Пише: Кенан Малик
Такер Карлсон, некадашњи водитељ програма на телевизији Фокс Њуз, а сада самостални политички коментатор, позвао је прошлог месеца у госте Ника Фуентеса, неонацистичког провокатора познатог по порицању Холокауста, да обаве интервју који је протекао у врло срдачној атмосфери. Давање простора Фуентесу изазвало је оштре критике из редова америчке деснице. Реагујући на нападе, Кевин Робертс, председник фондације Херитиџ, једне од најутицајнијих америчких конзервативних организација, устао је у одбрану Карлсона и одбацио критике као „злонамерне“.
Сукоб је брзо ескалирао, када је неколико чланова радне групе за антисемитизам унутар фондације поднело оставке, што је затим учинило и неколико припадника академске заједнице. Робертс је био принуђен да се извињава.
Ови догађаји су осветлили прави мали грађански рат који се води унутар америчког МАГА покрета, између припадника који себе доживљавају као конзервативце главног тока, на трагу Роналда Регана, и оних који су обележени као „пробуђена десница“ (woke right), непријатељски су расположени према либерализму и глобализму и заступају политику белог идентитета.
Критичари оптужују нову десницу да превише личи на левицу. „Као и њихова антитеза на левици“, приметио је либерални аутор Томас Чатертон Вилијамс ове године, „нова десница у средиште свог поступања и мишљења поставља притужбе које се тичу идентитета, етничке свести и племенских тежњи“. Џејмс Линдзи, један од најутицајнијих критичара покрета „пробуђених“ у Америци, тврди да би исправније било „описати их као револуционарне прогресивце заогрнуте плаштом конзервативизма“. Многи су сада забринути због очекиваног преношења сукоба на другу страну Атлантика. „Све што почне код њих заврши код нас“, упозорио је недавно Дени Финкелстејн, колумниста Тајмса.
Појава која привлачи пажњу и изазива забринутост Чатертона Вилијамса, Линдзија и Финкелстајна без сумње је стварна. На обе стране Атлантика сведоци смо јачања отвореног расизма, политике белог идентитета, непријатељства према мигрантима и ширења антисемитизма и антимуслиманске нетрпељивости. Међутим, тумачење тих промена као „буђења деснице“, као одраза у огледалу „пробуђене левице“, погрешно је утолико што допушта да конзервативизам главног тока избегне одговорност за сопствени допринос овим променама. То нису идеје увезене из Америке. Оне су домаће и одавно су присутне.
Текући сукоб старе и „пробуђене деснице“ последња је манифестација старих тензија унутар конзервативизма. Конзервативци, приметио је Роџер Скрутон, можда најважнији конзервативни филозоф последњих деценија, верују у значај слободног тржишта, приватног власништва и индивидуалног избора, исто колико и у надређени значај заједнице, традиције и места, свих ствари које намећу границе нашој слободи. Ослањајући се на Едмунда Бурка, утемељивача модерног конзервативизма, Скрутон тврди да се идеално друштво не гради на слободи или једнакости, већ на покорности, што је „примарна врлина политичких бића“. За Скрутона, као и за Бурка, „цена коју плаћамо за заједницу јесу нетолеранција, искључивање и осећање да је смисао живота у покорности“. Антилиберализам је био уграђен у конзервативизам од самог почетка.
Исто се може рећи за политике идентитета. Већина људи о томе размишља као о скорашњем феномену повезаном с левицом. Али стварни извор тих политика треба тражити на страни реакционарне деснице. Њен примарни израз, много пре него што је добила ово име, био је концепт расе: веровање да ваше биће – ваш идентитет – одређује ваше вредности и место у свету.
Конзервативни критичари универзалистичких идеја проистеклих из просветитељства почели су да наглашавају партикуларне групне идентитете током 19. века. „Не постоји човек сам“, писао је француски реакционарни мислилац Џозеф де Мејстер у полемици против концепта људских права. „Сретао сам Французе, Италијане и Русе… Што се тиче човека као таквог, још га нисам срео.“
Партикуларизам је донео романтично виђење сваке културе као особене и јединствене, а сваког народа као заједнице дефинисане јединственим културним наслеђем отпорним на хирове историје. Допринео је и развоју биолошког концепта расе који ће убрзо постати доминантан у тумачењу разлика између људи.
Онда су стигли нацизам и Холокауст. У њиховој сенци биолошке идеје о раси су маргинализоване. Уместо њих, примарни језик за разумевање разлика између различитих група људи постаје култура. Парадоксално, у послератном свету романтичну визију културе једнако су прихватали и либерали и крајња десница.
„Истинско богатство света је разноликост његових култура и народа.“ Ово може звучати као изјава либерала који заговара мултикултурализам. Заправо, то су речи Алина де Беноиста, оснивача француске Нове деснице, једне од најважнијих фигура у процесу преобликовања идеја крајње деснице за свет после Холокауста.
Либерали и левичари су културни плурализам схватали као аргумент у прилог једном инклузивнијем свету. За крајњу десницу плурализам је био средство искључивања, нетолеранције и ребрендирања расизма као белог идентитета. Имигранти, говорио је де Беноист, заувек морају остати аутсајдери, јер су носиоци другачијих, неспојивих култура и историја. Морају бити искључени из држављанства, јер бити грађанин значи „припадати… домовини и прошлости“.
„Пробуђена десница“ је резултат премештања таквих идеја са крајње маргине у дебате које се воде унутар деснице главног тока. Померање ка центру било је успешно зато што су у неколико последњих година политичари и коментатори већ опљачкали и преузели идеолошки арсенал крајње деснице. Многи данас рутински описују имигранте као „освајаче“, питају се да ли црни људи и људи из Азије заиста могу бити Британци, жале због тога што белци губе „домовину“, а Британци „предају територију“ – што је језик који би био незамислив у расправама главног тока пре две деценије.
Нова десница није тек одраз левице у огледалу. Она је одраз старих облика реакционарног конзервативизма који се изнова намеће док се либералније струје повлаче. Да бисмо такве реакционарне идеје успешно оспорили, прво морамо разумети шта оне јесу.
Извор: Пешчаник
