Пише: Марина Кобленц
Превела: Зорана Костић
Гершон Баскин, Израелски Јеврејин, једно је од препознатљивијих имена блискоисточног мировног процеса. Његова посвећеност стварању културе мира и еколошке свести, заједно с његовим беспрекорним интегритетом, донели су му поверење лидера свих страна вековног сукоба. Чак је 2015. довео 30 израелских Јевреја и Палестинаца рањених у сукобу да се састану са у рату рањеним Србима, Бошњацима и Хрватима.
Гершон Баскин сматра да „нам је свима потребан нови почетак и да сви лидери – и израелски и палестински морају да оду“ и сматра да је „једини начин да напредујемо да осетимо кајање“. Овај израелски мировни активиста за Нови Магазин говори као је из САД прешао у Израел, како је открио да није познавао Арапе и кад је схватио да се мора изаћи из пакла у који је последњи рат гурнуо оба народа.
Рођени сте у Сједињеним Америчким Државама. Шта Вас је навело да се преселите у Израел са 22 године?
Мој прелазак у Израел био је комбинација „гурања“ и „вучења“. Био сам члан ционистичког омладинског покрета у средњој школи. Провео сам годину дана у Израелу после гимназије а пре универзитета. Тамо сам се осећао као код куће. Истовремено, као и многи други млади људи, осећао сам се отуђеним у САД, то је било за време рата у Вијетнаму и покрета за грађанска права.
Можете ли описати како се развијао Ваш поглед на палестинско-израелски сукоб, односно признавање права на ослобођење, достојанство и државу оба народа на спорној земљи?
У почетку није било очигледно. Провео сам интензивну годину 1974-75 у Израелу са ционистичком омладинском групом. Живео сам у кибуцу и провео време у Јерусалиму. У неком тренутку сам схватио да нисам разговарао ни са једним Арапином, нисам знао шта мисле, ко су. Тада сам почео много да читам о њима и да комуницирам са што више Арапа. Резултат је био да сам 1975. написао чланак, који је објављен у јеврејским новинама у Калифорнији, The Jewish Radical, који се залагао за палестинску државу.
Постоји ли начин да већина Израелаца и Палестинаца размишљала на овај начин?
Већина израелских Јевреја и Палестинаца не размишља на овај начин, они су сада још више раздвојени. Многе црвене линије су пређене са обе стране. Ово је најгори рат до сада, он је права катастрофа и изазвао је дубоку и широко распрострањену трауму. Морамо да изађемо из овог круга насиља. Лидери на обе стране су се показали као недостојни, учинили су ужасне ствари свом народу. Треба нам ново руководство.
Имали сте различите улоге у протеклих 46 година у мировном процесу између Израела и Палестинаца, можете ли описати најзначајнију у смислу важности и успеха?
Најзначајнија ствар коју сам урадио је преговарање о ослобађању Гилада Шалита, израелског војника којег је Хамас заробио 2006. Он је пуштен 2011. у замену за 1.027 Палестинаца које је Израел држао у притвору. Имао сам директну одговорност да осигурам да та особа остане жива, да не буде заборављена и да се на крају врати кући.
Гидеон Леви: Палестинци уместо војних паса
Октобра 1992. сам допринео мировном споразуму постигнутом у Ослу у августу 1993, када сам организовао вишедневни састанак између високих палестинских и израелских безбедносних званичника који су били у директном контакту са Јасером Арафатом и Јицаком Рабином, да би се разговарало о разним осетљивим безбедносним питањима: повлачење израелских оружаних снага са палестинских територија, услови палестинских безбедносних снага, ослобађање затвореника, поступање са илегалним јеврејским насељима на палестинској земљи, да ли би палестинска полиција могла да буде одговорна за њихову безбедност ако одбију да се евакуишу.
Али можда су исто толико важни појединци, хиљаде њих, које сам дотакао, на које сам утицао у њиховом разумевању и перспективи, доводећи их да раде за мир.
Написали сте да је потребна појава лидера на обе стране који ће почети да говоре језиком мира. Да ли такви потенцијални лидери постоје? Ако је тако зашто не говоре?
