Пише: Дражен Пехар
Оно што високе представнике држи у БиХ само је и искључиво сервилност и домаће популације и домаћих политичара. Ништа друго.
Упосљедњих десетак дана, у кратком временском размаку, Долину су Суза напустила, и у сусрет Господу тј. на вјечни починак отишла два међународна дужносника која су за БиХ играла релативно важну улогу, ону тзв. Високог Представника за БиХ; Кришчан Шварц-Шилинг (преминуо 6. травња) и Карлос Вестендроп (преминуо 30. ожујка). Овдје, у овом краткоме коментару неће нас занимати индивидуалне особности тих појединаца.
Довољно је рећи сљедеће: други је дошао преко шпањолске политике, и из поља шпањолске дипломатске службе, углавном као припадан социјал-демократској, про-глобалистичкој европској елити, с подријетлом у низоземским племићима који су у Шпањолску давно доселили углавном на службу Краљу. Први је дошао из њемачког политичког оквира, а из странке демократшћанске оријентације, служио је давно као министар телекомуникација, с каснијим оптужбама за корупцију, а у БиХ се појавио као заговорник западнога интервенционизма и одбране БиХ („од агресије“) 1992., добивши касније функцију „медијатора за Федерацију“, а онда и у раздобљу 2006-07. ону Високога Представника за БиХ.
Блеф у међународно-политичкој игри моћи
Вестендроп је био први Високи Представник за БиХ који је користио тзв. „Бонске овласти“. И у томе смислу важан је за БиХ.
Вук Бачановић: СПС, ДПС, СНСД и СДП БиХ: од братства и јединства до подаништва
Међутим, занимљиво је да је његово преузимање тих овласти такођер углавном у БиХ тотално лоше и погрешно схваћено. Наиме, постоји предрасуда да су те овласти, прво, доста добро рафиниране, а друго да су му поклоњене од неког извањскога тијела, нпр. Вијећа за проведбу мира. Оба дијела ове предрасуде погрешна су. Увидом у документацију, одн. анализом изјава самога Вестендропa из 1997., посебно у раздобљу пред тзв. Бонксу Конференцију у просинцу 1997., лако долазимо до закључка да је сам Високи Представник (очевидно као институција, не појединац) напросто узурпирао све темељне политичко-правне овласти у БиХ, одн. сам их себи ‘одредио’, те да је истовремено прецизна дефиниција тих овласти изостала, одн. да је попис ‘опуномоћења’ намјерно остављен неодређеним и незавршеним (то се најјасније види управо преко Изјаве PIC-а након Бонске Конференције). Дакле, de facto ријеч је о тиранијској функцији, управо онако како је тиранија традиционално и дефинирана: као апсолутна власт самодршца, невезана законима, и без усмјерења кроз неку за све прихватљиву идеју опћега добра. (за нешто више детаља, види линк).
Занимљиво је такођер сљедеће: Вестендроп сам као појединац не пише овај ‘скрипт’. Њему је тај скрипт достављен од стране САД, одн. прецизније САД и УК, јер сама је идеја дошла управо кроз британску дипломацију, прецизније Чарлса Крофорда, тадашњег Велепосланика УК у БиХ, који је 2009. комплетан потез назвао ‘блефом у међународно-политичкој игри моћи’ (а који ће, према Крофорду, једнога дана бити проказан одн. оголјен и делегитимиран). Но, да је ријеч о блефу, одн. превари, одн. скандалу – то је било јасно већ у сијечњу 1998. Тада у једном интервју за Криса Хедгеса/АБЦ Вестендроп наглашава да уопће није важно посједује ли он те овласти или не, важно је да ли људи вјерују да их он посједује – дакле, de facto је о томе говорио као једној врсти илузије која бива продана већини у БиХ (прецизније, већини политичара на које он може/не може вршити утјецај). Од тог времена, како ја тврдим у књизи о Високоме Представнику, БиХ управо и не постоји као суверена или независна држава, а сваки изборни циклус у БиХ након тога заправо је фарса. Или, још прецизније, ријеч је о скандалу јер ‘тиранијска функција’ у 21. стољећу не може бити схваћена друкчије него као скандал.
Бити тиранином
Но, скандал у БиХ као скандал није ни признат ни препознат. Бити тиранином значи бити прије свега ‘роб једне илузије.’ Босанско-херцеговачки тиранин, тј. Високи Представник у БиХ служи такођер интересима САД. Он је директна марионета америчке вањске политике у БиХ. То је у самој САД прикривено на многе начине, између осталога тако што се функција ондје означава као ‘европска’ (коју, кроз огромну хипокризију, важни гласови америчке вањске политике, нпр. Кејти Мартон, чак понекад оптужују за кризе у БиХ и појаву израженијих конфликтних ситуација), иако је очевидно да је нпр. Кришчан Шмит у БиХ за руку доведен и устоличен управо од САД, на основи изравног кршења првих параграфа анекса 10 Дејтонског споразума и унаточ изричитом противљењу и Руске Федерације и Народне Републике Кине у Вијећу Сигурности УН. И занимљиво, блеф одн. скандал чак и те врсте прошао је заправо и у БиХ (премда ће вам у РС рећи да они Шмита не признају, иако га Додик јест признао, а најбоље је да он сам својим суграђанима и сународњацима објасни како).
