Приредио: Игор Божић
Наши политичари нису професионални, већ хронични политичари. Хајде да им у Скупштини понудимо образовни програм. Можда звучи детињасто, али ако људи са ове листе покажу због чега су ту и буду водили рачуна о томе шта говоре, нисам сигуран да ријалити може да победи
Када је 2012. Александар Вучић дошао на власт, Александар Чупић је са супругом Аном напустио Београд и преселио се у село на територији општине Сопот. Обоје су из Прокупља, познавали су живот на селу и желели да тамо подигну велику породицу. Данас имају шесторо деце.
“Људи су мислили да смо потпуно луди када смо отишли из градског живота”, каже Чупић.
Њихова представа о селу била је заснована на искуству са југа Србије. Веровали су да ће тамо моћи да купују здраву храну за децу. Убрзо су, међутим, схватили да се и сеоска домаћинства углавном снабдевају на кванташким пијацама. Зато су почели да производе храну за себе, а када су се појавили вишкови, породично имање прерасло је у озбиљнију производњу. Сертификовали су је 2017. године.
“То није никаква бајковита прича”, упозорава Чупић. Живот на селу, органска производња, шесторо деце и два захтевна занимања много су мање романтични него што изгледају у телевизијским репортажама.
Његова супруга је претходно напустила посао на клиници и почела да волонтира у Дому здравља у Сопоту, уз уверавања да ће бити примљена. Међутим, добијала је само уговоре на одређено време. Чак ни признање почасне грађанке Сопота није променило њен статус, иако том дому здравља недостају лекари.
После ноћења студената на њиховом имању, друштвеним мрежама проширила се вест да је због тога остала без посла. Чупић каже да то није сасвим тачно: она је и пре тог догађаја размишљала да оде јер више није желела да пристаје на бесконачан рад на одређено време. “Нисмо желели да дођемо у ситуацију да неко покуша да нас уцењује.”
Његово приближавање студентском покрету почело је у децембру 2024, када су га студенти позвали на трибину са још тројицом професора. Позив га је изненадио и почаствовао, посебно зато што међу студентима није важио за лаког професора.
До тада није знао како пленуми заиста функционишу. Сматрао је да професори треба да буду уз студенте пре свега да би их заштитили. Не би, каже, могао да седи у кабинету док су они на улици изложени опасности. Стао би испред њих чак и када би протестовали због циљева са којима се сам не слаже. А онда је присуствовао пленуму.
“Био сам позитивно запрепашћен. Схватио сам да они имају бољу комуникацију него било ко у нашем друштвеном систему. Та култура дијалога као да је изван овог друштва и овог времена. После три сата болела ме је глава од концентрације, али сам тада схватио да је ово нешто другачије.”
Професори су студентима говорили да се свет неће срушити и нудили савете из искуства своје генерације. Чупић је, међутим, убрзо променио перспективу: “Они сада исправљају наше криве Дрине, које ми нисмо исправили 6. октобра 2000.”
Када су студенти пешачили према Крагујевцу, у Сопоту дуго нико није смео да им отвори јавни простор за ноћење. Чупићи су покушавали да пронађу балон, салу или други смештај, али су људи, вероватно из страха, одбијали да их приме. Породица је зато припремила пластенике на свом имању.
Првобитно је требало да стигне између 200 и 300 студената. Док се колона приближавала из правца Кумодража, процене су расле: петсто, шестсто, затим седамсто људи. Чупић је сео у аутомобил и отишао до зачеља колоне да провери колико их заиста долази. Почела је исцрпљујућа логистичка операција.
Неки блиски пријатељи породице доносили су храну. Кифлице су, међутим, додавали кроз прозор аутомобила, не усуђујући се да изађу.
“Видите да у човеку гори нешто људско, а да са друге стране постоје страх и притисак. Кажу ми: ‘Ти ме бар разумеш.’ А нема никакве логике да од мене очекују разумевање за толики страх. Моја жеља је да више нико никада нема такав осећај.”
