УПУТНИЦЕ:
[1] О југолсовенско-албанским односима пре 1966. године видети: Enver Hodža, Titoisti (Tirana: 8 nentori, 1982), 608–620; Миомир Гаталовић, Косово и Метохија у државној политици Југославије 1958–1965 (Београд: Институт за савремену историју, 2016), 217–236; Ljubodrag Dimić, Jugoslavija i Hladni rat: ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974) (Beograd: Arhipelag, 2014); Александар Животић, Југославија, Албанија и велике силе (1945–1961) (Београд: Архипелаг, 2011), 635–640; Александар Животић, „Заоштравање југословенско-албанских односа у сенци совјетско-албанског сукоба (1959–1961)“, Војноисторијски гласник, бр. 1 (2010), 86–91.
[2] Arkivi Qendror Shtetëror (AQSH), fondi 10, Enver Hoxha, grupi II, nëndarja III, viti 1966, dosja 183, Shënime dorëshkim të Shokut Enver Hoxha „Likuidimi i Rankoviç“, ku bëhet fjalë mbi luftën për pushtet në Jugosllavi nga trockistët Tito-Rankoviç, etj.
[3] AQSH, group fond 2, Ish Arkivi Qendror i Partisë, 3, Ish-Komitete të Partisë, fondi 14/Arkivi i Partisë – Struktura, (14/APSTR), viti (v.) 1966, Sektori i Jashtëm, dosja (d.) 202/1, Informacioni mbi gjendjen aktuale ne Jugosllavi, 14. 9. 1966, njësia arkivore (n.a.) 11–12.
[4] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318/1, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 3.1. 1968, n.a. 2.
[5] AQSH, 14/APSTR, viti 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. 2. 1967, n.a. 1.
[6] Владимир Бакарић је од 1944. до 1969. године био први човек Савеза комуниста Хрватске. Пошто је 1966. године његова дотадашња функција „секретара“ Централног комитета СКХ формално замењена функцијом „председника“ Централног комитета СКХ, Бакарић је постао председник ЦК СКХ. Функција секретара Извршног комитета ЦК СКХ је била друга по значају у хрватској партији, а њу је од 1966. до 1971. године заузимао Мико Трипало. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. 2. 1967, n.a. 2.
[7] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. 2. 1967, n.a. 1.
[8] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona jashte inforhemi per Jugosllavine, 17. 10. 1967, n.a. 41.
[9] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona jashte inforhemi per Jugosllavine, 17. 10. 1967, n.a. 41, 43.
[10] Igor Vukadinović, „Kulturno i ekonomsko povezivanje Albanije i Kosova i Metohije 1967–1971”, Istorija 20. veka, br. 2 (2021), 376–384; Veton Surroi, Fadil Hoxha në veten e pare (Prishtinë: Koha, 2010), 368; Aleksandar Životić, „Jugoslavija, Albanija i Čehoslovačka kriza (1968–1971)“, Tokovi istorije, br. 3, (2012), 71–73.
[11] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona jashte inforhemi per Jugosllavine, 17. 10. 1967, n.a. 47.
[12] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318/1, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për Kosovën, 4. 6. 1968, n.a. 16,
[13] AQSH, 14/APSTR, v. 1969, Sektori i Jashtëm, d. 6–346, Informacion mbi kongresin e IX/te të Lidhjes komuniste të Jugosllavisë, n.a. 16.
[14] AQSH, 14/APSTR, v. 1969, Sektori i Jashtëm, d. 6–346, Relacion mbi punimet e Kongresit IX-te “LKJ” si dhe disa konkluzione tone, 18. 3. 1969, n.a. 6.
[15] Рајко Видачић, О коренима сепаратизма и тероризма на Косову (Београд: Службени гласник, 2000), 152; Косово и Метохија. Век важних догађаја 1912–2012 (Београд: Институ за савремену историју, 2012), 128
[16] Nexhmije Hoxha, Kosova e lirë (Gjirokastër: Argjiro, 2015), 53.
[17] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Gjendja politike ne Jugosllavi, 15. 8. 1966, .n.a. 59.
[18] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Informacion mbi gjendjen aktuale ne Jugosllavi, 14. 9. 1966, n.a. 12.
[19] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Gjendja politike ne Serbi e Kosove, 12. 9. 1966, n.a. 40.
