Аутор: Марина Кобленц
Превод: Зорана Костић
Басам Арамин је одлучио да погледа свог непријатеља који је убио његову десетогодишњу ћерку. То је изазвао бол који не јењава и који окупира његову земљу из другог угла. „Ако знате свог непријатеља, онда га можете победити. Научио сам хебрејски када сам био у затвору да бих могао да разговарам са својим непријатељима, још их нисам све победио, али су неки постали партнери у потрази за миром.“
Арамин је палестински муслиман. Са 12 година на једној демонстрацији видео је дечака кога је убио војник и желео је да се освети. Као младић постао је активиста за мирно окончање израелске окупације палестинских територија. Прележао је дечију парализу због чега на једну ногу шепа. Магистрирао је студије холокауста на Универзитету Бредфорд у УК. Са својим јеврејским „братом“ Рамијем Елхананом, протагониста је два документарна филма: „У оку олује“ Шели Хермон, и „Уски мост“ Етер Такаца. Обојица су такође представљена у „Апеирогону“, роману Колума Мекена о сукобу на Блиском истоку.
Да ли је Ваша породица пореклом из области која се данас зове Западна обала?
Могу да пратим своју породицу до својих чукундеде и чукунбабе који су рођени у близини Хеброна на Западној обали, ту је кренула наша породична лоза, која укључује и мене и мојих петнаесторо браће и сестара. И моји ранији преци су били из региона, нико од њих није дошао из других делова света. Ми смо обична, једноставна породица.
Године 1985. са 17 година, израелска војска вас је ухапсила и затворила. Који је био разлог, како је прошло суђење, и какви су били услови у затвору?
Био сам један од много десетина хиљада палестинских младића које су ухапсиле окупационе израелске одбрамбене снаге (ИОС). Био сам са гомилом пријатеља покушавајући да подигнемо палестинску заставу, што је био злочин у то време – и данас је тако. За нас је то била игра, да испровоцирамо и иритирамо израелске војнике, за њих је то имало политички значај. Двојица из наше групе су пронашли две гранате које су бацили на израелске војнике, нико није убијен ни повређен јер нису знали да их користе. Они су осуђени на 21 годину затвора, други на мање, ја на седам. Суђење је одржано 23. јуна 1986, на мој рођендан, нисам био сигуран да ли да славим или да плачем. Услови у затвору су били страшни, за њих смо били терористи, ми смо себе сматрали борцима за слободу, не осветницима него ослободиоцима.
Затвор није био процес рехабилитације, напротив, хтели су да нас потпуно дехуманизују, али подвргавање бруталном понашању може довести до тога да будемо још одлучнији; нпр. Валид је имао 13 година, био је везан и тучен. Након пуштања на слободу, придружио се бригади Ал Акса и постао мученик. Првог октобра 1987. у једном делу било је нас 120 затвореника од 12 до 19 година. Ушло је стотину маскираних војника, скинули су нас до гола, наредили да сви идемо до ходника, а за то време су нас тукли моткама. Пошто сам био помало вођа, био сам подвргнут додатним батинама, све док тамничар са којим сам се спријатељио није то зауставио. Тада смо сазнали да су ти војници припадали специјалној јединици на обуци, било је много таквих обука и много жртава тих обука.
Злочин без казне
Ваша ћерка Абир је имала 10 година када су је убили израелски војници. Какве су биле околности?
Моју ћерку Абир, 10, убио је војник од осамнаест и по година, који јој је испалио метак у потиљак са удаљености од неких 18 метара, на улици, преко пута њене школе, 16. јануара 2007. На улици се ништа није дешавало у то време, није било бацања каменица, није било младих, ништа. За убиство Палестинца војници ИОС
скоро никада нису процесуирани, па је он то могао да уради, без последица. Тражио сам правду, и није било политичко питање да ли је убица Јеврејин, Палестинац или Бедуин. Срео сам убицу на суду који се појавио као сведок, и рекао сам му: „Ви нисте ни ратник ни херој. Не тражим освету, али ако једног дана затражите
опроштај, бићу ту.“ Трагао сам за правдом четири и по године када је Врховни суд обуставио поступак због недостатка доказа. Када је преминула, неких 500 Израелаца су се придружили мојој заједници да се молимо за Абир.
