Пише: Борислав Хложан
Oве године навршило се сто година од вођења судског поступка који је добио назив „мајмунски процес”, где је један наставник средње школе оптужен да је предавао о Дарвиновој теорији еволуције. То је у држави Тенеси било забрањено и због тога је покренут судски поступак против њега
Академик Тибор Варади је овдашњој културној јавности пре свега познат као један од наших водећих правних стручњака који је остварио изузетно успешну научну каријеру као професор новосадског Правног факултета и предавач на низу угледних универзитета у САД и у Мађарској. Варади је, такође, аутор цењених књига и бројних научних радова из области правне науке, а био је и учесник значајних спорова пред Међународним судом правде и међународних арбитража.
Правнички ангажман учинио је да у засенку остане Варадијево дугогодишње бављење књижевношћу, које је започело средином шездесетих у редакцији новосадског часописа „Уј симпозион”, чији је био одговорни уредник од 1969. до 1971. године. Од тада до данас Тибор Варади је објавио двадесетак књига прозе и есејистике на мађарском и на српском језику, као и дела у преводима на енглески и немачки језик. Добитник је угледних књижевних признања. Овај прозаиста импресивне ерудиције аутор је низа књига својеврсног жанра романескно-документаристичке прозе, у којима он, полазећи од чињеница из списа архиве адвокатске канцеларије коју су водили његов деда и отац, читаоцима представља живописну слику збивања и живота у његовом родном граду Зрењанину, или у Бечкереку, како Тибор Варади овим старим именом назива свој родни град. У издању Академске књиге из Новог Сада недавно је објављен нови Варадијев роман „Коњски пасош додељен историји”, у којем он сугестивно и упечатљиво, понекад хуморно, кроз призму правних списа, приказује амбијент и догађања током Другог светског рата у Зрењанину.
Како се догодило да се, уз бављење правом и остварену сјајну правничку научну каријеру, упоредо посветите и литератури?
Мој деда је отворио адвокатску канцеларију 1893. године, тако да је бављење правом била наша дуга породична традиција. Мене је, ипак, још у школи веома интересовала књижевност. Много сам читао и срећа мог одрастања у Бечкереку је да сам још као дете одмах читао на више језика: на мађарском, српском и на немачком. Књижевност ми је била важна, али је породична традиција била ипак јача, тако да сам се након студија у Београду вратио у Нови Сад и запослио као асистент на Правном факултету. Истовремено се у Новом Саду догодило нешто врло узбудљиво – покренут је књижевни часопис „Уј симпозион”, у којем сам и ја објављивао своје радове. Склоност према литератури је била присутна током целог мог живота, али сам ипак дуго одлагао бављење књижевношћу, јер ми је правна каријера била важнија.
Колико је одрастање у Зрењанину, или у Бечкереку, утицало на тематско одређење и локалну
Ја ту нисам непристрасан, јер сам неколико пута у шали рекао да сам „бечкеречки националиста”, а познато је и да са протоком времена човек почиње да идеализује своје родно место, али имам заиста врло лепа сећања на Бечкерек. То је разлог што се ја у својим књигама бавим догађајима и судбинама људи из града у којем сам одрастао и који добро познајем. Томе доприноси и чињеница је да се списи из наше адвокатске канцеларије односе на предмете и судске спорове вођене у Бечкереку.
Колико је адвокатска традиција ваше породице утицала на опредељење да се бавите овим својеврсним видом документарно-романескне прозе?
Могао бих рећи да ми је судбина створила један жанр књижевности, јер је адвокатска канцеларија мога оца и деде била међу бољим и важнијим у Војводини, а догодило се и да је то једина таква канцеларија иза које су остали списи. Адвокатски списи заправо дају богатију слику о стварности од других извора, јер се клијенти обраћају адвокату са целом причом, па адвокат од тога бира шта вреди изнети пред суд, тако да овде из кореспонденције клијената видим више него у судским списима.
У својим књигама бавите се често судским списима и догађајима из времена Другог светског рата, који бацају ново светло на тадашње тегобно ратно време. До каквих открића сте дошли читајући те списе?