[20] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 3. 1. 1968, n.a. 4; Ana Lalaj, „1968-1969. Shkrirja e akujve në bashkëpunimin kulturor shiqipëri-kosove“, Studime Historike, br. 3-4 (2015), 249–274.
[21] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 3. 1. 1968, n.a. 4.
[22] Arhiv Srbije, Đ-2, fascikla (f.) 4, Centralni komitet Saveza komunista Srbije – materijali sa plenarnih sednica 1968, Četrnaesta plenarna sednica Centralnog komiteta SKS, održana 29. maja 1968; Dobrica Ćosić, Lična istorija jednog doba. Knj. 1. Vreme iskušenja 1951–1968 (Beograd: Službeni glasnik, 2009), 299–300; Коста Николић, Срђан Цветковић, Срби и Албанци на Коосву и Метохији у 20. веку (1912–1990) (Београд: Институт за савремену историју, 2014), 56–59.
[23] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Mbi gjendjen politike ne Jugosllabvi, n.a. 38, 40.
[24] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Informacion mbi gjendjen aktuale ne Jugosllavi, 14. 9. 1966, n.a. 12.
[25] Фадиљ Хоџа, који је од 1945. до 1963. године вршио функцију првог човека извршне власти Аутономне косовско-метохијске области, је од 1958. године био члан Централног комитета партије, а 1967. године се вратио у покрајину где је преузео функцију председника Скупштине Косова и Метохије. Хоџа је био главни творац кампање прогона Срба из покрајинских предузећа и бујања албанског национализма након Брионског пленума и суштински је био надређен формалном председнику Покрајинског комитета СКС за Косово и Метохију Велију Деви. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burimet tona inforohemi, 28. 2. 1967. n.a. 3.
[26] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.1, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 3. 1. 1968, n.a. 1–2.
[27] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 4. 6. 1968, n.a. 17.
[28] Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije. Podaci po naseljima i opštinama, Dragana Grabeljšek (ur.) (Beograd: Savezni zavod za statistiku, 1984), 11; Demografske promene Kosova u periodu 1948–2006, Kadri Sojeva, Sanije Uka (ur.) (Priština: Zavod za statistiku Kosova, 2008), 7, 13; Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (Београд: Свети архијерејски синод СПЦ, 2003), 42; Ружа Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985–1986. године (Београд: САНУ, 1989), 130–140.
[29] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 3. 1. 1968, n.a. 5.
[30] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga nje burim i joni ne Jugosllavi inforohemi, 28. 4. 1967. n.a. 15.
[31] АС, Ђ-2, ЦК СКС, к. 7, Централни комитета Савеза комуниста Србије: Белешке, информације, Белешка о разговору председника Републике Јoсипа Броза Тита са друговима Е. Кардељом, К. Поповићем, М. Тодоровиће, Д. Радосављевићем, Д. Стаменковићем и Владом Поповићем у вези предстојеће посете Косову и Метохији, вођеним 20. 3. 1967. године; Миомир Гаталовић, Бурна времена. Косово и Метохија у државној политици Југославије 1966–1969 (Београд: Институт за савремену историју, 2018), 82–83.
[32] Тито је о питању „републике Косово“ говорио и у октобру 1968. године, приликом разговора о уставним променама са покрајинском делегацијом и српским руководством. Месец дана након доношења уставних амандмана 1968. године којима је суштински укинута власт Србије у покрајнама, Тито је у разговору са српским руководством поново говорио о опцији отцепљења Косова. Videti: АЈ, 837, КПР, II–2/364, Пријем делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију, Београд, 24. 10. 1968, Забелешка о разговору председника Тита са члановима делегације Покрајинског комитета СК Космета, 17–20; АЈ, 837, КПР, II-3-a-1/76, Разговори председника Тита са представницима социјалистичких република у вези са предстојећим IX конгресом СКЈ, Забелешка о разговору Председника Републике Јосипа Броза Тита са представницима Социјалистичке републике Србије на Брионима 24. 1. 1969, 69.
[33] Мехмет Шоши је у јулу 1966. године, неколико дана након Брионског пленума, заменио Рајка Видачића на позицији шефа Службе државне безбедности за Косово и Метохију. То је учињено уз сагласност секретара српске партије Јована Веселинова. Видети: Р. Видачић, н.д., 136; М. Гаталовић, Бурна времена на Косову и Метохији, 44–50.
[34] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 17. 10. 1967. n.a. 44.
