Пише: Сенка Чоловић Шумић
Књига „Метохијски сфумато“ ауторке проф. др Душице Филиповић представљена је у Никшићу, у организацији Културног центра „Свети Александар Невски“, који однедавно дјелује при Матици српској – Друштво чланова у Црној Гори.
У име Културног центра обратио се Велимир Касалица, предсједник, напомињући да је књига „Метохијски сфумато“ обиљежила прошлогодишњу књижевну и културну сцену на српском говорном подручју. Романом првијенцем Душица Филиповић је, сматра Касалица, на најљепши начин испунила косовски завјет и одужила дуг свом роду.
Књижевник Радинко Крулановић, директор Никшићког позоришта, запажа да је „Сфумато“ литерарно-ликовно, поетски подвиг; он не признаје границе. Једном облику омогућава да се претвори у други. Стога би се могло рећи, мишљења је Крулановић, да је сфумато близак суматризму, а Црњански Леонарду да Винчију.
„Ко је Душица Филиповић? Какав је њен акт духа? Душица је жена суматра, волшебна снага и вјера великог пјешака. Само суматристички велики пјешак може прећи раздаљину која се не може прећи по мјерама које познаје човјек. А у Бога је све могуће, ако није мјесто за живљење а оно је мјесто за причање. Причање је души посластица, рећи ће пјесник. Душица хоће причањем и писањем да учини немогуће и спаси истину која је покрадена неистином, да призове правду која је оклеветана неправдом, призове живот који се загубио у неживоту, васкрсне Косово које је на граници нестајања. Је ли немогуће, јесте – али јесте, ако нема васкрсења“, рекао је Крулановић.
Упознавши публику са биографским подацима ауторке, ванредне професорице за област књижевност на Факултету савремених уметности у Београду, при том учеснице међународних научних и стручних скупова, сараднице научних и књижевних часописа, Марија Јелић је изнијела свој доживљај књиге, која јој не дозвољава да прича о њеној жанровској поливалентности, врсти романа, наративним токовима, херметичности, цикличном понављању, спољашњој композицији.
„Ова књига представља својеврсну исповијест, натопљену високим емотивним набојем и као таква не заслужује да бива окарактерисана као обичан књижевни текст. Неки много умнији и вјерујући људи су писали и живјели Љетопис новог косовског распећа, а Душица Филиповић је импресивно „дописала“ други дио“.
Неуморним плетисањем приповједач нас води кроз шест тематских цјелина, преплићући судбине јунака из прошлости са судбинама данашњице, преко студентских дана, приштинског корза до париског Лувра и чувене жене трговца на платну са, како кажу, мистериозним осмјехом, покушавајући да нађе паралеле између наше Симониде за коју вјероватно не зна цијели свијет, а чија је судбина да нам без очију показује пут. Прича и причање Душице Филиповић умрежена је реминисценцијама на лик и дјело Милоша Црњанског и вјечито питање: гдје је живот?“, оцијенила је Јелић.
Објашњавајући како је ова књига настајала десет година, Душица Филиповић је казала је да није имала свијест да ће написати овако важну књигу, те да је то схватила кроз сусрете са публиком и писања критичара, који су се бавили концептом и структуром дјела, до, како је истакла, њој најдрагоцјенијих, обичних читалаца. Саопштила је да је долазак на Косово и Метохију, упознавањем њеног животног сапутника, потпуно промијенио њен однос и поглед на свијет.
Драгутин Ненезић: Трамп, народ/власт и Косово – пропуштена шанса, прекретница или коначни слом?
„Књижевност нам омогућава да старе ријечи пресложимо у нови редослед, да посадимо нови дрворед. Ја сам се управо тиме бавила, садила сам дрвеће на путу којим сам ходала, кроз књигу морамо да прођемо, да имамо одређене пјешачке чинове, како ја корачам кроз Косово и Метохију, тако и моје читаоце, на неки начин, приморавам да прођу тај пут. Тај пут је ходочашће кроз Косово и Метохију које се завршава молитвеном спознајом у манастиру Драганац, гдје се оплакују и живи и мртви, гдје је моја молитва над цијелим нашим родом“, рекла је Филиповић.
Вече је појањем традиционалних пјесама са Космета употпунила Тијана Вучетић. Добродошлицу Душици Филиповић, која је мајка петоро дјеце за шта јој је од Епархије рашко-призренске додијељен златни Орден Мајке девет Југовића, пјесмом је пожељела Бранка Зечевић.
Извор: РТНК