Дражен Пехар: Дејтон је разграђен, Бонске овласти су блеф, а БиХ и даље живи под тиранијом
Слободараска и републиканска традиција политичке мисли тиране представља у духу Цицеронове теорије ‘непријатеља људскога рода’ (lat. hostis generis humani). Тај дух познат је и очевима-утемељитељима САД, онима који су забранили ‘краљеве’ у својој земљи, тзв. Џеферсонијанско sic semper tyrannis! – овако увијек (завршава) тиранин; идеја тираницида одн. ријеч је прије свега о симболичкоме покапању идеје самога тиранства, оно што је релативно исцрпно објашњено већ у Декларацији независности САД из 1776., обзиром на Британску Круну и Краља Џорџа III: немогуће је спајање правно-државних овласти у једноме тијелу (судска, правосудна, и извршна власти морају бити раздвојене), и неправде морају бити коригиране, а неправедник за неправду мора одговарати (иначе свједочимо ономе што називам ‘тиранијска глухоћа’, а што су америчке колоније препознале и код Џорџа III, па чак и код тзв. братскога народа, Британаца, одн. британског парламента као тадашњег сљедбеника Круне).
Кришчан СС
Заправо, оно што високе представнике држи у БиХ само је и искључиво сервилност и домаће популације и домаћих политичара. Ништа друго. Погледајмо само понашање Парламента Федерације на дан 8. травња, обзиром на тзв. Закон о јужној плинској интерконекцији. Ништа нам друго не треба. Та сервилност наравно одржавана је и средствима идеолошкога утјецаја, причањем бајки које у БиХ лако пролазе. Погледајмо само laudatio коју је Ослобођење неки дан објавило о Кришчанu Шварцu-Шилингu, похвала која се не само граничи с безукусом, него јест изврстан примјер безукуса. Кришчан Шварц-Шилинг (у наставку Кришчан СС) као Одисеј? Стравична идеја.
Управо је вријеме уредовања Кришчанa СС (којег је Кришчан Шмит поменуо кроз свој обитуариј, не споменувши Карлосa Вестендропa, и то искључиво због национно-њемачких разлога) оно које је фигуру Високога представника представило у најјаснијем свијетлу. Оставимо по страни чињеницу да је Кришчан СС при самоме крају животнога пута објавио књигу њем. Der verspielte Frieden in Bosnien – Прокоцкани мир у Босни, књигу која је писана на премисама какве би потписали без проблема ‘сарајевски бошњачко-босански унитаристи’ (нпр. Мујкић, Мујановић, Ћурак, Шарчевић, Сеизовићи сл.), али и која говори о неуспјеху међународне заједнице у БиХ те о непостојању било какве јасније стратегије (!) – занимљиво је да то каже човјек који је пристао бити тиранином у БиХ. Такођер, оставимо по страни и чињеницу да је Кришчан СС у вријеме својега мандата имао надимак ‘спавалица’ јер је човјек, тада већ у годинама (ријеч је о 2006. и 2007., дакле о седамдесетпетогодишњаку), имао чудну навику да врло често напросто падне у сан или задријема усред важних састанака (то је наравно био и јасан сигнал и домаћем и вањском фактору колика им је стварна важност БиХ). Све су то мањи скандали као дијелови већега.
Вријеме трајне привремености
Наиме, о Кришчанu СС најпаметније је запамтити и споменути само и искључиво три чињенице. Прво, 2006., године, PIC је донио одлуку да Уред ВП тј. ОХР престаје с радом, те да БиХ прелази у своју тзв. евро-атлантску фазу. Високи Представник губи тиранијске овласти, а функција мотиватора за БиХ дужноснике, народе и политичке представнике, прелази на ‘награде’ инхерентне процесу придруживања БиХ Европској Унији. Стога, Кришчан СС добива ознаку посљедњег Високог Представника. Но, усред његова мандата, почетком 2007., САД доносе друкчију одлуку. С тим да требамо имати у виду могућност да је и претходна одлука можда била само блеф. Дакле, 2007., мандат се Високога Представника продужава за још годину, до 2008., када је требао коначно престати.