Рекли сте да је сазнање о Холокаусту довело до вашег разумевања страхова Јевреја и изузетно агресивног понашања које из тога проистиче, и данас, 80 година касније. Да ли сте се икада запитали зашто Холокауст није навео Јевреје да се понашају саосећајно?
Желео сам да схватим одакле долази сва та бруталност, па сам проучавао Холокауст. Између осталог, научио сам да јак менталитет жртве може довести до осећаја да је дозвољено да се човек заштити на било који начин. Један пројекат је навео Израелце и Палестинце да посете Јад Вашем, споменик холокаусту у Израелу. Палестинци су почели да упоређују, питали су се зашто Јевреји након таквог искуства нису за све подигли заставу „Никад више“. Велики део тога је повезан са образовањем, начином на који користимо и злоупотребљавамо историју и памћење. Ако се деца науче да мисле о себи као о жртвама (Холокауста), да је антисемитизам још присутан у свету, она ће се уплашити, страх ће заузврат изазвати мржњу, агресија следи без преузимања одговорности за њу. То је веома присутно у јеврејском менталитету, посебно Израелаца. Они живе под перцепцијом да је једини начин да опстану на тлу својих предака од пре 3.000 година коришћење моћи и војне силе. Разумем зашто. Бити жртва не даје право да виктимизирате друге.
Да ли је Холокауст једини узрок страха Израелаца, посебно од Палестинаца, зар Хамас није изазивао стални страх због екстремистичких позиција од формирања 1987?
Да, али Хамас је тек од недавно. Ми смо под војном окупацијом већ 76 година, што укључује и Палестинце у Израелу. Било је и других пре Хамаса, Фатаха (1959), ПЛО (1964), Палестинског исламског џихада (1981). Они се никада неће осећати безбедно док се ја, односно Палестинци, не осетимо сигурним. То се неће десити док они одржавају окупацију и угњетавање, некад претерано брутално, што ствара отпор. Често се то назива сукобом, то је нетачно, то је окупација. Израелска безбедност је директно повезана са безбедношћу Палестинаца. Човек има право да се брани, али не и да окупира. Верујем да и они то знају.
Пуштени сте на слободу 1992, шта је било следеће?
Изашао сам из затвора размишљајући о сто година израелске бруталности и палестинске оружане борбе, покушаја да покоре једни друге: резултат данас је да Израел није безбедан и Палестина није слободна. Било је само више крви и више бола.
Године 1993. дошао је мировни споразум из Осла, који је подржала већина Израелаца и Палестинаца, укључујући и мене. Било је то поновно размишљање о томе како преживети без тражења немогућег војног решења, већ путем преговора. Постао сам активан у свом друштву на Западној обали промовишући овај другачији пут напред. То је била и година када сам се оженио, имао сам шесторо деце, посветио сам живот њиховом подизању, нисам желео да моји синови оду у затвор јер нису знали или разумели.
Године 2002. сазнао сам за бивше израелске војнике који одбијају да служе војску, јер су веровали да је илегална окупација против јеврејских и ционистичких вредности – желео сам да их упознам. Године 2005. сусрела су се четири бивша палестинска затвореника и седам бивших израелских војника, то је био најтежи сусрет у мом животу. Они су срели „своје“ терористе, а ми „наше“ убице, тамничаре, окупаторе.
После годину дана нас је већ било 300. Схватили смо да се убијамо у циљу једног те истог циља: мира и безбедности. Свако од нас је знао ко је у праву, а ко није, али као што је Руми рекао, постоји поље између исправног и погрешног – ту се сусрећемо. За то није била потребна љубав, већ поштовање. Тако је почела организација Борци за мир (БзМ).
Били сте међу оснивачима Бораца за мир 2006. Који су били циљеви, ваша улога у њему и шта је до сада постигнуто?
