Марија Алимпић, професорка француског и латинског из Лознице, утемељитељка је, заједно са својим оцем Момчилом, организације Заштитимо Јадар и Рађевину, која је 2019. прва повела фронт отпора експлоатацији литијума од стране рударског магната Рио Тинта. Они су састављачи жалбе по Бернској конвенцији којом је 2021. у Стразбуру нанесен први правни ударац амбицијама ове предаторске компаније.
Пред лозничким Прекршајним судом поднели су пријаве против промотора претходнице Рио Тинта, Рио Сава експлорејшн у Подрињу и шире. У септембру 2024, ноћ уочи посете Александра Вучића Лозници, бесправно је уклоњен њихов билборд против рударења. Заштитимо Јадар и Рађевину недвосмислено одбија да буде повезана са НВО сектором спонзорисаним од стране иностраних влада, по чему одудара од мноштва зелено-еколошких организација, а 2023. једини су одбили позив на сарадњу високог америчког званичника Ричарда Гренела.
Марија је велика критичарка улоге Европске Уније у растакању природног и друштвеног блага Србије и заступник борбе против корпоративних притисака и уцена директним организовањем у локалним сеоским заједницама, о чему је, поводом отказивања Пројекта Јадар, говорила за Журнал.
Разговарао: Војислав Дурмановић
- Марија, честитам Вам, пре свега, на прошлонедељној победи за житеље обе стране Дрине и народ Републике Србије – Рио Тинто је, под притиском побуне, обуставио Пројекат Јадар. Међутим, знамо да је власт у Србији већ изигравала поверење бирача крени-стани маневрима када је питање литијума претило да јој сасвим сроза рејтинг, а компанија Рио Тинто још не иде никуд – остаје тамо где је устоличена раних 2000-их, у првим пакетима претварања Србије у директно-инвеститорски Елдорадо. Куда даље у борби против претварања наших огњишта у ресурс страног капитала?
Хвала, Војиславе. Када говоримо о првом укидању пројекта, односно о укидању Просторног плана посебне намене за пројекат „Јадар” (ППППН), тај чин укидања сам по себи није тако једноставан како се може чинити у данашњем времену када смо преплављени информацијама.
У тренутку пре него што ће ППППН бити укинут на Јовањдан, 20. јануара 2022. године компанија је поред поменутог Плана имала у свом власништву грађевинско земљиште, издате локацијске услове – на корак од добијања грађевинске дозволе за изградњу рудника, затим дозволу за изградњу приступних саобраћајница са планом измештања регионалног пута Лозница-Ваљева, план за завршетак пруге Лозница-Ваљево, захтев за одређивање обима и садржаја (поступак који претходи изради студије процене утицаја) као и захтев за одређивање обима и садржаја за изградњу једног дела државног пута, захтев за изградњу трафо станице за потребе рудника итд. а ми смо имали ништа до вере у Бога и саме себе, дакле 0% шансе да се изборимо.
Сва та документација поништена је укидањем ППППН-а и компанија је практично враћена на почетну позицију. Сложићете се да то није ни занемарљиво ни мало како се може чинити посебно када се има у виду да компанија до данас није вратила сву ту поништену документацију. Да, владајући режим јесте својим изјавама обмануо јавност тада као што то чини на дневном нивоу по многим питањима, али у њих се нисмо ни уздали нити очекивали поступање у складу са законом или здравим разумом. Исто тако смо знали да се проблем овог пројекта који је заиста огроман у сваком свом аспекту (само ППППН обухвата 293.9 km² и 22 села) од површине па до бројних других проблема као што су рударење, екстракција, одлагање отпада, културолошки, демографски, етнолошки, антрополошки проблеми итд. не може срушити једним ударцем и једним потезом те је због тога то укидање дочекано са радошћу.
