Велики Дејан Милојевић преминуо је у среду, у 47. години. У једном од својих последњих интервјуа, који је дао за Спорт Kлуб, причао је о неким о тренуцима који су обележили његову каријеру.
Током трофејне каријере, Дејан је играо за Беовук, ФМП, Будућност, Партизан, Памесу и Галатасарај. После играчке каријере окренуо се тренерском послу – био је први тренер Меге и Будућности, да би пре две и по године преузео улогу помоћног тренера Голден Стејт Вориорса. Преминуо је после срчаног удара који је доживео у Солт Лејк Ситију, после приватне вечере са тимом.
Милојевић последњих година није много причао за медије, али је пристао да разговара са Спорт Kлубом због документарног филма који спремамо, који је својим учешћем и те како обогатио. Том приликом, легендарни кошаркаш се осврнуо на то како је било играти за Партизан у препуној дворани, али и против њега, али и Црвене звезде у таквим условима.
“Лепо је када имаш подршку, али је подједнако лепо играти и против ‘вечитих’. Свако ко је играо пред пуним ‘Пиониром’ зна о чему причам, не осећаш умор, увек имаш тај неки додатни налет адреналина, када чујеш тај хук са трибина нема умора. Увек сам могао да нађем добар мотив било да публика навија за мене или против мене, не могу да кажем да није било никакве разлике, али није било велике. Kада видиш пуне трибине, мени је то лепо, чак и када навијају против тебе. Лично је био леп осећај када навијају против тебе, а ти постигнеш кош, тај један делић секунде када настане тишина, тајац…”, истакао је Милојевић.
Дефинитивно, један од периода који је обележио Милојевићеву каријеру био је онај који је провео у Партизану, од 2004. до 2006. године. Потом се у редове ‘црно-белих’ вратио за крај играчке каријере.
“Уживао сам, имали смо велику подршку, младу екипу, са само неколико искуснијих играча – у том тренутку смо ту били Шупут, Пера Божић, Вуле Авдаловић, ја… Имали смо по 25-26 година, а све су била деца око нас. Ту се видело мајсторство Дулета Вујошевића да са једним таквим тимом будемо конкурентни у свим такмичењима. Замислите данас да Звезда или Партизан играју са седам клинаца од 18 година у Евролиги. Наравно, наши резултати нису били тада у рангу Звезде и Партизана сада, али били смо конкуренти. Неки су стасали, па је Партизан после тога отишао и на ‘фајнал-фор’. Уживање ми је било играти и гледати одрастање и помагати у том одрастању неких великих играча”, нагласио је велики кошаркаш.
Kао тренер, није се окушао на клупи Партизана, али сваки пут када је гостовао као тренер Меге или Будућности, дочекан је како доликује.
“Где год да сам, дајем свој максимум за ту екипу, желео сам да победим свакога, па и Партизан, али сам увек дочекан сјајно од стране навијача. Захвалан сам због тога јер не можете да преварите људи који долазе и гледају. Ако дајете све од себе људи то препознају. Где год да сам играо, увек сам слично дочекиван. Сигурно нисам био најбољи играч који је играо у тим клубовима, али однос који сам имао људи цене”, рекао је Милојевић за Спорт Kлуб.
Почивај у миру, драги Дејане, била је част познавати те.
Извор: sportklub
