Монографска студија Етика. Теоријски минимум, настала, по речима аутора, као реакција на „продор аматеризма, арогантног квазизнања и опскурантизма у етику, а шире и у филозофију“, повод је за разговор о моралном деловању и на индивидуалном и на колективном плану
Све више стичем утисак да се на светском нивоу шири уверење да етиком може да се бави дословно свако. Ово моје уверење може се добрано и поткрепити, а јасних сигнала има много и на све стране. Измишљање „великих етичких проблема“, организација свакојаких конференција о свему и свачему етичком, хиперпродукција „или тривијалних или погрешних“ текстова па чак и сијасет књига, указују ми на то да се унутар саме етике као дисциплине, данас нема за то бољег израза од народског, „не зна се ко пије, а ко плаћа“.
Ово је део из ауторског увода у књигу Етика. Теоријски минимум филозофа Ненада Цекића, коју је недавно објавила новосадска Академска књига. Књига је, ауторовим речима казано, настала као реакција на „продор аматеризма, арогантног квазизнања и опскурантизма у етику, а шире и у филозофију“; дакле, суштински као вид потребе да се предочавањем теоријског минимума сагледа општа збрка којом данас и филозофи и аматери-научници наносе штету свему што је у историји филозофије и њеним етапама кроз различите теорије промишљано о етици и њеним суштинским појмовима.
Цекићево дело је, како у рецензији оцењује Драго Ђурић, монографска студија која пружа обухватан преглед основних питања етике. Теоријски минимум, који је аутор поставио, односи се на појмове, теме и теорије које сматра за темељ сваког озбиљног бављења етиком као филозофском дисциплином. У нашој средини нема књига у којима су на овако јасан, а у исто време врло стручан начин представљени основни проблеми и традиционалне и савремене етике, сматра Ђурић. Чему треба додати и ово: Етика. Теоријски минимум је ретка књига која се једном темом бави са научног аспекта а подједнако је намењена и филозофски образованим читаоцима (циник би рекао посебно онима који припадају горе описаној групи опскураната и аматера етичара), али и читаоцима који нису познаваоци етике али се срећу са готово свакодневним изигравањем онога што се здраворазумски подразумева, или претпоставља да се подразумева као морално деловање и на индивидуалном, и на колективном плану.
Ненад Цекић (Београд, 1963) је редовни професор на Филозофском факултету у Београду, где предаје Етику и друге области филозофија морала. Његове претходно објављене књиге су Држава између анархије и утопије, Метаетика: проблеми и правци, Утилитаризам и Бентамова филозофија морала и Филозофија морала Џона Стјуарта Мила. Објавио је и низ научних радова у домаћим и међународним публикацијама, а бавио се и медијима. Био је главни уредник Индекса 202, покретач и главни уредник Радија Б92, и директор и главни уредник Радио Индекса. Био је и члан и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (РРА).
Постоје ли питања филозофије морала која су од антике до данас непроменљива? Или је одређивање појма морала и данас изазов за филозофе?
Одређење морала је, не само за филозофе, одувек било изазовно. Међутим, чини ми се да постоји једна ствар која се може препознати, ма о каквом одређењу морала говорили. Основна претпоставка је да морал није оно што фактички чинимо већ оно што треба да чинимо. И да то што треба да учинимо – учинимо без изузетака. Моралне норме су по претпоставци универзалне.
Који је извор морала? На којим се принципима гради морал?
Филозофија се бави појмовима, а не опажањем или чулним искуствима. Чак и кад се чини да филозоф морала извор морала тражи у искуству, он то чини на појмовни начин. Нема никаквих емпиријских „моралних експеримената“. Експерименти у моралу су испитивање хипотетичких ситуација, а не генерализације на основу актуелног понашања људи. Да су искуствене генерализације основ морала, сви бисмо били лажови јер је чињеница да су свуда око нас много лаже. Свакако је основна и претпоставка да у моралу одлучујемо на основу добрих разлога, па зато не видим како би се рационалност могла искључити из домена морала.
Зашто бити моралан? Зашто се моралан човек врло често доживљава као ригидан и арогантан?
Ако је, као што је један критичар утилитаристе и оца либерализма Џона Стјуарта Мила каже, „универзум свињско корито“, онда заиста и не треба размишљати о моралу. Морал је ригидан за оне који не воле да мисле. У њега јесте уграђена интуиција да моралне норме не дозвољавају изузетке. То не значи да су оне престроге или захтевне. Колико напора треба човеку да не лаже, не вара или да не малтретира ближње? Скоро нимало, а то је морал, бар у елементарном смислу. На крају крајева, увек је ту и могућност опроштаја, па је ригидност морала заправо привид.
Кант каже да без слободе нема моралног делања. Како бити слободан? Зар морални човек није и главни принцип слободе?