И ако у јавности постоје бројне спекулације о разлогу укидања и свако види оно што му је мило, чињеница је да смо ми са сарадницима поднели Жалбу против Владе Србије Секретаријату Бернске конвенције при Савету Европе (није исто што и ЕУ, Србија је земља чланица Савета Европе) у Стразбуру крајем септембра 2021. године и да је Жалба одмах прихваћена у Секретаријату који је одмах послао захтев Влади Србије да се изјасне по нашој Жалби. Рок за изјашњавање био је 31. јануар 2022. године тако да је Влада Србије послала одговор Секретаријату Бернске конвенције 28. јануара 2022. у коме се изјашњавају по нашој Жалби да су пројекат „Јадар” укинули те да проблема нема. Наравно, знајући са ким имамо посла, замолили смо Секретаријат у нашем извештају да не затварају „случај” што су они испоштовали стављајући га у стање приправности.
Наш случај је од тада био разматран редовно на заседањима Секретаријата, а услед развоја ситуације прошле године подигнут и на „виши“ ниво па је био тема редовног годишњег заседања Сталног комитета Савета Европе када смо имали прилику да уживо заступамо интересе свих живих бића Јадра и Рађевине. За оне који не знају, Бернска конвенција штити станишта врста које се налазе у Апендиксу ове конвенције. Србија је ову конвенцију потписала и ратификовала и тиме се обавезала да је примењује. Зато смо ми из „Заштитимо Јадар и Рађевину” сигурни да су нас сачувале наше животиње чији значај и неопходност тако често занемарујемо.
Сада је, сигурна сам, лакше разумети због чега за нас ипак велики корак представља чињеница да је друга највећа рударска компанија света која је планирала отварање овог рудника пре неколико година принуђена да и сама стави свој пројекат у стање вештачког одржавања у животу. Сваки дан без рудника је победа за Живот и Правду у Јадру и Рађевини те је стога сасвим небитно шта службеници државне врхушке које данас јесу а сутра нису планирају. Ми знамо добро шта нећемо а шта хоћемо и за то смо спремни да идемо до краја, ма шта тај крај значио.
Да додам још и да смо лета које је за нама успели да из Просторног плана Града Лознице избришемо трафо станицу за пројекат „Јадар” и да за све ово време код нас у Рађевини компанији није продат ни метар земље. Наравно, док се укидање овог пројекта правно не реши, нећемо сматрати да је готово и наше активности биће усмерене у том правцу. Доношење закона о „трајној” забрани ископавања не значи ништа само по себи јер свака наредна влада може да га укине и тако може унедоглед. Ми и сада имамо законе и домаће и међународне који онемогућавају отварање овог рудника на овом месту (проблем је што се не поштују) и све што смо до сад постигли, постигли смо на правном пољу уз шта је одлучујућа улога локалне заједнице која има право да каже НЕ сваком пројекту који није у складу са њеним начиним живота, уверењима и традицијом.
- Не само реторика Ваше организације, већ и сама суштина Ваше борбе, солидарна подршка земљорадничким породицама против распродаје земљишта за бушотине белосветских монополиста… јесте антиколонијална, позивали сте се и на латиноамеричке, афричке, па и српске слободарске традиције отпора аустро-немачкој буржоазији у Великом рату. Како видите политички утицај из земаља ЕУ (чија је ,,влада” била прогласила Пројекат Јадар стратешким приоритетом), поглавито Немачке, чија аутоиндустрија претендује на српски литијум, у тиме узрокованој друштвеној кризи у Србији?
Ми из „Заштитимо Јадар и Рађевину” сматрамо наше удружење антиколонијалним покретом пре свега које је своје уверење и ставове демонстрирало у свакој прилици таквим непристајањем на пропаганду и „вредности” које се сервирају из Европске уније која све више заслужује да се назове Четвртим рајхом, да нас је то прилично коштало.
Постали смо проблем и непожељни за готово све медије (ма како волели да се представљају), доживели да су интервјуи са нама забрањивани са највиших места па смо једном таквом приликом послали допис амбасади Уједињеног Краљевства и њиховом Министарству спољних послова без увијања називајући их неколонијалном силом још 2021, а амбасади Немачке смо 2024. послали Ултиматум Адолфовим наследницима тражећи одштету, на који још нису одговорили па ћемо морати ових дана да им понудимо помоћ у вези израчунавања одштете. Лако је из ових примера закључити да Европску унију сматрам срамном организацијом у којој Србији није место.
