1.
Човјек усамјен на високу гору, ноћу без мјесеца, небесна тијела види ђе се весело движу, море ђе се игра са сребрне валове и он (човјек) како изгубјеник на гору ћути.
2.
Земља је наша гробница уништоженија. Природа јој неуморно служи производећи јој жертве; луче сунчане за њено удовољство зажижу твари животом и произрастјенијем. Када ово ненаситимо чудовиште напуни њедра (утробу) општијема жертвами, Бог зна каква ће бића духовна послијед изићи из овога ухиљнога и опширнога сокрушенија.
3.
Поздављам те, дивна звијездо дневна, ја свагда о тебе више чувствујем нео могу изговорити, славим те по трагу бистријех струјах.
4.
Када су небо и земља разумитељним језиком говорили, онда је човјек ћута; када је човјек произнио свој глас, онда су се небо и земља тајним нарјечјем у движенију почели разумијевати.
Из Његошеве ,,Биљежнице“