Данас БзМ има више од 1.000 палестинских и израелских чланова и хиљаде активиста. Његов циљ је окончање окупације и осигурање палестинског самоопредељења – без употребе насиља. Сарађује са другим организацијама, велики део његових активности се састоји у заштити Палестинаца од злочина и насиља насељеника на Западној обали: крађе њихове стоке, спаљивања усева или малтретирање деце која иду у школу; БзМ такође снабдева пољопривредним средствима сељаке у сиромашним областима, од којих неки живе у пећинама, и подржава оне чија је земља конфискована. БзМ држи говоре на турнејама у Палестини, Израелу и иностранству подижући свест и средства. То треба да се учини посебно у САД, да би Американцима показали да њихова безусловна подршка Израелу није само за такозвану демократију на Блиском истоку, већ и за једину бруталну окупацију на свету. Борци за мир су постали део мог ДНК, ја остајем један од његових лидера.
Верујете да треба разговарати са свима. Да ли разговарате са Хамасом?
Хамас није страни ентитет, њега чине Палестинци, они су наше комшије и студенти, у истој породици можете наћи припаднике различитих политичких уверења, међу којима и Хамас. Они су политичка организација која користи оружану борбу, понекад страшно насилну, да се ослободи Палестина. Али будимо јасни, оружана побуна је легитимно право за борбу против окупације. Други верују у ненасиље и преговоре. Дакле, ако постоји сигуран простор за разговор са мојим непријатељем, то ћу и урадити. Један од суоснивача БзМ је био члан Хамаса.
После убиства ћерке, придружили сте се Родитељском кругу, постали његов ко-директор и данас сте међународни портпарол. Овде сте упознали Рамија Елханана. Део Ваше славе потиче од везе са Рамијем, Јеврејином чију је четрнаестогодишњу ћерку убио палестински бомбаш самоубица пре много година. Осим ваших јеврејских пријатеља, да ли сматрате јеврејски народ Израела у целини својим пријатељима?
Израелски Јевреји нису моји пријатељи. Они окупирају моју земљу, убијају моју децу и народ, заглављени у свом менталитету жртве, у свом страху. Чак и неки бивши израелски војници описују ИОС на Западној обали као терористичку организацију! Недавно је Ал Џазира приказала снимак војника ИОС-а који шутирају непомична тела са крова на Западној обали, а њена канцеларија у Рамали је одмах затворена. Рамија сам упознао не као пријатеља, већ као партнера. Желео је оно што сам ја желим: да живим у миру и сигурности. А пошто делимо исте вредности – ненасиље, коришћење бола на другачији начин, једнако вреднујући сва људска бића – постали смо браћа.
Да ли су разлике у политичком руководству у Гази, које предводи Хамас под израелском блокадом и на Западној обали, коју предводи Фатах под претежно израелском окупацијом, довеле до великих разлика између Палестинаца?
Не, ми смо један народ и тражимо исто – ослобођење од окупације и самоопредељење.
Већина света осуђује Хамасов напад на Израел 7. октобра 2023. и разарајући одговор Израела и подржава стварање палестинске државе; међународна тела су предузела иницијативе да обуздају Израел. Без обзира на то, екстремна ционистичка десница је чврсто на власти у Израелу, чини се да је потрага за припајањем свих палестинских територија са што мање Палестинаца на њима, што је био циљ њихових претходника, у пуном јеку. Како се то вама чини после неких 30 година борбе за праведно и трајно решење?
Палестинци нису убили шест милиона израелских Јевреја, нити су Израелци убили шест милиона Палестинаца. Немачка и Израел имају амбасадоре у главним градовима једни других. Без обзира на 76 година страдања, нисмо одустали од постизања нормалног живота. Нигде не пише да ћемо се заувек убијати, једног дана ће бити
договора и мира, не знамо када, али сваким даном смо све ближе крају окупације. Махмуд Дарвиш је рекао да, иако ће обични људи платити цену, лидери ће се једног дана руковати. Ја сам верник, молим се пет пута дневно. Верујем да ће се то десити и десиће се за мог живота.
Извор: Нови Магазин
