Piše: Marina Koblenc
Rešenje svakog sukoba je primena ljudskih prava, bez ljudskih prava je sve besmisleno i pitanje je da li će biti izbora, parlamentarnog sistema, konfederacije, kraljevine ili dve države, kaže za Novi magazin palestinski mirovni aktivista i kandidat za Nobelovu nagradu za mir 2025, profesor na Univerzitetu Vitlejem Mazin Kumsijeh
Profesora Mazina Kumsijeha za ovogodišnju Nobelovu nagradu za mir nominovala je Merid Korigan Mekgvajer, dobitnica iste nagrade za 1976. za promovisanje mira u Severnoj Irskoj. Za Novi magazin Kumsijeh govori o nominaciji, mirovnom aktivizmu, zabludi o mogućnosti podele zemlje između autohtonog stanovništva i kolonizatora…
Prvoga januara 2025. nominovani ste za Nobelovu nagradu za mir. Pola veka ste mirovni aktivista u Palestini i inostranstvu. Koja su Vaša dostignuća?
Počastvovan sam što me je nominovala Merid Megvajer. Mnogo je takvih, jednako vrednih pojedinaca koji preduzimaju inicijative za poboljšavanje života, ja sam samo jedan među njima. Takođe uspehe čine zajednice, timovi kojima pripadamo. Nekoliko primera uključuju: turneja autobusom „Točkovi pravde“ koju sam koorganizovao u SAD trajala je 6 godina tokom kojih smo govorili u hiljadama obrazovnih ustanova, od srednjih škola do univerziteta, džamija, crkava, čak i nekoliko sinagoga i stotinama društvenih centara da se zalažu za mir i pravdu – pravda je preduslov za mir. Uticali smo na desetine hiljada ljudi, od kojih su neki postali doživotni zagovornici mira i pravde. Pokrenuli smo i peticiju o neotuđivom pravu na povratak palestinskih izbeglica koja je 1999. skupila 1,5 miliona potpisa.
Vodio sam i mnoge demonstracije, dijaloge, razotkrivao genocid, ekocid i skolasticid, napisao stotine članaka i knjiga, utičući na promenu politike nekih vlada. Novac koji je došao uz nagrade koje dobijam za ovaj rad poklanjam našim institucijama i svojim kolegama. Najvažnije je bilo osnivanje institucija u domovini kao što je Palestinski institut za biodiverzitet i održivost.
U svojoj knjizi iz 2004. „Deljenje zemlje Kanaan“ spojili ste naučno znanje sa mirovnim aktivizmom. Koje su neke od glavnih tačaka u knjizi?
Ben Gurion je početkom 1920-ih osmislio kampanju za odnose s javnošću u kojoj je cionistički kolonijalni pokret – koji je on sam opisao kao kolonijalni – tvrdio da je zainteresovan za podelu Palestine, odnosno za njenu podelu sa autohtonim narodom. Ben Gurion je u svojim dnevnicima i pismima svom sinu objasnio da je ta ideja samo u propagandne svrhe, navodeći kao primer evropske kolonizatore Severne Amerike koji su čak sklapali ugovore sa autohtonim narodom, ali kada su ojačali svoju osnovu, prekršili su ugovore i zauzeli celu zemlju. U razgovoru sa rukovodstvom Jišuva rekao je da će se Izrael „…proširiti na ostatak zemlje sa ili bez dogovora sa Arapima“. To se i dogodilo 1948, 1967, i sada 2024-25, uključujući i dalja proširenja u Siriji. To rade kolonijalisti.
Mnogi ljudi na Zapadu, kao i neki liberalni Jevreji, pogrešno misle da je postojao pravi plan da se zemlja podeli između kolonizatora i kolonizovanih. Čak su i neki palestinski lideri pristali na to, Jaser Arafat i Mahmud Abas ubedili su Palestinsku oslobodilačku organizaciju da prihvati ono što je postalo poznato kao „rešenje sa dve države“.
Aida Čavez: Da li će Vašington Palestince predati Saudijskoj Arabiji?