[35] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 17. 10. 1967. n.a. 44–45
[36] Опширније о ставу Енвера Хоџе према идеји „друге албанске републике“ видети: Esat Myftary, Kosova dhe Enver Hoxha (Tiranë: Botimet Princi, 2016), 65–66; Blendi Fevziu, Enver Hoxha. The Iron fist of Albania, (London: I.B. Taurus, 2016), 195–197; Ethem Çeku, Kosovo and diplomacy since World War II. Yugoslavia, Albania and the path to Kosovan independence (London–New York: IB Taurus, 2015), 118.
[37] AQSH, 10, Enver Hoxha, gruppi III, nëndarja IV, v. 1970, d. 387/1, Takimi i sekretarit të parë të KQ të PPSH, shokut Enver Hoxha me të ngarkuarin me punë të Republikës Popullore të Shqipërisë në Jugosllavi, Lik Seitin, në Tiranë, në datën 19. 9. 1970; Çeku, Kosovo and diplomacy since World War II. 117; Igor Vukadinović, „The Shift in Yugoslav-Albanian Relations: The Establishment of Ties between Albania and the Autonomous Province of Kosovo and Metohija (1966–1969)“, Balcanica, LI, (2020), 253.
[38] AQSH, Ish-Komitete të Partisë, 14, Politika në Kosovë (APPK), v. 1968, d. 2, Vërejtje dhe propozime në lidhje me ndryshimet dhe plotësimet e statutit të krahinës autonome të Kosovës e Metohisë, ardhur për njoftim Komitetit Qendror, 11. 5. 1968.
[39] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për Kosovën, 4. 6. 1968, n.a. 14.
[40] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, Për Kosovën, 4. 6. 1968, n.a. 15.
[41] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, 4. 6. 1968, n.a. 16.
[42] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, 4. 6. 1968, n.a. 16–17.
[43] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, 4. 6. 1968, n.a. 15–16.
[44] О албанској политичкој емиграцији видети: Roman Leljak, Sam protiv njih, (Maribor: Založba za alternativno teorijo, 1990), 34–35; Петар Драгишић, Ко је пуцао у Југославију. Југословенска политичка емиграција на Западу 1968–1980 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2019), 59–67; Петар Ристановић, Косовско питање (1974–1989) (Београд: Прометеј, 1989), 149–157; Игор Вукадиновић, „Делатност албанске емиграције на Западу према питању Косова и Метохије (1945–1969)“, Зборник радова Филозофског факултета, LI, бр. 2 (2021), 239–243.
[45] Џафер Дева је током окупације био једна од водећих личности на простору Косовско-митровачког округа, а након капитулације Италије и главни ослонац Немачке у новој власти „Краљевине Албаније“. Прву деценију после рата провео је у Италији и Турској, а 1956. године пребацио се у САД и постао сарадник Америчке обавештајне службе. Видети: Spasoje Đaković, Fadilj Hodža i Enver Hodža – sličnosti i razlike (Beograd: Naučna knjiga, 1989), 60–61; Милутин Живковић, Између „Велике Албаније“ и окупиране Србије (Лепосавић: Институт за српску културу, 2018), 30–36; Ненад Антонијевић, Косово и Метохија 1941–1945. Ратни злочини (Београд: Музеј жртава геноцида, 2017), 127–131
[46] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për emigracionin, 4. 6. 1968, n.a. 18. Prema istraživanju Petra Ristanovića, Džafer Deva je 1966. godine sklopio sporazum o saradnji sa Antunom Bonifačićem, jednim od predvodnika emigrantske ustaške organizacije „Hrvatski oslobodilačke pokret“. Videti: P. Ristanović, n.d., 151.
[47] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d, 202.1, Informacion nga burime tona jashte, inforohemi, 23. 11. 1966, n.a. 24.
[48] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 17. 4. 1967, n.a. 11.
[49] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burime tona jashte inforohemi, 16. 9. 1967, n.a. 30.
[50] AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d, 202.1, Informacion nga burime tona jashte inforohemi, 20. 12. 1966, n.a. 31.
[51] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burime tona jashte inforohemi, 16. 9. 1967, n.a. 31.
[52] AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për emigracionin, 4. 6. 1968, n.a. 19.
[53] AQSH, 14/APSTR, v. 1969, Sektori i Jashtëm, d. 315, Disa mendime mbi punen e zbulimit tone jashte shtetit dhe mbi punën në drejtim të emigracionit reaksionar dhe te emigracionit kosovar, 28. 3. 1969, 8.
Извор: Нови Стандард
