Пише: Оливер Јанковић
Милачић је отишао толико далеко да је устврдио како Србија није створила нити једну шансу, иако је читав свијет видио бар четири (шут Влаховића под пречку који је Пикфорд крајњим напором одбранио; шут Митровића тик уз стативу – у првом полувремену; дроп- кик Бирманчевића који је Кејн зауставио испред гол-линије; и зицер Јовића кад му је лопта побјега са ноге)!
Колега Филип Драговић је писао о неуредном исказу „стручњака“ Брана Милачића поводом сукоба навијача, и тај исказ назвао како је назвао, па ја то овдје не бих понављао. Ја ћу рећи да је то један шовинистички поступак, који се наставио исте вечери у истом студију РТЦГ а у изведби истог тог сер-а, уз асистенцију Небојше Шофранца и Ивана Брновића, тренера Будућности.
Наиме, сва тројица су утакмицу између Енглеске и Србије најавили као готову катастрофу Пиксијевог тима, као наставак „лутања“ селектора Србије, и већ унапријед видјели велике проблеме које ће „орлови“ да имају пред налетима Енглеза.
И тај дио је – ок. Личи на добру фудбалску анализу великих стручњака, који нијесу мрднули даље од клупе ФК Будућности. Међутим, анализа послије меча је била запањујућа. Нико од њих не рече да се преварио, да је изненађен, нити било шта слично… већ су се концентрисали на „блиједу игру“ Енглеза.
Без и једне ријечи хвале на рачун игре Србије? Без ити једне констатације да су погријешили у процјени. Констатација да су Енглези играли „колико им је било довољно“ представља „блиједу сјенку“ истине да су играли онолико колико им је Србија дозволила. Али, наравно, то нико није поменуо.
Милачић је отишао толико далеко да је устврдио како Србија није створила нити једну шансу, иако је читав свијет видио бар четири (шут Влаховића под пречку који је Пикфорд крајњим напором одбранио; шут Митровића тик уз стативу – у првом полувремену; дроп- кик Бирманчевића који је Кејн зауставио испред гол-линије; и зицер Јовића кад му је лопта побјега са ноге)!
„Велики стручњак“ Брновић је и даље анализирао безбидејну игру Србије у првих 20 мин утакмице иако је меч завршен потпуном дефанзивом Енглеза у другом полувремену. Милачић је играче Србије све вријеме звао „Срби“, као да не живи у земљи у којој половину становништва чине исти ти Срби – а те његове комшије и пријатељи нијесу играли против Енглеза прексиноћ у Гелзенкирхену. Све је зачинио Шофранац који је непрестано понављао да Словенија, ако побједи Србију у четвртак, има велике шансе за пролазак у други круг, док је потпуно исте шансе да Србија побједи Словенију „сакрио“ иза бриге како ће се Србија опоравити од касног вечерњег термина у недјељу, кад има меч са Словенијом у четвртак у 15 h.
И онда се питам, како се све то, овако социолошки може назвати? У фудбалу би се рекло да су сва тројица цијело вријеме били у дубоком офсајду, и радили „иза леђа“ Пиксијевом тиму, пред очима црногорске јавности.
