Пише: Александар Живковић
Вријеме истиче, претварање преосталих косовскометохијских Срба у политичке Албанце – по методу примјењеном у Хрватској – постаје сасвим извјесно. Акције Куртијеве полиције ових дана у Косовској Митровици само су показатељ тог истицања времена. Неки се надају да ће евентуално обарање владе Аљбина Куртија, дати мало шансе Србима да поправе свој положај.
Али, оно што се грбо родило вријеме не исправи. Није ту само Бриселски споразум, нити прихватање фамозног француско-њемачког плана, једина клопка у коју су наши сународници упали или, тачније, приведени. Неки ових дана подсјећају на Ахтисаријев план, прије свега у домену очувања српских здравствених и просвјетних установа.
Мала је то утјеха, јер би подразумјевала спремност на приватну иницијативу у тим областима, што другим ријечима значи солидарност цјелокупног српског народа са Србима на Косову и Метохији. Подсјетимо, када су под Руговом Албанци одбацили установе Републике Србије, направили су своје паралелне.
Такав потез Срба у овој ситуацији био би пожељан, али мали су изгледи за његово спровођење.
Први предуслов, солидарност цјелокупног српског народа, ако ћемо да се не лажемо, не постоји. Што под међународним притиском, што због политике власти у Београду, српски народ је разбијен у више политичких народа са сопственим приоритетима. Неким је то очување власти Алфа Вука, другима опстанак Републике Српске, трећима васпостављање правног поретка у остатку Србије, четвртима култ Павла Ђуришића итд. Интегративне идеје нигдје нема. А и када би је било, могла би се доказивати и мјерити једино на Косову и Метохији.
Овако, препуштени на милост приштинским властима, косовскометохијски Срби не треба пуно да се надају ни од евентуалног пада Куртијеве владе. Етнонационалистичка политика пустила је дубоке коријене међу Албанцима, посљедњих година је у сарадњи са Хрватима разрађен план коначног рјешења „српског питања“. Они Срби који не буду могли да се склоне из завичаја, постаће политички Албанци.
Српска солидарност би могла да помути план Приштине и Загреба, али, рекосмо, ње нема.
Остала је задивљујућа способност да се ћути пред националним искорјењивањем.