Управо је тај призор, можда више него само ноћење студената, утицао на његову каснију одлуку да прихвати кандидатуру. Студентски покрет за њега није само политичка побуна већ процес ослобађања људи који се још плаше да изађу из аутомобила.
Чупић инсистира на томе да отварање пластеника није било херојски чин, па чак ни гест политичке подршке.
“Примио бих и студенте из контраблокаде да им је било потребно преноћиште. То је био израз човекољубља. Ми смо од ситних дела направили херојство и за тај гест добили несразмерно много љубави. Нисмо ми никакви хероји. Херој је мој саплеменик Љубо Чупић (партизан и народни херој – оп. аут.), који је са осмехом гледао у пушке када су га стрељали.”
Ако се обична људскост проглашава јунаштвом, сматра он, онда људи тиме само траже оправдање за сопствени страх. “Не треба теоретски да причаш да си хуман. Једноставно нешто урадиш.”
Тог дана су на имање долазили и непознати људи у џиповима, распитујући се где ће студенти спавати. Чупићи су им показали пластенике. Нису се уплашили. На улазу у улицу налазили су се полицијска патрола и ватрогасци, како би спречили евентуалне инциденте.
Али одлуку да се нађе на изборној листи Чупић није донео тако лако.
“На прву лопту ми уопште није деловало као добра идеја. Имао сам камен у стомаку када су ме позвали.”
На једном од састанака отворено је рекао да сумња у кандидатуру. Нико га због тога није одстрањивао нити покушавао да ућутка. Управо га је начин на који су студенти разматрали приговоре на крају убедио да прихвати.
“Студенти су једина организација коју сам видео да, када треба да донесе важну одлуку, покушава да привуче и оне који се не слажу. Углавном људи не желе неистомишљенике на састанку. Овде се одлука претреса из свих углова да би на крају била квалитетнија.” Када је прихватио кандидатуру, није знао које ће место заузети. Није га ни занимало. Каже да ни други кандидати са којима је разговарао нису знали где ће се наћи на листи.
У таквом начину одлучивања види можда и најважнију политичку новину коју су студенти донели: децентрализацију. О кандидатима нису одлучивали мали партијски кругови у Београду, већ универзитетски центри и локалне средине.
“Замислите да пронађете 250 људи широм Србије и да свако познаје некога са те листе. Када за њих почну да говоре да су терористи или издајници, људи ће знати да лажу јер познају макар једног од тих људи.”
У Сопоту, каже, није имао озбиљних непријатности јер га комшије познају. Када му неко добаци: “Где си, прави Србине”, одговара: “Не, не, ја сам терориста и усташа.” Саговорници му затим кажу да власт можда говори истину о другима, али да за њега сигурно греши.
Управо ту Чупић види слабост пропаганде: када се апстрактна мета претвори у познатог човека, етикета престаје да делује.
Свестан је да нико не може бити спреман за оно што следи. Таргетирање може постати веома опасно, али неко, каже, мора да буде међу тих 250 људи.
“Не можете да сведочите истину, а да вас се лаж не дотакне. Лаж је антипод истине. Ако посведочите оно што сте видели, не можете очекивати да ће сви да вам аплаудирају. И лаж има своју сврху и свој посао.” Највећу жртву подноси његова супруга, која сада, док је он ангажован у кампањи, мора сама да се стара о шесторо деце.
Себе у посланичкој сали замишља као део групе која ће на провокације одговарати пристојно и аргументовано. Верује да људи ипак не могу заувек остати имуни на честитост и нормалност.
“Наши политичари нису професионални већ хронични политичари. Хајде да им у Скупштини понудимо образовни програм. Можда звучи детињасто, али ако људи са ове листе покажу због чега су ту и буду водили рачуна о томе шта говоре, нисам сигуран да ријалити може да победи.”
А затим, готово као закључак читаве његове приче – од одласка на село, преко пластеника до кандидатуре – изговара реченицу која би могла бити и опис кампање какву очекује:
“Истина се не надима. Лаж је та која маше конфетама. Истина је сведена.”
Извор: Време
