Stiče se utisak da akteri sa Zapada gledaju na rusku elitu kao na bandu kriminalaca iz 90-ih, kojoj su samo bitne pare i kojima treba zapleniti vile i jahte da se čitav sistem za tili čas raspadne. To nije tako, iako njihove jahte i vile svakako postoje. Dogodila se tranzicija svesti koja je dovela do postojanja nekoliko ideoloških stubova u koje ruska elite veruje i na osnovu kojih postupa.
Dugo vremena je izgledalo kao da se u okviru ruske elite bore dve uslovne grupe – liberali i jastrebovi. Radilo se o jednim te istim ljudima, koji su s vremena na vreme prelazili s jedne državne funkcije na drugu u periodu od dve decenije, počevši od novog milenijuma. Navodni liberali su navodno zastupali razvoj ekonomske moći Rusije unutar globalne ekonomije, integraciju u globalne finansijske institucije poput Svetske trgovinske organizacije, podržavali su ideju stvaranja bloka integracija na postsovjetskoj teritoriji, bili su za to da u Rusiji treba da ostane prostora barem za mali deo liberalnih medija, kao i za povremene antisistemske proteste, koji bi služili kao ispusni ventil za nezadovoljstvo srednje klase u velikim gradovima.
Naposletku, liberali su podržavali projekat stvaranja sistemske iliti lojalne liberalne opozicije, koja je trebalo da obezglavi i ostavi bez podrške antisistemsku liberalnu opoziciju u vidu Navaljnog i sličnih aktera. Jastrebovi su bili njihova sušta suprotnost, oni su čeznuli za povratkom teritorija koje oni smatraju da trajno pripadaju ruskom imperijalnom prostoru (nevažno o kojem se tipu političkog sistema date imperije radi), istupali su u korist opsežne državne intervencije u sferi ekonomije, za izlazak iz nadnacionalnih ustanova kao što su Savet Evrope, za proglašenje svih bitnijih liberala inostranim agentima, za svođenje odnosa sa Zapadom (koji oni vide kao monolit) na minimum.
U ovoj apstraktnoj strukturi ruske elite, liberali su predstavljali ekonomsko-finansijski deo, a jastrebovi vojno-bezbednosni. Vladimir Putin se izdizao iznad oba dela strukture kao neutralni arbitar, koji je imao cilj da održi ravnotežu i obezbedi razvoj ruske ekonomske, ali i vojne moći. Liberali su izgledali privlačnije mlađem, obrazovanom i urbanom delu elektorata, a jastrebovi starijoj, manje obrazovanoj populaciji koja je osećala nostalgiju za Sovjetskim Savezom. U principu, takva je slika prikazivana prosečnom ruskom biraču, a kada se ove dve grupe saberu one i jesu predstavljale apsolutnu većinu biračkog tela.
Međutim, ovaj statični i suviše arhetipski model nije odražavao realnost evolucije ideja vladajućih struktura ruske elite od njihove pojave 90-ih do danas, kada smo svedoci vojne intervencije Rusije u Ukrajini, kao ni činjenicu da je ekonomski deo elite sve vreme bio potčinjen vojno-bezbednosnom i da mu nije mogao parirati. Najviđeniji ruski opozicioni aktivisti, kao što je Navaljni, prikazuju vrh ruskog rukovodstva putem njihovih položaja koje su zauzimali ranih 90-ih ili kasnije, tako je Prigožin, koji upravlja legalnom privatnom armijom vojnih plaćenika „Vagner“, za njih „Putinov kuvar“. Prigožin je svoju karijeru započeo za vreme tranzicije, prodavao je hot-dogove sa tezge, a prethodno je proveo devet godina u sovjetskom zatvoru zbog krađe i prevare. Krajem 90-ih on je već posedovao elitne restorane u Peterburgu, koje je posećivao tadašnji direktor FSB-a Vladimir Putin. Šta je pogrešno u ovoj slici?
Na prvi pogled ništa, jasno je da se radi o mutnom tipu iz 90-ih, sa koloritnom prošlošću koju sa njim deli i većina današnjih ruskih oligarha, ali i političkih funkcionera. Ipak, greška nije u hronološkom navođenju činjenica, greška je u statičnom posmatranju ljudske svesti. Da, Prigožin je bio sitni kriminalac, osuđivan za takvo delo, u jednom trenutku zaista u neku ruku „Putinov kuvar“, ali ko kaže da taj konkretni čovek na taj način sebe posmatra, ko kaže da on ne može da se oslanja u svojim dejstvima na određena ideološka uverenja? Prigožin predstavlja ilustraciju čoveka kome su na početku bile bitne samo pare, brza zarada, ali koji je progresirao do komandanta privatne armije koju Kremlj šalje na ratišta u Siriji ili Ukrajini.
Zajedno sa njegovim statusom, mogla je da se menja i njegova svest. Od prevaranta i prodavca hot-dogova on je sebe mogao da počne da posmatra kao maršala Neja, Napoleonovog omiljenog vojskovođu. Sličnu evoluciju svesti prošao je većinski deo ruske elite. Od sumnjivih ljudi iz srednjeg nivoa sovjetske nomenklature do raskošnih palata i tenkovskih divizija na raspolaganju, oni su prestali da budu materijalisti koji samo jure novac, njima je bilo potrebno nešto više.