Вук Јеремић: Европска жеђ за литијумом: Пројекат Јадар на крилима зелене агенде
Осим тога, Европска унија као и њена комисија која је пројекат „Јадар” прогласила стратешким за своје потребе, нису надлежне за територију Републике Србије и све те одлуке могу да окаче на тарабу лепих жеља. Иако постоје бројне организације, политичке и псеудоцивилне, које по „службеној” дужности заступају интересе ових накарадних творевина на исти начин на који то чини режим предвођен Александром Вучићем, народ Србије ипак не жели да остане на „европском путу”. Не заборављајући велике борце Глобалног Југа чији део и те како јесмо, и водећи се њиховим примерима, „Заштитимо Јадар и Рађевину” ће наставити да не пристаје и пркоси свим покушајима да послужимо као јефтин ручак европској похлепи уз жељу и наду да ће овакви покрети цветати широм наше земље.
- Једном сте виспрено написали да је Заштитимо Јадар и Рађевину ионако сељачки, а не грађански (у смислу НВО приручника, разуме се) покрет. Када је о инвеститорском каубојству реч, рекао бих да је отужан израз малограђанштине колико нпр. урбанистичка питања у Београду, Новом Саду, Шодрошу, Миријеву… добијају несразмерно много фокуса у јавности, у односу на недаће радног света из унутрашњости, поготово пољопривредних крајева који ионако опстају на омчи увозних монопола и неједнаке размене на европском тржишту… Зашто се Рађевина у паролама против рударења литијума слабо помиње, а Ви је истичете и у називу организације?
Да, ПроГлас је прошле године у јулу позвао на окупљање „свих грађанских покрета” па је било неопходно још једном нагласити да (срећом) не испуњавамо услове. Ми јесмо сељачко и радничко удружење, сви ми у удружењу живимо од своје зараде, не примамо донације из иностранства, не радимо пројекте, не спонзорише нас ниједан фонд и то је једини начин да се задржи аутономија и слобода деловања. Такав начин рада значајно ограничава наше ресурсе, али је једини исправан и делотворан.
Однос који си описао где су на један тас стављене муке грађанске Србије и на други тас све муке остатка Србије је ако ништа друго, шокантан па чак и лицемеран за друштво коме су пуна уста емпатије и које само себе прогласило бољим поистовећујући све оне који нису уз њих са припадницима владајуће врхушке уз то обавезно укључујући дискриминаторски однос према најрањивијем делу нашег друштва, према онима који живе испод границе оног што сматрамо животом достојним човека. У ситуацији у којој тзв. грађанска Србија нескривено бира шопинг испред Косова и Метохије у уставним границама Србије и тема као што су сиромаштво својих суграђана, презадуженост, проблем извршитеља, нотара итд. правац деловања нашег удружења био је такорећи природно одређен и усмерен као овом другом тасу или како би моја баба говорила, „теже претеже”.
Овакав став је, разуме се, ограничио могућност сарадње са „многима” и то је нешто што не сматрамо лошим, напротив. Онај ко признаје „независно Косово” ће пристати на рудник у Јадру, Рађевини, Хомољу… само кад добије одговарајућу понуду. Немогуће је одрећи се Косова и Метохије и убеђивати људе да нећете дати Јадар и Рађевину. Седиште нашег удружења налази се управо у Рађевини, у селу Г. Брезовице на земљи која је планирана да буде јаловиште Рио Тинта и борба против отварања рудника кренула је управо тада 2019. када је Рио Тинто направио прве истражне бушотине у близини нашег села. Будући да смо брзо схватили да депонија није проблем сама по себи него цео пројекат и да ако нема рудника нема ни депоније, те да у том тренутку Јадар (суседна област чији је административни центар Лозница) нико није заступао нити се бунио против рудника, сматрали смо својом моралном обавезом да Јадар у називу нашег удружења ставимо на прво место.