Nikada u istoriji kolonizacije nije bilo zemlje podeljene između autohtonih i neautohtonih ljudi, odnosno starosedelaca i kolonizatora. Pokušaji da se to učini kao u Južnoj Africi naziva se aparthejdom i nije bilo prihvatljivo nikome, uključujući i međunarodnu zajednicu. Sporazum iz Osla obavezao je Palestince da priznaju izraelsku državu na 78 odsto Palestine, a da „Izrael“ ne pristane da prizna Palestinu, niti čak minimalna palestinska prava. Moja knjiga objašnjava zašto ne postoji „rešenje“ dve države za kolonijalnu/antikolonijalnu borbu, postoji zabluda ili iluzija dve države, ali ne i rešenje.
Dakle, evo nas u 2025. i dalje u istom ćorsokaku. Od Sporazuma iz Osla bilo je beskrajnih pregovora koji nikuda nisu stigli. Cionisti su puštali da se ideja o rešenju sa dve države odugovlači, da bi dali vremena širenju kolonizacije, ali su u poslednje dve decenije jasno govorili i glasali u svom parlamentu protiv toga.
Šta je onda rešenje za 100 godina star sukob između izraelskih Jevreja i Palestinaca?
Pun naziv moje knjige je „Deljenje zemlje Kanaan: ljudska prava i izraelsko-palestinska borba“. Rešenje svakog sukoba je primena ljudskih prava. Kada se krše ljudska prava ne može biti mira. Uzmite u obzir 8,5 miliona palestinskih izbeglica i raseljenih lica. Prema međunarodnom pravu i rezolucijama UN-a, izbeglice imaju pravo da se vrate u svoje mesto porekla. Član 13. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima to pravo priznaje. Drugi članovi zabranjuju diskriminaciju ljudi na osnovu vere ili donošenje drugih zakona o aparthejdu. Potrebno nam je da se ovo sprovede.
Lana Bastašić: Cenzura u Nemačkoj prema umetnicima koji se solidarišu sa stradanjem Palestinaca
Bez ljudskih prava je besmisleno da li će biti izbora, parlamentarnog sistema, konfederacije, kraljevine ili dve države. Kada su ljudsko dostojanstvo i prava zaštićeni, politički aranžmani tada postaju očigledni.
U svojoj knjizi „Popularni otpor u Palestini: istorija nade i osnaživanja“ pokrivate palestinski građanski nenasilni otpor koji seže od 1878, odnosno od prve jevrejske kolonije pod otomanskom vlašću do druge Intifade 2000. Kakav je uticaj imalo palestinsko decenijsko nasilje na napore da se postigne mir i koegzistencija sa izraelskim Jevrejima, u poređenju sa uticajem mirnog otpora?
Podržavam nenasilni, nenaoružani narodni otpor. Kao naučnik moram da opišem stvari kakve jesu: kada su evropski kolonizatori otišli u Severnu Ameriku koju su hteli da osvoje, gradove su nazivali „novi“ ovo i ono, kao Novi Jork/“New York“, Novi Orleans/“New Orleans“, da bi stvorili zemlju sličnu onoj koju su ostavili za sobom. Autohtoni narodi, čiji se način života razvijao hiljadama godina, bili su različiti, dakle, bili su im na putu. Kolonizatori su koristili nasilje, svoje jedino oruđe, da se oslobode naroda zemlje za kojom su žudeli. Plemena su pružala otpor na različite načine, Apači su vodili oružanu borbu, čak su naučili da koriste evropske konje i oružje, drugi su nudili lule mira tokom pregovora. Ali kako god da su se odupirali, njihova zemlja je bila uzurpirana.
Ne postoji antikolonijalni otpor samo jednim metodom, ne može se očekivati da će se mase ljudi odupreti svima na isti način. Nelson Mandela je verovao u oružani otpor, Dezmond Tutu u neoružani otpor, ali kolonizatoru nije bitno koji se metod koristi. Bez obzira koliko je otpor miran, oni žele zemlju bez ljudi na njoj, kraj priče. Stoga, kao i u Južnoj Africi i u više od 200 drugih kolonizovanih zemalja pre nas, način da se prekine nasilje, koje najčešće primenjuju kolonizatori, i otpor svih oblika, jeste okončanje procesa kolonizacije, odnosno dekolonizacija.
Izvor: Novi Magazin