Poznati ruski pisac u stilu postmodernizma, Viktor Peljevin, napisao je pre tri decenije knjigu pod nazivom „Generation P“.
Tema su bili u apsurdnom ključu prikazani skorojevići stasali 90-ih sa uvek istim obimom hedonističkih želja – skupa zapadna kola, skupa zapadna odela, skupa zapadna žestoka pića i, naravno, jeftine žene koje liče na zapadne pop-zvezde. To je bio početak, tada se zgrtao novac, tada su kovane korupcionaške veze, tada su stvarana partnerstva, pa i drugarstva, koja će kasnije činiti okosnicu političkog i ekonomskog sistema Rusije. Našavši se na vlasti, dostigavši vrh napredovanja, njihova svest udara o zid – „Nešto nedostaje, ovo nije dovoljno“. Kod pripadnika generacije P koji su trijumfovali nad svojim vršnjacima iz 90-ih i osvojili vlast zjapila je praznina – „Kuda dalje, da li je ovo sve što postoji“?
Na pomoć im dolaze ideje, koje im dotad nisu izgledale kao potrebne. Novac, seks, pa i moć, daju adrenalinski udar tek neko vreme, nakon toga i na to se ogugla, ali ideje, one ispunjavaju čoveka većom važnošću i zatamnjuju saznanje da si na kraju krajeva samo prevarant i prodavac hot-dogova. Ti možeš biti nešto uzvišenije, ti možeš imati misiju. Novi vladari, nekadašnji pripadnici generacije P, izlaze na novo tržište, tržište ideja. One se mogu kupiti (jer u tim kategorijama razmišlja postpripadnik generacije P) u naučnim ustanovama, verskim ustanovama, kod političkih konsultanata, istoričara, samozvanih filozofa, pa čak i heraldičara.
Od prodavca hot-doga nastaje – mecena visoke umetnosti, pobožni ktitor hramova, restaurator Ruskog carstva, ili pak obnavljač sovjetskog, grandiozni geopolitički um, veličanstveni vojni maršal, zamišljeni konzervativni mislilac, koji zasniva svoje ideje na principima druge polovine 19. veka. Na Balkanu, ljudi poput Karića, harmonikaša koji je dogurao do fresaka na zidu svoje vile i sklepanog pseudoplemićkog grba, deluju jednostavno smešno. Ali Rusija nije smešna država, njeni destruktivni vojni potencijali ne daju nimalo razloga za smeh, Rusija raspolaže sa više nuklearnih bojevih glava od celokupnog bloka NATO.
Stiče se utisak da akteri sa Zapada gledaju na rusku elitu kao na bandu kriminalaca iz 90-ih, kojoj su samo bitne pare i kojima treba zapleniti vile i jahte da se čitav sistem za tili čas raspadne. To nije tako, iako njihove jahte i vile svakako postoje. Dogodila se tranzicija svesti koja je dovela do postojanja nekoliko ideoloških stubova u koje ruska elite veruje i na osnovu kojih postupa.
Prvi stub je geopolitički – Zapad i Rusija su pođednako važni globalni akteri, Zapad ponižava Rusiju ne smatrajući je sebi ravnom, Zapad oduvek pokušava da uništi Rusiju, proširenje zapadnih institucija u Evropi predstavlja egzistencijalnu pretnju Rusiji, a Ukrajina je „meki trbuh“ Rusije bez kojeg nijedna ruska imperija ne može da opstane. Za ovim stubom kriju se još i ideje da anglosaksonski narodi, njihove elite, imaju posebno istaknutu ulogu u konfliktu sa Rusijom, te da su „Anglosaksi“ odgovorni za raspad Ruske imperije, Sovjetske imperije, a i da spremaju raspad Putinove imperije. Nijedan istorijski slom bilo koje iteracije ruske imperije nije došao iznutra, zbog nezadovoljstva građana izostankom pravovremenih reformi, svaki je došao spolja potkupljivanjem pete kolone. Shodno tome, svaki protest treba da bude presečen jer ne predstavlja iskreno izražavanje stava dela građana, već dejstvo zapadnih agentura koje nastoje uništenju ruske imperije.
Društvo nije dinamičan sistem baziran na slobodnoj volji individua i isprepletanih interaktivnih uticaja različitih subjekata, već je narod bezlična masa koja može biti oblikovana po želji propagandista. Ruskoj imperiji je objavljen „hibridni rat“ (doktrina Gerasimova) po kome politička, ekonomska i vojna sfera predstavljaju jedno polje boja na kome je legitimna primena svih političkih, ekonomskih, pa i vojnih sredstava. „Anglosaksi“ predstavljaju morsku imperiju, a Rusija kontinentalnu, što podrazumeva da Rusija teži uspostavljanju kontrole nad širokim prostorom Evroazije od Lisabona do Vladivostoka, kako bi se oduprla uticaju morske imperije „Anglosaksa“.