Најдеструктивнији део пројекта планиран је у Рађевини где би компанија одлагала милион и по тона јаловине годишње (информација компаније) која остаје након хемијске прераде руде. У ППППН-у је ова депонија планирана на 360 хектара (са подзоном депоније), на око 450 метара надморске висине, са браном висине 57 метара, на водоизвориштима у срцу нетакнуте стогодишње шуме, станишта бројних заштићених врста и једне ендемске биљне врсте. Сигурна сам да ништа од овога нисте чули у медијима јер нико од оних који су од стране тих истих медија проглашени борцима није спомињао Рађевину, односно манипулисано је подацима те је јавности представљана само мања, депонија рударског отпада (шут који настане од ископавања тунела, без хемијске прераде) на око 20 хектара и чланови других удружења као и многи други су као највећи проблем представљали управо ту депонију тражећи њено измештање. Тако је стварана слика да се измештањем те депоније уклања највећи проблем по животну средину овог пројекта, што нема везе са истином. Уједно, оног тренутка кад би шира јавност схватила размере депоније индустријског отпада у Рађевини, постало би јасно да нема говора ни о каквим студијама и да не постоји технологија која ће милионе тона токсичног отпада да спакује у епрувету, али док јавност то не зна, онда може да се манипулише померањем мање депоније лево-десно (чист нимбизам – Not In My Backyard).
Други разлог смо свакако ми, несарадљиви, намргођени Рађевци који не желе да воде дијалог о животу. Због чињенице да су многи били спремни да поступе по оној Вучићевој „да се не уништава већи број живота него што је планирано” те да се уништи „само” Рађевина, један заиста јединствен и прелеп крај, који је баш зато што је мање насељен био погодан за очување богатог биодиверзитета и производњу здраве хране, ми инсистирамо на томе да се Рађевину чује и да она закуца последњи ексер у ковчег пропалог пројекта, као што је закуцала и први. Управо Рађевина је доказ да наша села и сељаци остају задња линија одбране и да још како имају много да понуде земљи. Док се околности не промене, наша је дужност да се сачува што је више „рађевина” могуће у Србији.
- Као неко ко се принципијелно опирао кратковидости предлога за мораторијум на рударење од стране либералне опозиције (Крени-промени), проказивао иступе Прогласа о одлагању рударења ,,све док се” не остваре услови за експертизу (колико имуну на лобирање видело се, додао бих, од свих досадашњих елита у транзицијској Србији)… сматрате ли да антилитијумску борбу омета дневнополитичка инструментализација или пак њено свођење на чисто еколошку димензију? Народним речником – у кога се, у паучини финансијских интереса, поуздати у будућности?
Да, сматрамо да је омета и једно и друго. Како пројекат „Јадар” по својој суштини није само рударски пројекат него још један покушај да се реши „српско питање” и да се коначно сломи морал српског народа, посебно у овим крајевима где су вођене тако велике и значајне битке, тако и отпор према таквом пројекту не може бити само еколошки. Свођење једног оваквог пројекта са великим деструктивним потенцијалом на ниво разговора о филтерима је у најмању руку увредљиво.
Више пута смо саркастично јавно захвалили Рио Тинту што су послужили као добар лакмус папир за издајнике, они су непогрешиво оголили толико тога у нашим институцијама али и у народу.
Одговор се крије у самом твом питању – народ, ми сами. Не може и неће нико ништа урадити уместо нас, а да би се добро видело ко је ко, народ ипак мора да (ако му је стало) тежи ка истини, да чита даље од три реченице и да му лаж и превара сметају као такви а не само кад долазе од супарничког тима. Све док то не буде случај и док не будемо спремни на жртву и одрицање у борби зарад дугорочних резултата, не можемо очекивати ништа до ово што сад имамо, зачарани круг у проклетој авлији.
