Путовања великих уметника рађају чудесан спој: заувек се једно у другом огледају и препознају уметник и место које их је инспирисало. Куда год да путујем, увек се распитујем ко је од значајних писаца или сликара ту боравио. Кенију је прославио Хемингвеј, као и она њега, али се мало зна да је славни писац посетио и риболовачки градић Ватаму
„Не могу да верујем да дођосмо у тако дивну земљу, у земљу из које смо морали да изађемо као из снова, срећни што сањасмо“, написао је Хемингвеј о Кенији.
Ујак му је позајмио новац како би са својом другом женом Полином путовао по Африци. Књижевник тог лета 1933. тек беше навршио тридесет четири године. Веома га је занимао лов на дивље звери и риболов.
Учио је свахили, интересовао се за локалну културу и дружио са бароном Брором Бликсеном, ловцем, мужем ауторке чувеног биографског романа Моја Африка Карен Бликсен.
Дивио се ловачким походима америчког председника Теодора Рузвелта – што ми није драго, а још ми теже пада да гледам фотографије трофеја јадних животиња које је мој омиљени писац лишио живота у дивљини. Беху то друга времена…
На улици Ватамуа чуо сам у пролазу како младић говори свом пријатељу: „Љубав је љубав, све остало имаш код Кинеза…“
Управо је љубав Хемингвеј пронашао у Кенији: заволео је афричку дивљину и једну црнкињу, а на сафаријима је пронашао много више од дивљачи: инспирацију за своја најбоља дела.
После путовања Кенијом настале су књиге Зелена брда Африке и збирка кратких прича Кратки срећни живот Френсиса Макомбера. Хемингвеј мајсторски описује афричке пејзаже, дивље животиње и узбуђење које осећа док лови, али бележи и своја размишљања о писању и светској књижевности. Оболео је од дизентерије, но то га није спречило да лети авиончићем над саванама и око највише афричке планине, где га је, на небу, сусрела сопствена књига – Снегови Килиманџара.
Иако се на друго путовање Кенијом, педесетих година двадесетог века, отиснуо са својом четвртом женом Мери, Хемингвеј се заљубио не само у Кенију већ и у једну конкретну Кенијку, тамнопуту девојку коју у својим делима назива Деба.
Док он вози, она мази футролу његовог пиштоља и штипка га за бутине, а жена свом боему ништа није замерила – описао је детаљно у својим књигама Хемингвеј. Но, тада му је смрт већ дисала за вратом, а алкохол обузео тело. Нашао се усред устанка Мау-Мау. Његов авион је био више пута примораван да слети, а два приземљења била су опасна по живот.
Ретки срећници преживе једну авионску несрећу, али на афричким путешествијима Хемингвеј је успео да преживи две, и то у два дана. Мали авион, којим је летео преко савана са супругом, морао је изненада да слети.
Како се не би сударио са јатом крупних птица, пилот је био приморан да бира слетање на „пешчани насип са шест крокодила који су се мирно сунчали, или на слоновску стазу у жбуњу“. Трезвени пилот одлучио се за слоновску стазу. Хемингвејеви су провели ноћ ту, у савани, под отвореним небом, окружени слоновима. Сутрадан је по њих дошао други мали авион, који се при слетању запалио, а убрзо и експлодирао. Писац и његова супруга били су тешко повређени.
Ту се приче мојих Кенијаца већ разликују: неки тврде да је из џунгле изашао сав озарен, рекавши: „Моја ме срећа баш у стопу прати!“, док други тврде да је завршио у болници – где се од срца насмејао кад је на насловној страни новина прочитао да је погинуо. Судбина ће му „задовољство“ да жив чита како је напустио овај свет, приуштити још једанпут.
Постхумно су објављене Хемингвејеве белешке са узбудљивог путовања кенијским дивљинама под називом Истина на први поглед.
У Ватамуу је Хемингвеј намеравао да ужива у чарима риболова у дубоком океану, али, на велику жалост мештана, о томе није стигао ништа да напише. У спомен на добитника Нобелове награде, који је у овим водама пецао, на најлепшем месту уз плажу саграђен је Хотел „Хемингвеј“. У једном од пет елитних хотела у Кенији, у ланцу који носи име славног књижевника, одседају звезде светског џет-сета.
С просечном ценом ноћења од неколико стотина евра, за мене је био згодан за – заобилажење. Моја пријатељица Наташа Ђукић причала ми је да амбијентом у хотелу није била задовољна, а њена сећања из Кеније много су се разликовала од мојих – за њу је ово земља веселих боја, насмејаних лица и Хемингвеја. Памти је и по угалију, јелу беле боје од кукурузног брашна које се кува у кључалој води или млеку. За разлику од мене, Наташа земље памти по – јелима.
Језички експерти тврде да је реч „сафари“ (на свахили језику „путовање“), први пут у енглески, а тиме и у друге језике широм планете, увео баш Хемингвеј након путовања афричким пределима, који су га заувек освојили.
„Све што сам желео било је да се вратим у Африку. Нисмо је још напустили, али када бих се пробудио усред ноћи, лежао бих ослушкујући у тмини, већ пун носталгије за Африком.“
Виктор Лазић
Извор: РТС