Кантова одбрана слободе није супстанцијална, већ је чисто формална, тј. логичка. Наиме, нема смисла тврдити да је неко нешто згрешио ако тај грешник није слободан, тј. није ни могао нешто да уради другачије од онога како је урадио. Дакле, слобода је услов моралне вредности: човек је слободан да чини и добро и зло. Ако је неко природно условљен, онда морална процена нема смисла. Бесмислено је речи „Осуђујем те зато што си урадио оно што је било нужно да урадиш“.
Зато морал са собом носи одговорност.
Аутократска друштва ограничавају слободу, и сужавају њено поље. Да ли таква друштва, заправо, нису морална? Како бисте их ви дефинисали по питању морала?
Наравно, аутократска друштва нарушавају слободу као аутономију појединаца. Међутим, сматрам да се моралност пре свега огледа у личним изборима и одлукама. Сем тога, моралне вредности нису једине вредности. Стварност није морализована тако да је баш све што чинимо ствар моралне процене. Постоје и економске и политичке вредности и вредности које су напросто „ствар укуса“. Једино је уобичајено претпоставити да кад те друге вредности дођу у сукоб са моралом, онда морал, како се то технички каже, надвладава.
Да ли у таквим срединама моралном човеку прети опасност?
Човеку прети опасност и од друштва и од природе. Лично не волим моралистичко проповедање у политици. Међутим, гарантовани минимум личне слободе је нужан. Чим је слобода загарантована, онда на сцену ступају и друге вредности. Политичке вредности личе на моралне, неке од њих су на моралу и утемељене, али нису исто што и морал. Рецимо, демократија сама по себи је политичка а не чисто морална вредност.
Да ли је морал питање утилитаризма или врлине?
Мислим да су базичне дужности у виду елементарних здраворазумских забрана тврдо језгро морала. Примера ради, сви ћемо се сложити око тога да не треба давати лажна обећања или мучити некога забаве ради. С друге стране, о „идеалу моралног човека“, човеку врлине, увек се може расправљати и тај опис тешко да може да буде коначан. Начело опште користи на којем се темељи утилитаризам нужно је у свакодневном животу, али и оно мора бити ограничено другим вредностима. Не изгледа уверљиво као морални идеал пропагирати обавезно саможртвовање у корист „општег добра“. Зато је Карл Попер, знаменити филозоф науке и политике и либерал, дошао на идеју „негативног утилитаризма“ као начина политичког делања који не би угрозио слободу. Негативни утилитаризам инсистира на политичкој елиминацији непосредних штета, а не на максимализацији „општег добра“. Наиме, око тога шта је лоше људи се лакше сложе него око тога шта је врховни циљ јавног делања. Оваквим приступом се сузбијају и тоталитаристичке тенденције које се увек крију иза идеје некаквог „општег добра“.
Ко је човек врлине? Ко одређује и (пре)познаје врлине? Да ли је карактер (диспозиција за реаговање и делање) услов да буде такав? Да ли се овим питањем улази и у поља генетике и психологије?
И филозоф и психолог ће вам рећи да је врлина „диспозиционално својство“. Међутим, и пороци су диспозиционална својства, па се зато опет морамо ослонити на појмовна разјашњења, а не на научне експерименте. Неки сматрају да се врлина може научити, неки да се може увежбати, трећи да је то некакав природан дар, а четврти да је уопште нема. Међутим, само морално вредновање није биохемијски природни процес већ активност слободног и рационалног делатника (намерно не кажем човека). То значи да и морал као пракса и филозофија морала као теорија те праксе подразумевају појам разлога. Морално вредновање и његово теоријско објашњење, тј. етика, односи се на разлоге, а не на природне узроке којима се баве природне науке.
Шта је са емоцијама? Да ли морално понашање гарантује срећу?
Никакво понашање не гарантује срећу, она је идеал. Њу је чак и немогуће једнозначно одредити. Кант каже да је срећа кад вам „све иде и по жељи и по вољи“. Да ли тако нешто ико може да замисли, а камоли томе да се нада? Саосећање у моралном просуђивању помаже, али морални избори се увек виде и као плод рационалне одлуке, а не само као пуки израз емоција.
Која питања у савременом свету шире поља етике? Пођимо од теме вештачке интелигенције. Да ли се, и када, наука судара са етиком?
Сам појам „рационалног делатника“ није везан за биолошки живот за чију су конституцију кључна угљеничка једињења. У моралу имамо посла са идеалним особама. Дакле, питања вештачке интелигенције су општа морална питања, ако је та интелигенција особа, тј. уједно и рационална и слободна. Ма колико помодна расправа о вештачкој интелигенцији била, она за сам морал није суштинска. Наравно, суштинска ствар је да ли друго биће може да вас на било који начин повреди или увреди. Ако може, онда је особа, а тада питање материјалне конституције постаје небитно. У супротном, имамо само питања контроле употребе специфичне технологије, тј. робота.
