Пише: Игор Пшеничников
Последњих недеља у Србији је у току масовна антируска информативна кампања, коју је одобрило руководство републике. На страницама истакнутих гласила објављују се свакојаке измишљотине: на пример, да руска деца наводно немају чоколаду и да се на бензинским пумпама широм земље стварају дуги редови. Шта Русија може да понуди Србији ако сама не може да се носи са несташицом хране и горива?
Нама Русима би таква наметнута реторика могла бити смешна. Али у стварности, све је веома озбиљно.
Да такве подметачине круже по непознатим блоговима, нико не би обраћао пажњу. Али ове тврдње се објављују у угледним провладиним новинама „Политика“, не остављајући никакву сумњу о томе ко стоји иза њих. Штавише, главни мозак у овом случају није колективни ентитет који се крије иза концепта „моћи“, већ веома специфичан. Његово име је Александар Вучић.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Општи циљ русофобичне кампање је промоција концепта „праве Србије“, односно идеје развоја земље као технократског пројекта, лишеног националне свести и историјског памћења, чији је стожер духовно братство са Русијом.
Вучић настоји да промени менталитет српског друштва, тако да се одрекне сродства са Русима и окрене западним вредностима
Вучић настоји да промени менталитет српског друштва, тако да се одрекне сродства са Русима и окрене западним вредностима. Како би и могло бити другачије, с обзиром на то да је Вучићев декларисани главни циљ приступање ЕУ?
Наративи председника и његовог окружења понављају образац поступања Никола Пашињана. Он такође промовише идеју „праве Јерменије“ унутар граница Јерменске ССР, супротстављајући је историјској Јерменији, која је вековима Русију видела као савезника. Из овога је јасно да Пашињан и Вучић делују по истом шаблону, који су обојици јасно диктирали њихови западни ментори.
Пашињан и Вучић делују по истом шаблону, који су обојици јасно диктирали њихови западни ментори
Из низа изјава руских званичника, сасвим је јасно да Москва не затвара очи пред отворено антируском политиком Београда. То се исказује посебно у нашим недоумицама због испоруке српског оружја кијевском режиму.
И прилично је чудно да председник Вучић, који је донедавно понављао причу о пријатељству са Русијом, покушава да прикаже свој ослабљени положај у Москви као кривицу Русије према српском народу.
У том циљу, он искоришћава кризу око Нафтне индустрије Србије (НИС) у власништву Гаспрома, која је сада настала због америчких санкција. Вашингтон захтева да Београд промени власништво, а у међувремену забрањује рад НИС-ове рафинерије нафте у Панчеву.
Вучић све чешће говори о предстојећој енергетској кризи, али за то не криви САД и њихове санкције, већ Русију, која не жели да буде опљачкана и покушава да задржи свој већински удео у НИС-у.
Недавно је председник Србије дао нашој земљи 50 дана да пронађе купца за свој удео у овој компанији. Након овог периода, ако Москва не прода своје акције инвеститору прихватљивом за САД, Београд ће јој одузети право да управља НИС-ом под изговором „спасавања Србије од енергетске кризе“.
У суштини, Вучић се залаже за национализацију НИС-а, рекавши да намерава да „осигура интересе Срба“ и „задовољи захтеве САД“. Овај закључак додатно сугерише чињеница да провладини српски медији извештавају да је продаја већинског удела у НИС-у Русима 2008. године била неоправдани „поклон“.
Притом се заборавља да је НИС дошао под контролу Гаспрома са милионским дуговима. У годинама после тога, Русија је уложила приближно 5 милијарди долара у реконструкцију компаније, чинећи је лидером у српској индустрији (тренутно пуни 12% буџета земље).
Продаја НИС-а Гаспрому била је део већег државног пакета који је укључивао изградњу гасовода Јужни ток, гарантоване испоруке гаса и транзитне таксе за Србију. Вучић је раније наглашавао да је Србија уштедела преко 300 милиона евра само захваљујући ниској цени руског гаса. Сада, наравно, заборавља на то.
Де факто, Србија постаје инструмент америчких санкција против Русије и потпуно губи свој суверенитет
Де факто, Србија постаје инструмент америчких санкција против Русије и потпуно губи свој суверенитет. Али то одговара интересима председника Вучића и његових послушника у Европској унији, где он вуче своју земљу снажније од било које локомотиве, и против воље апсолутне већине становништва.
А оно што је трагикомично у овој ситуацији јесте то што званични Београд очекује од Москве да продужи споразум о снабдевању гасом по повлашћеној цени, који истиче крајем године. То је позориште апсурда, ништа друго.
Извор: НСПМ