Рецимо, пронашао сам да је за време немачке окупације било много лажних развода зато што су се жене, Српкиње, Мађарице, Немице, разводиле од мужева Јевреја. Из адвокатских списа ја видим да се оне не разводе зато што њихов брак не ваља, него зато што желе да спасу своју децу. И оне онда пишу мом оцу или деди: „Господине докторе, нећу да се разведем, али како нема другог начина да се спасе дете, молим Вас, поднесите захтев за развод.” Суду се ова прича, наравно, не може тако изнети, то је било време немачке окупације, али у списима видим да су то били лажни разводи који су заправо остали ван правне историје.
Чињенице из архивских списа ви сте преточили у романескну форму која пред читаоца износи судбине обичних људи захваћених ратним метежом који у њему покушавају да преживе. Да ли су они успевали да нађу спас у „резервној историји”, како сте ви описали сналажење тих људи у злим ратним временима?
Један такав пример је прича коју нисам нашао у списима, али коју сам више пута чуо за време породичних ручкова када је код нас долазио близак пријатељ мог оца, адвокат Сава Грујић. Они су причали о једном несретном судији, звао се Александар, чије презиме нисам успео да сазнам, који је судио у процесу једном клинцу од петнаест година који је бацио камен и разбио прозор зграде Гестапоа. У то време немачки окупатори су донели пропис по ком се дете може прогласити пунолетним ако се утврди да је оно довољно зрело. Тужилац је предложио да се овај дечак прогласи пунолетним како би могао бити осуђен на смрт. Судија је био у ужасној ситуацији јер ако не донесе такву пресуду, не само да ће бити избачен са посла него ће му и породица бити угрожена, а ако учини онако како су окупатори очекивали, биће изложен презиру и ниједан комшија му више неће рећи ни „добар дан”. Судија је покушао самоубиство попивши отров у очајничком покушају да нађе излаз из страшне ситуације у којој се нашао, али није преминуо и остао је жив.
Душан Крцуновић: Агон и тимократски човјек у дјелу Марка Миљанова
У то време пред судом су вођени многи ситни спорови у које су адвокати и судије улагали потпуно непримерену енергију, тражећи неки „резервни живот” или спас у „резервној историји”, пошто је овај стварни живот толико страшан. То су били потпуно неважни спорови попут онога да ли је тетка Чорба имала разлог да да отказ своме сустанару, где су адвокати – мој деда и његов пријатељ адвокат Лука Мијатовић – у расправу уносили и римско право и друге озбиљне правне аргументе. Ја могу да закључим да су и они и судије тада били сретни, јер шта год да ураде, нико неће страдати, нити ће бити изложен опасним последицама.
Упркос томе што су јунаци ваших прича обични људи, а спорови које они воде немају велики значај, њихове судбине и искушења са којима се боре ипак дају упечатљиву и живописну слику прошлости једног банатског града. Како се догодило да ви сада у своју прозу уврстите и суданије због коња, које je далo и наслов ваше нове књиге?
И у новој књизи се бавим тим ситним споровима међу којима су били чести спорови због коња, који су били део свакодневног живота. Описао сам у књизи спор због догађаја из фебруара четрдесет седме године, када је поткивач Кастелић морао једног дана да жигоше триста коња. Он је тада једном немирном коњу опсовао матер, али је газда тог коња схватио да је њему опсована мајка. Онда долази до спора, мој отац је заступао Кастелића, он је имао пет сведока који су сведочили да ли се псовка … ти матер односила на матер власника или на матер коња и то доказивање је било врло замршено.
Занимљив је био и други сличан спор где двојица људи нису могла да се сложе коме заправо припада један коњ. На крају су се они договорили коме иде коњ, али су наставили спор око коњског пасоша мада, разуме се, коњски пасош без коња никоме није потребан. Међутим, толика је била жестина те свађе да је свађа надживела разлог због којег је избила. И у данашњем свету има много таквих примера да свађе надживљавају свој смисао и повод.