Занимљиво је да ми у БиХ још увијек живимо у том раздобљу ‘одгођенога одласка’ Високог Представника, одн. у раздобљу ‘преузимања неовисности и суверености’ које никако да се стварно догоди. Нетко као нешто стално чека, и добивамо феномен тзв. ‘перманентне или трајне привремености’. Атмосфера савршена за сваку врсту муљаже, али апсолутно ненормална за здрава, нормална, и биофилична људска бића (овдје спада и фамозна ‘5+2 агенда’ за коју у књизи о Високоме Представнику доказујем да је неиспуњива и такођер неспојива с кључним елементима међународнога права, посебно Монтевидео Конвенцијом из 1933. о критеријима државности). Но, имајте у виду и да Руска Федерација 2007. каже ‘nyet!’, ми се под ту одлуку PIC-а, о продулјењу мандата за још једну годину, не потписујемо. То значи да од 2007. године консензус међународне заједнице о Високоме Представнику као легитимној ‘тиранијској функцији’ престаје.
Слободан Шоја: Аустро-Угарска јесте препородила БиХ, али Хабзбурзи су нас тјерали да се мрзимо
У тим ломовима дјелује и Кришчан СС који је у БиХ запамћен као ‘неактиван’ Високи Представник. То је пак погрешна слика. Једна од двије најгоре одлуке Високих представника (лако доказиво штетних за сам Устав БиХ) донесена је у мандату Кришчанa СС, одн. он је ту одлуку потписао. Ријеч је о Одлуци из ожујка 2007. којом Високи представник објављује Наредбу којом изван снаге ставља једну Одлуку Уставнога Суда БиХ (којом је одлуком Уставни суд позитивно одговорио на притужбе неких српских дужносника које је претходно ВП Ешдаун ‘помео’ с јавне сцене а уз очигледно кршење Европске Конвенције о људским правима – Одлука Уставног суда ap 953/05). Свима препоручујем да прочитају ту Наредбу у којој јасно стоји сљедеће: Високи Представник није дио БиХ као државе, и Високи Представник не може бити страна у поступку одн. не може га се уопће оптужити за било какву штету нанесену било коме.
(И наравно, никакав суд у БиХ, укључујући уставни, не може одлучивати о одлукама Високог Представника – тиме нам је све речено о суверености БиХ на свим разинама!). Није чудо да је, на основи читања оваквих Наредби или сличних одлука, Мирослав Барос, професор јуриспруденције у Шефидлу/УК, још прије 16 година (на сајту угледног European Journal of International Law) описао Високог Представника као ‘requiem за легалност’. Немогућа је владавина закона у земљи у којој имате Високог Представника с тзв. бонским овластима.’ Другим рјечима, управо нам је Кришчан СС поручио сљедеће: „У односу на мене, одн. институцију ВП, држављани-грађани БиХ имају статус обесправљених и потлачених појединаца одн. робова.“ Ријеч је о изравној поруци. Јасној и гласној. Након које би се у нормалној држави нешто догодило. У БиХ не догађа се ништа јер је блокирана и изнутра и извана у свакоме смислу и погледу. То је, дакле, друга важна чињеница о Кришчану СС.
И сада долази посљедња, трећа. С којом ћу завршити овај двоструки анти-обитуариј јер овом пригодом он и не треба бити дуљи.
Роб једне фикције
Наиме, Кришчан СС оставио је израван доказ о томе што јест Високи Представник и тко стоји иза Високог Представника. У једноме тексту објављеноме 2010. на њемачком за један зборник о БиХ, Кришчан СС каже сљедеће: „Тијеком приватних разговора амерички велепосланик сматрао је да ме може грдити попут школарца јер очевидно подразумијевао је да се америчке жеље извршавају без задршке.“ Много је поучних импликација садржано у овоме цитату. Потцртат ћу само оне за нас тренутно најважније:
Високи Представник, као тиранијска функција, уствари је марионета једне веће тиранијске функције. У процесу прави су односи заправо намјерно прикривени и остављени у сфери тајне политике ‘сплеткарења’, што одмах на почетку дјелује штетно на начела демократске политике. Када си тиранин, онда си уједно роб једне фикције. Јер, тиранин је немогућа функција, а сваки се тиранин ломи под захтјевима играња своје улоге. И на концу, каква је то сила која ‘подразумијева да се њезине жеље извршавају без задршке или одгоде?’ Није ли то једна од дефиниција психопатскога поремећаја? И какав је то одрасли човјек који другоме, иза затворених врата, допушта да га се, очевидно без посљедица, ‘грди попут школарца’? Како би он, можда, могао нижеразредне политичко-правне представнике Беха-народа сам грдити ‘попут школараца’? У свјетлу тих импликација и питања, БиХ, са своја оба ентитета и сва три-четири конститутивна народа, заправо још увијек није почела бити државом, нити њени народи и грађани en maССe желе неко зрцало у којем би се могли огледати и можда почети нешто учити о себи.
Дражен Пехар, аутор је монографије Високи Представник: пет поглавља једнога скандала (Мостар: ХКД Напредак, 2026.)
Извор: Бљесак.инфо
