U eri instant-informacija i društvenih mreža, gde se čitaocu nudi brzo, kuso i besplatno, švajcarski časopis „Reportaže“ plovi protiv struje. Tekstovi su poduži, nema fotografija, a cena je visoka. Glavni urednik „Reportaža“ o tome govori za „Vreme“
Ovo je era ekonomije pažnje. Čovek i dalje ima samo 24 sata dnevno, a njegovu pažnju hoće televizije, portali, društvene mreže, podkasti, Jutjub, Netfliks. A sve to već nosimo u džepu, u telefonu.
Zla su to vremena za štampane medije za koje i dalje treba izvaditi pare na kiosku.
U poslednjih trideset godina, zbirni tiraž dnevnih novina u Sjedinjenim Državama pao je sa 60 na 25 miliona primeraka, a u Nemačkoj sa 25 na 10 miliona.
U Srbiji novine taj podatak kriju kao zmija noge, ali upućeni veruju da se prodaje još svega između 100 i 150 hiljada novina dnevno.
Ali, zla su to vremena i za publiku. „Tendencija je da se ide na brzo, površno, gratis, na nešto što vrišteći privlači publiku“, rekao je nedavno švajcarski novinar Danijel Puntas Bernet za naš njuzleter Međuvreme.
On je pre desetak godina rešio da zapliva protiv struje i osnovao časopis „Reportaže“. „Volim čitanje, volim da zaronim u dugi tekst. Takođe, primetio sam da žanr duge reportaže polako nestaje iz štampanih medija.“
Tekstovi na kojima se radi mesecima
„Reportaže“ su čudo zanata. Izlaze šest puta godišnje u vidu džepne knjige. Svaki broj ima pet-šest veoma dugih reportaža – kad bi bile odštampane u formatu „Vremena“, svaka bi zauzimala barem deset stranica.
Na svakom tekstu se radi mesecima. Recimo, sudbina mlade poljske pankerke koju su odveli „isterivaču đavola“. Kako zbog Nutele čitavi delovi Italije postaju podređeni lešniku. Priča porodične žene koja glumi u porno-filmovima, ali živi u maloj varoši, gde svako svakog olajava.
Tekstove ponekad prate ilustracije, ali nikad fotografije. „Ovo je moje lično mišljenje i ne treba ga uzeti kao nekakvu istinu – fotografija radi protiv imaginacije čitaoca. Ponekad, kad vidim fotografije sa potpisima, čini mi se da ne treba da čitam“, kaže Puntas Bernet.
Kako preživeti?
Časopis ima sreće da je na golemom nemačkom govornom području, mada ipak najviše prodaju u Švajcarskoj. Prema sopstvenim navodima, prodaju blizu 19.000 kopija, većina pretplatnicima stiže poštom.
„Živimo 80 odsto od pretplatnika koji su nam verni i 20 odsto od oglasa. Troškovi su visoki, i štampe i pošte, ali posebno za honorare i zaposlene. Računica je prilično knap i nema tu velikih dobiti“, kaže glavni urednik Puntas Bernet.
Honorari su, kaže, sasvim pristojni – ali daleko od toga da neki novinar može godinu dana da radi samo na jednoj priči i od toga živi.
Deo računice je što „Reportaže“ nisu jeftine – staju 22 franka ili 17,5 evra. Poređenja radi, nemački nedeljnici „Špigel“ i „Cajt“ koštaju nešto preko šest evra.
Tako švajcarski časopis živi za svoje čitaoce i od njih. I Puntas Bernetu je oduvek bilo jasno da tiraž neće biti masovan. Kako onda izbeći da takav medij ne deluje elitistički?
„Naša velika borba je da ne delujemo elitistički i akademski. To radimo pričama, izbegavajući jezik iz kule od slonovače, već dajemo da priča diktira jezik, da to svako može da razume. I uglavnom uspemo“, kaže on.
Veruje da je to jedan od recepata za opstanak novina. „Mislim da je put posebno za periodičnu štampu da beži od više istog, da bude jedinstvena, posebna, ili ispriča priču drukčije. Kad se tako stvari postave, raduje me što ima dovoljno čitalaca koji su spremni da plate za kvalitet.“
Nemanja Rujević
Izvor: Vreme