Упркос прецизности у изношењу детаља судских списа и често мрачним и невеселим околностима у којима су ти процеси вођени, ви у приче о њима увек уносите и хумор и иронични одмак од строге озбиљности правничког приступа. Који је разлог томе?
Хумор увек даје шансу да се ствари виде боље и јасније. Ја у овој књизи због тога помињем хумор и наводим мисао кинеског филозофа Лин Јутанга, који је написао да би једини начин да се дође до светског мира био уколико се власт у свету препусти хумористима. То, наравно, није баш нека реална опција, али у овим списима нашао сам неколико случајева где је путем хумора превазиђена свађа. И због тога пишем о тим споровима који нису ни важни ни крупни, али су занимљиви јер се ту хумором изашло из свађе.
Ваше правничко образовање и искуство омогућили су да у приче из бечкеречке суднице уведете и паралелне приче из других литерарних дела или правних традиција. Како се догодило да се у причи о једном бечкеречком суђењу појави и Дарвинова теорија еволуције?
Пошто сам имао доста контакта са америчким правом, понекад у књиге укључујем и неке бизарне америчке предмете. И овде сам укључио један предмет који је можда најчувенији у америчкој пракси, а ове године навршило се сто година од вођења тог судског поступка. Тај судски процес је добио назив „monkey trial” („мајмунски процес”), где је један наставник средње школе оптужен да је предавао о Дарвиновој теорији еволуције. То је у држави Тенеси било забрањено и због тога је покренут судски поступак против њега.
Наставнику није претила нека озбиљна казна, али је то била шанса да се позову научници из целог света који су говорили о теорији еволуције, а с друге стране, позвани су теолози и познаваоци библијске историје. У улогу тужиоца је ускочио неки Брајан који је три пута био председнички кандидат Демократске странке и мислио је да би му противљење теорији еволуције повећало шансе на политичком плану. Читао сам те списе и тај процес сам упоредио са једним бечкеречким судским процесом – ту се мало зафркавам, наравно, и открио сам да је тај Брајан током суђења изнео једну невероватну мисао, рекавши: „Страшно је то да ови заступници теорије еволуције, дарвиновци, који појма немају, не кажу да ми долазимо од америчког мајмуна, него кажу да смо ми потомци неког белосветског мајмуна.” У изношењу садржаја судских предмета, износећи чињенице, не мењам ни реч, једино додајем неке своје опаске и коментаре, али помињање Чарлса Дарвина било је повод да се у имагинарном сусрету ликова из књиге у завршном поглављу у Бечкереку заједно нађу и Дарвин и Кастелић, који ставља жигове на коње, и други ликови, што је, наравно, чиста фикција.
Како сте дошли на замисао да у завршном поглављу књиге пред читаоце доведете све јунаке својих приповести, и историјске и митске личности, које се у овим причама помињу?
То је идеја коју сам увео у прошлој књизи и на тај начин се заправо повезују нити разних прича од којих је сачињена књига. Тај замишљени догађај се збива у бечкеречком ресторану „Рожа”, где се на једном месту срећу учесници ових спорова, али се ту спомињу и разна историјска збивања, попут поменутог спора у САД у коме се расправљало о Дарвиновој теорији еволуције, па је због тога онда у Бечкерек дошао и Дарвин. Ту је и мештанин чика Палика Шомођи, који дозива Дарвина: „Карчика, дођи овде” зато што је Чарлс на мађарском Карчика. Ту су и Путин, и Бајден, и Трамп, ту је Имануел Кант, дошао је и Иво Андрић, тако да сви седе за једним столом и причају са реалним учесницима ових правних случајева. Ту је и сама Историја, која се такође помиње у књизи, с тим да се у прошлој књизи Историја шетала, а пошто у овој књизи има више спорова око коња, она јаше на једном коњу. На крају се гласа да се онај коњски пасош око ког су се људи толико свађали, а на крају више ником није требао, додели Историји и тако је настао наслов ове књиге.
Извор: Политика Магазин
