Прије тачно двије деценије ауторски двојац Едвард Херман и Ноам Чомски лансирао је друго допуњено издање своје књиге Производња сагласности: Политичка економија масовних медија (2002, 1988), која је данас можда познатија по свом сентенциозном наслову него по садржају. Могло би се рећи да је у току једно необично и незванично „обиљежавање“ појаве другог издања те књиге која говори о пропаганди као једној од главних функција масовних медија у „отвореним друштвима“.
Наиме, јубилеј не протиче у организовању академских дебата или церемонија поводом те славне књиге већ, како и приличи духу времена у коме живимо: у производњи сагласности путем манипулације јавним мњењем, у јеку словенске трагедије. Тиме се на нов и још драстичнији начин потврђује главна теза Хермана и Чомског из 1988. године о „пропагандном моделу“ по коме функционишу медији.
Да је наше разумијевање свијета посредовано појмовима и категоријама или предрасудама, мњењима и клишеима, став је који би могао да слови као увод у философски проблем сазнања, али и као увод у проблем медија. Медији имају кључну улогу у нашем разумијевању свијета, посредованог медијским порукама које обликују јавно мњење. То „посредовање“ свијета путем медија лишено је самоочигледности – има ли се у виду да медији углавном нијесу слободни, независни и неутрални преносници информација. Стога, од медија нема јачег и ефикаснијег начина да се без прибјегавања насиљу људи подвргну политичкој контроли и да се обликује јавно мњење. И управо се због те могућности ненасилне контроле становништва, пропаганди више прибјегава у тзв. отвореним друштвима у којима је пропаганда на врхунцу свог тријумфа када је лаковјерну већину успјела да увјери у своје непостојање.
Сама идеја „отвореног друштва“ има своју теоријску и идеолошку основу у двотомној књизи Карла Попера, Отворено друштво и његови непријатељи. Отворено друштво је заправо орвеловски назив за политичку идеологију која се заснива на другом дијелу наслова Поперове књиге који упућује на фамозног „непријатеља“. Функција „идеје непријатеља“ је да мобилише „међународну заједницу“ (опет орвеловска ријеч) на одбрану вриједности (читај, интереса) западне цивилизације, напомол једне заједничке пријетње. Кључну улогу у посредовању „информација“ и њиховом „филтерисању“ одиграће масовни медији који ће путем пропаганде производити сагласност о идентитету (новог-старог) заједничког непријатеља и његовим пакленим плановима, уједно маргинализујући сва алтернативна и несагласна схватања. Производњом сагласности путем медија „главног тока“ постиже се масовна демобилизација разумности (до граница дебилизма), а с тим и политичка контрола мисли и осјећања, ставова, свијести и савјести, како појединаца тако и цијеле популације. И умјесто слободних и независних „прозора у свијет“ пропагандистички медији су заправо пројектори у позоришту сјенки и одраза који промичу на зиду Платонове алегоријске приче о пећини у који непомично зуре пећински заточеници, оковани својим мњењима да је оно што посматрају и чују једина реалност.
Атински мислилац, кога Попер у првом тому свог Отвореног друштва жигоше као архинепријатеља демократије и архифашисту, заправо је претеча критике пропагандизма као производње сагласности, иначе израза којег је двадесетих година прошлог вијека сковао Волтер Липман, аутор коме се приписује очинство над модерним новинарством. Да ће медијско извјештавање постати пропагандистичко, наслутио је Џорџ Орвел пишући о „измјењивост прошлости“, „непостојању објективе стварности“ (изван оне коју нам посредују медији), двосмисленом говору и сада већ пословичном „орвеловском новоговору“ чији се лексикон манипулативних ријечи које прикривају стварност непрестано проширује. Но, нови увид у пропагандну функцију медија на двадесетогодишњицу другог издања књиге Хермана и Чомског, Производња сагласности, многима неће бити довољан за духовну конверзију, ослобађање и окрет ка излазу из Платонове пећине, између осталог и због мијешања перцепција и емоција у постфактичком добу.
Др Душан Крцуновић, са емисије „Агора“
