Пише: Немања Рујевић
Често сам писао о томе да опозициона чаршија годинама успешно себи ради о глави зађевицама и сујетама. Нека у преамбули ове колумне буде речено да није проблем сујета – ко је у јавном послу нема, нека баци први камен – него тренуци и поводи њеног избивања на површину те што ничу тешке речи које муте, ваљда, главни циљ опозиционе чаршије.
Такође, ко се бави политиком ваља да има политичке ставове, али није обавезан да их све стално износи. Некада је ћутање политичкије него истицање политичких подела. Мариника Тепић је, у име своје партије, и проевропске „групације која се концентрише сада са намером да изађе на изборе“, рекла да „неко као Мило Ломпар“ не може да буде председник Србије „упркос ономе – или Србија или мафија“. Подржали би, можда, студентског кандидата, али прво да виде ко ће тај бити.
Замислимо следећу ситуацију – студенти се са неким ко је „као Мило Ломпар“, рецимо са Милом Ломпаром, договоре да буде председнички кандидат. Проевропска „групација“ одлучи да има свог кандидата који није „као Мило Ломпар“ и одабере да то буде Мариника Тепић. Како би уз подршку студената и луфтбалон са нацртаним очима и устима био најјачи опозициони кандидат, то би Ломпар добио три или пет или десет пута више гласова него Мариника Тепић.
Ако је среће по опозициону ствар, Ломпар (или неко „као Ломпар“) тако би био у другом кругу против кандидата којег одабере први међу нама. Шта би онда радила Мариника Тепић. Могла би да остане при овоме да „неко као Мило Ломпар“ не може да буде председник Србије и да одлучи да у избору између Србије и мафије буде – уздржана. Тако би потписала себи политичку пензију. Или би могла да ипак подржи Ломпара. У том случају се поставља питање зашто ово сада прича. Ломпар је постао нека врста парадигме. На порталу овог листа у недељу сам на насловној страни нашао пет текстова у којима се помиње.
Његово успеније је интересантно јер није изгледно. Из категорије изумрлих националних либерала, са речником који надилази оно што већина људи може да разуме, помало уњкавим гласом и углавном сталожен… Све друкчије од онога што обично пролази у мејнстриму. Свакако, Ломпарови ставови по тзв. националном питању јесу у мејнстриму, као што они Маринике Тепић (или моји, уосталом) баш и нису. То, међутим, председничком кандидату може бити само плус ако мисли да победи. Кад је реч о газираним сујетама, ни Ломпар се не показује сјајно. Иза начелних речи о превазилажењу подела, уједињењу и томе да студентска листа не треба да буде лево ни десно, ни за ЕУ ни за Русију, Ломпар у дугосатним гостовањима обавезно пређе на „дух самопорицања“ и обрачун са одсутним непријатељима па и невољеним медијима.
Ако уопште мисли да буде председнички кандидат, и ако то уопште мисле студенти, онда су то све аутоголови. Онде где је политика прогнана из политике, а власт је нашла перпетуум мобиле – држати власт да би се крало, красти да би се држала власт – једина смислена политика постаје покушај да се та антиполитика згроми сменом власти.
Тако, политичка је неписменост када се у први план потурају „проевропске“ и „националне“ теме о којима се и до сада могло расправљати до миле воље и није да нисмо то радили – док је актуелна власт владала и крала.
И код тога се чаршија тихо поделила. Део, назовимо их „моралним апостолима“, дође му као латентни наставак белих листића. Они изражавају гађење према неким потезима студената, презир према помињању Косова, свакако и према Ломпару. Њихов мото је да буду исправни, пре него да победе. Други део чаршије, назовимо их „Зорановим сведоцима“, верује да треба гутати жабе како би фронт против власти био што чвршћи, као што је Ђинђић радио. Да треба свашта оћутати и држати се општих места (која, ако се мисле озбиљно, за Србију су већ врло много): правде, солидарности, борбе против корупције, поштовања закона. Овај колумниста није изнад ситуације, него мисли да је други приступ једини којим власт може да се победи.
Ту долазимо до пикантног тактичког детаља. Један фронт не мора да значи једну листу, а поготово не једног председничког кандидата, мада ово последње многи олако заговарају.
Циљ првог круга треба да буде што већа излазност како кандидат првог међу нама, са траншом сигурних гласова, не би победио. А онда референдумска атмосфера у другом кругу – кад ће и Мариника Тепић подржати неког ко је „као Мило Ломпар“, или ће Мило Ломпар подржати неког ко није „као Мило Ломпар“. Излазност се може повећати управо већим бројем опозиционих кандидата у првом кругу. Кад смо код кругова, то јесте у неку руку квадратура круга – бити свој, а ипак зауздати сујету у вишем циљу, једином политичком који може постојати у Србији данас. Не могу да се отмем утиску да је то ипак могуће, уз мало више добре воље са свих страна. А ако те воље не буде било, па добро, могу увек да се воде славне битке по Твитеру и да се бритко гостује по Јутјубу, док исти људи држе власт да би крали и краду да би вечно држали власт.
Извор: Данас