Да, постоје, са обе стране, могао бих али нећу споменути имена јер не мислим да би им то у овом тренутку било од помоћи. Постоје људи који су критични, који почињу да представљају визију која ће нас извући из овог круга насиља, који нису корумпирани, који имају интегритет. Данас се они не истичу јер нема простора за то. Када се одрже избори, они ће устати, они ће представити визију која ће инспирисати људе да замисле другачију стварност. Затим постоје они који можда траже највише позиције у влади, који гледају на прави тренутак да крену напред, политичари знају да је тајминг важан, ако није прави тренутак, прилика може да буде изгубљена. Мучимо се на обе стране овог сукоба са питањем како да се решимо својих лидера, али у овој фази нема јасног одговора. Сада је време да се изграде покрети на обе стране, да се изнесу идеје, да се људи наведу на размишљање, да их инспиришемо, то се и дешава. Мада је на палестинској страни теже због мање слободе говора. Али ни израелској страни није лако јер је друштво веома подељено, постало је уобичајено оптуживати некога да је издајник, постоји машина за отров која ради прековремено да би клеветала људе, њихова имена, породице, уверења. Ако се само на једној страни појаве нови лидери који говоре језиком истинског и праведног мира, то ће подстаћи другу страну да крене у истом правцу.
Изјавили сте да моћна војска Израела не може да уништи идеју Хамаса нити да уништи чежњу палестинског народа за независношћу и достојанством. Чини се да таква спознаја многи у Израелу немају. Да ли је то недостатак расуђивања, намерна воља за игнорисањем или нешто друго?
То је комбинација. Постоји порицање стварности. Неки људи у Израелу бирају да замисле другачију стварност, могу да гледају седам милиона других људи који живе између реке и мора, и да тврде да ти људи нису нација. Они су заслепљени својом кратковидом идеологијом. Што се тиче Нетањахуа, то је мало сложеније, он није глуп, он зна да сноси одговорност за оно што се догодило 7. октобра и за оно што је довело до тога, он мора да настави овај рат за свој политички опстанак. Затим постоје они који живе са митом да је једини језик који арапски суседи разумеју језик силе, док је у ствари Израел тај који разуме само језик силе. Образложење је да ако примените силу, а она није успела, употребите више силе. Али што дуже Израел остаје у Гази и што више силе користи, што је више потенцијалних регрута за Хамас, то је теже ослободити се Хамаса; сила рађа силу, више је убијених људи, више уништених живота, више жеље за осветом, више рањених душа. Морамо изразити своје противљење овом циклусу и осећати кајање. Морамо рећи да нам је жао.
Кад је реч о сутрашњици, постоји одређени консензус да се Хамас мора разоружати и одрећи власти. У таквом сценарију, шта би била Хамасова алтернатива? Колику подршку ће можда још имати међу Палестинцима?
У Гази Хамас губи подршку, постоје индиције да их становници Газе сада криве и да су љути на Хамас, неки би чак употребили силу против њега да могу. Ако би се Израел повукао из Газе, дошло би до масовног супротстављања Хамасу, мање на Западној обали, јер они нису претрпели исте прекомерне последице овог рата. Истовремено, с обзиром на ексцесе рата који Израел води не обазирући се на цивилни живот, расељавајући скоро целокупну двомилионску популацију чинећи их бескућницима и масовно уништавајући цивилну инфраструктуру, Израелци су оправдано омражени. Хамас и Израел одговорни су за бол и трауму које Палестинци тренутно трпе.
Хамас мора бити палестински, а не израелски проблем, они и њихови арапски суседи морају да нађу алтернативу, привремену владу која ће бити прихватљива за палестински народ, регион, Израел, САД. Ни један долар за обнову неће ући у Газу ако не постоји прихватљив облик власти. Арапске мировне снаге би могле да разоружају Хамас и интегришу његове борце у кредибилне палестинске безбедносне снаге, не ради се увек о идеологији већ о опстанку, ако им платите више него што их Хамас данас плаћа, то би функционисало.