Шта се под моралом и етиком подразумева данас?
Постоји општа тенденција релативизације и субјективизације моралних питања, али то није ни морал ни етика. Не мислим да постоји морал „јуче, данас и сутра“, већ да постоје праксе за „јуче, данас и сутра“. Базично, моралне норме захтевају универзалност и не мењају се временом. Можда се мењају начини њиховог испуњења, тј. обичаји. Међутим, обичаји нису исто што и моралне норме.
У антици су филозофи говорили, објашњавали, давали упутства како бити човек врлине. Које су моралне обавезе које је човек антике имао, а која би упутства филозофи давали данас?
Морално васпитање, морал и етика нису иста ствар. Морал чине норме за које се претпоставља да су засноване на једном или малом броју критеријума. Етика је филозофија, тј. теорија која за циљ има разјашњење и евентуално утемељење тих норми. Унутар морала као праксе, етичар као теоретичар те праксе може пружити увид у типове етичких теорија и уобичајене грешке у моралном расуђивању, али није ни васпитач ни проповедник. Истина, он може помоћи и у развоју капацитета неопходних за морално расуђивање – у образовању и васпитању. Међутим, добар филозоф морала може бити лош човек. Ту нема никакве контрадикције јер је теорија једно, а пракса друго. Коначно, етичар који би издавао морална наређења био би арогантан, а вероватно и неморалан.
Који су разлози за то?
Сви људи виде себе као моралне судије и суверене аутономне појединце. Неко може да вам скрене пажњу на грешку у расуђивању, али прописивање правила за лични живот непосредно угрожава слободу.
Ако се морал схвата као обавеза, онда се из те перспективе од антике преко хришћанства до данас може посматрати и као условљавање, или чак рестриктивност? Или је у питању само, како Кант каже, морал категорички императив на релацији Ум – захтев дужности?
Схватање морала као некакве строге спољне присиле је заправо често повезано са неразумевањем појма дужности. Иако не допуштају изузетке, свакодневне дужности нису строге у том смислу да од појединца траже саможртвовање. Типичне дужности су само ограничења унутар слободне потраге појединца за срећом, ма како је одредили. Примери таквих дужности су нам свима познати. То су једноставне заповести попут „Не лажи“ или „Помози другом у невољи колико можеш“. Морал мора да остави простора за слободне људске циљеве и зато је минималан. Било каква „етика идеалног човека врлине“, која захтева супстанцијално мењање појединца може бити презахтевна. Исто важи и за потрагу за утилитаристичким „идеалним општим циљевима“, јер се у њој појединац жртвује.
Сме ли моралан човек да лаже? Да ли га тзв. бела лаж ослобађа кривице због кршења моралних обавеза?
„Бела лаж“, ако је само језички израз неке социјалне конвенције, и није лаж. У правом лагању важна је намера да се саговорник обмане и да та обмана буде средство за постизање неког самољубивог циља. Уобичајене љубазности и комплименти тешко да се могу сврстати у праве лажи.
Има ли морал циљ? Шта је за вас моралан човек?
Све велике етичке традиције претпостављају да постоји разлог због којег треба бити моралан. Ови разлози нису циљеви у свакодневном смислу јер су суштински идеални, а и људи су погрешиви. Међутим, минимални морал, као ограничење природне људске оријентације ка неухватљивој срећи, се ипак релативно лако може остварити. Довољно је да схватите да и други имају своје дозвољене циљеве и не ометате их превише у њиховом остварењу. То је смисао Кантове помало нејасне тврдње да човештво увек треба третирати и као циљ, а никада само као средство. Ми, наравно, неминовно користимо једни друге у остварењу сопствених циљева, и то није забрањено. Забрањено је принуђивати, обмањивати и искоришћавати друге без њихове сагласности.
Читаоца позивате на размишљање: да после читања ваше књиге уместо питања „Зашто бити моралан?“ начас размисли о питању „Зашто не бити моралан?“ А кад бих ја као читалац питала то вас, шта бисте одговорили?
Морал се свакако „не исплати“ у некаквом непосредном смислу. У данашње време, чини се да је лакше стећи иметак преваром и лагањем него тешким радом, ако је ово друго сада већ уопште могуће. Међутим, смисао мог питања „Зашто не бити моралан?“ не односи се на некакав пролазни склоп околности. Напросто, реч је о томе да свако бира свој „пут ка срећи“, а тај пут не мора нужно укључивати неморал. Морална упозорења стижу нам изнутра, непосредно и без најаве. И чини се да су их, бар у минималном смислу, сви свесни. Другим речима, питање „Зашто не бити моралан?“ видим као здраворазумско.
Извор: Анђелка Цвијић/novimagazin.rs
