У ери инстант-информација и друштвених мрежа, где се читаоцу нуди брзо, кусо и бесплатно, швајцарски часопис „Репортаже“ плови против струје. Текстови су подужи, нема фотографија, а цена је висока. Главни уредник „Репортажа“ о томе говори за „Време“
Ово је ера економије пажње. Човек и даље има само 24 сата дневно, а његову пажњу хоће телевизије, портали, друштвене мреже, подкасти, Јутјуб, Нетфликс. А све то већ носимо у џепу, у телефону.
Зла су то времена за штампане медије за које и даље треба извадити паре на киоску.
У последњих тридесет година, збирни тираж дневних новина у Сједињеним Државама пао је са 60 на 25 милиона примерака, а у Немачкој са 25 на 10 милиона.
У Србији новине тај податак крију као змија ноге, али упућени верују да се продаје још свега између 100 и 150 хиљада новина дневно.
Али, зла су то времена и за публику. „Тенденција је да се иде на брзо, површно, гратис, на нешто што вриштећи привлачи публику“, рекао је недавно швајцарски новинар Данијел Пунтас Бернет за наш њузлетер Међувреме.
Он је пре десетак година решио да заплива против струје и основао часопис „Репортаже“. „Волим читање, волим да зароним у дуги текст. Такође, приметио сам да жанр дуге репортаже полако нестаје из штампаних медија.“
Текстови на којима се ради месецима
„Репортаже“ су чудо заната. Излазе шест пута годишње у виду џепне књиге. Сваки број има пет-шест веома дугих репортажа – кад би биле одштампане у формату „Времена“, свака би заузимала барем десет страница.
На сваком тексту се ради месецима. Рецимо, судбина младе пољске панкерке коју су одвели „истеривачу ђавола“. Како због Нутеле читави делови Италије постају подређени лешнику. Прича породичне жене која глуми у порно-филмовима, али живи у малој вароши, где свако сваког олајава.
Текстове понекад прате илустрације, али никад фотографије. „Ово је моје лично мишљење и не треба га узети као некакву истину – фотографија ради против имагинације читаоца. Понекад, кад видим фотографије са потписима, чини ми се да не треба да читам“, каже Пунтас Бернет.
Како преживети?
Часопис има среће да је на големом немачком говорном подручју, мада ипак највише продају у Швајцарској. Према сопственим наводима, продају близу 19.000 копија, већина претплатницима стиже поштом.
„Живимо 80 одсто од претплатника који су нам верни и 20 одсто од огласа. Трошкови су високи, и штампе и поште, али посебно за хонораре и запослене. Рачуница је прилично кнап и нема ту великих добити“, каже главни уредник Пунтас Бернет.
Хонорари су, каже, сасвим пристојни – али далеко од тога да неки новинар може годину дана да ради само на једној причи и од тога живи.
Део рачунице је што „Репортаже“ нису јефтине – стају 22 франка или 17,5 евра. Поређења ради, немачки недељници „Шпигел“ и „Цајт“ коштају нешто преко шест евра.
Тако швајцарски часопис живи за своје читаоце и од њих. И Пунтас Бернету је одувек било јасно да тираж неће бити масован. Како онда избећи да такав медиј не делује елитистички?
„Наша велика борба је да не делујемо елитистички и академски. То радимо причама, избегавајући језик из куле од слоноваче, већ дајемо да прича диктира језик, да то свако може да разуме. И углавном успемо“, каже он.
Верује да је то један од рецепата за опстанак новина. „Мислим да је пут посебно за периодичну штампу да бежи од више истог, да буде јединствена, посебна, или исприча причу друкчије. Кад се тако ствари поставе, радује ме што има довољно читалаца који су спремни да плате за квалитет.“
Немања Рујевић
Извор: Време