Споменули сте мировне снаге у Гази на крају рата. Која би то снага била и колика је вероватноћа да ће се то догодити?
Мултинационалне мировне снаге би омогућиле Израелу да се повуче из Газе уколико такве снаге имају јасан мандат који би укључивао не само заштиту Палестинаца, већ и заштиту Израела од палестинских напада, као и разоружавање Хамаса. Снаге вероватно не би биле под окриљем УН јер Израел не верује УН, али би могле доћи из Арапске лиге, или чак не нужно ни из постојећих међународних институција, као што је тренутно случај на Синају, али би било најбоље ако би их водиле Арапи. Израел би вероватно прихватио арапске мировне снаге коју чине земље са којима има дипломатске односе: Египат, Јордан, Уједињени Арапски Емирати, Мароко и Бахреин. Кључно је да Саудијци такође играју велику улогу у послератној Гази.
Џесика Корбет: Мржња према муслиманима и Палестинцима у САД у наглом порасту
Међутим, Палестинци морају да позову такве снаге како се њихово присуство не би сматрало још једним обликом окупације. Вероватноћа да се то догоди је велика јер ће Израелу дати кредибилан механизам да се повуче из Газе и да поново у њу не уђе. Израел не би требало да жели да понови 18-годишњи рат и окупацију у Либану са више од 1.000 мртвих израелских војника.
Да ли подржавате МСП у случају против Израела због кршења међународног хуманитарног права и издавање налога за хапшење израелског премијера Бењамина Нетањахуа и министра одбране Јоава Галанта, као и тројице највиших лидера Хамаса, од којих је двоје Израел убио?
Да, подржавам обе ове правне иницијативе. Свет треба и мора да се придржава међународно прихватљивих правила понашања. Израел је потпуно некажњено прешао толико црвених линија. Исход је, између осталог, 56 година окупације. Ово мора да престане. Што се тиче начина на који он води садашњи рат и одговорности његових вођа за то, они се могу изјаснити на суду. Иако Хамас није држава, налози за хапшење се могу издати против његових лидера.
Шансе за мир
Какве су шансе да овај рат буде последњи, да из њега изађе нова стратегија на свим странама?
Ово мора да буде последњи рат. Десет месеци ужасног насиља, трагедије и патње. Међународна заједница мора да буде много чвршћа и према Израелу и према Хамасу. Преговарачи, САД, Египат и Катар, морају да поставе ултиматуме обема странама да би изнудили споразум, да имају довољно штапова да озбиљно кажњавају, али и да понуде доста шаргарепе за склапање мира.
Бавите се и екологијом: шта да се ради са огромном количином отпада чврсте инфраструктуре у Гази?
Разговарао сам са стручњацима из те области. Неке врсте полимера могу се додати шуту током процеса рециклаже. Ово би учинило рециклирани грађевински материјал још чвршћим од почетног материјала. Заиста, нема потребе и не би било потребно обнављати потпуно новим материјалом. Велики проблем су уништени аквафери у Гази. Потребно је изградити постројења за десалинизацију и нове канализационе системе. Реконструкција Газе би требало да буде усмерена на обновљиву енергију као што су соларни панели на крововима. Такође може постојати могућност закупа дела Синаја за стварање значајног постројења за соларну енергију.
Израел је освојио сиријску Голанску висораван 1967. и једнострано анектирао ту територију 1981. против свих резолуција Савета безбедности УН. Да ли би Израел требало да врати ову анектирану земљу Сирији, без обзира ко је на власти у Дамаску, као део ширег одрживог мира на Блиском истоку?
Народ Друза на Голанској висоравни треба питати шта желе, евентуално на референдуму. Треба напоменути да је као резултат Шестодневног рата 1967. током којег је Израел освојио Голанску висораван, око 150.000 његових становника побегло у Сирију. Израел и Сирија нису склопили мир од 1948. Садашњи сиријски режим није легитиман због чега би требало пажљиво размотрити повратак Голанске висоравни, коју би требало сматрати окупираном територијом, Сирији у овом тренутку.
Извор: Нови Магазин