Drugi stub je versko-nacionalni – Savremena Rusija predstavlja okosnicu Svete Rusije, sastavni delovi Svete Rusije su istočnoslovenski narodi koji tvore „trojedini narod“. Ne postoje razdvojene ruska, ukrajinska i beloruska nacija, shodno tome Ukrajina, pa i Belorusija, što se ne sme reći javno zbog Lukašenka, jesu lažne države koje su stvorili „Anglosaksi“ u cilju podele Svete Rusije. Sveta Rusija se rađa u 10. veku, činom krštenja kneza Vladimira, i nema svoj kraj, rat između Rusije i Ukrajine smelo se poredi sa zađevicama lokalnih feudalaca u 12. veku, ali i kao sveti rat protiv poročnog i dekadentnog zapadnog uticaja. Na drugom stubu počiva ono što se zove „ruski svet“ i samo Moskva, kao „treći Rim“, može biti centar Svete Rusije, to ne mogu biti ni Kijev, ni Minsk, zato Belorusija i Ukrajina moraju, na ovaj ili onaj načini, biti prisajedinjene Rusiji. Koncepcije Trećeg Rima i Svete Rusije imaju i svoje duhovno tumačenje, nikako ne povezano sa politikom, ali u ovom slučaju one predstavljaju isključivo legitimizacijsku osnovu za korišćenje političkih i vojnih instrumenata od strane savremene Rusije.
Treći stub je imperijalni – samo visoko centralizovana vlast, koja se nalazi u rukama malog broja ljudi može održati jedinstvo Rusije kao najveće svetske imperije. Kijev, Minsk, Talin, Riga, Vilnjus, Alma-Ata i svi ostali centri postsovjetskih republika predstavljaju provincijalne, gubernijske centre velike ruske imperije, koje je ona iz temelja izgradila i koji po pravu poseda njoj i pripadaju. Centar političke, ekonomske, kulturne i vojne moći nalazi se u Moskvi i svi ostali sporedni centri moraju prihvatiti njen primat.
Vlast ne može biti smenjiva jer je Rusiji nužna čvrsta vlast koja drži njene ogromne teritorije na okupu, demokratizacija znači raspad države. Imperija se mora širiti, ona mora povratiti svoje izgubljene teritorije, rat je prirodni instrument za ekspanziju imperije, naročito ako njeni gubernijski centri teže da se pridruže protivničkoj imperiji „Anglosaksa“ i tako dugoročno spreče povraćaj istorijskih teritorija ruske imperije. Vlast u Rusiji je kontinuirana, ona počinje od kneza Vladimira u 10. veku i predaje se kao štafeta do Vladimira Putina, shodno tome Putin je nasledni vladar neprekidnog niza vladara ruske imperije.
U tom pogledu na istoriju kroz prizmu kontinuiteta car Nikolaj Drugi, koga su streljali boljševici, i Lenjin, koji je to streljanje omogućio, čine jedan trajni lanac imperske vlasti, koji se nastavlja Staljinom, Hruščovom, Brežnjevom, Gorbačovom, Jeljcinom i prelazi na Putina. Među njima nema nikakvih protivrečnosti kao poglavara imperije i zato je potpuno normalno da postoje i spomenici Lenjinu i, novi skromni koji se tu i tamo pojavljuju, Staljinu zajedno sa kipovima posvećenim raznim ruskim carevima ili srednjovekovnim kneževima.
Četvrti stub je evroazijski – on se nadovezuje na prvi i treći ideološki stub, ali je u suprotnosti sa drugim stubom „ruskog sveta“. Evroazijska ideja predstavlja Rusiju kao izdvojenu evroazijsku civilizaciju sa većim sličnostima sa Mongolijom ili Kinom, nego sa Nemačkom ili Italijom. Ovaj stub je izrazito antievropski, postulira se da je okretanje Rusije Evropi u 18. veku bio katastrofalno pogrešan potez, te da Rusija nema šta da preuzima od dekadentne, demokratske Evrope, pošto ima svoj zasebni put razvoja. Evroazijska ideja je zamišljena da bude privlačna neevropskoj periferiji velike ruske imperije – Kavkazu, Srednjoj Aziji i Dalekom istoku.
Drugi stub mu protivreči jer se on bazira na slovenskom etnosu i hrišćanskoj pravoslavnoj veri, a jasno je da su razne slovenske nacije deo evropske civilizacije, da se i danas tako osećaju, te da je hrišćanstvo, koje je poteklo sa Bliskog istoka, svejedno najtvrđe ukorenjeno u Evropi, a ne u Aziji. Uprkos ovim suprotnostima, različiti predstavnici ruske elite na osnovu svezujuće imperijalne ideje ipak funkcionišu zajedno – jedni imaju viziju obnavljanja Svete Rusije u političkom smislu, drugi velike evroazijske imperije, prvenstveno okrenute prema kineskoj imperiji. Zajednička tačka evroazijske ideje i ideje „ruskog sveta“ jeste antizapadnjaštvo.
U skladu sa svim višeizloženim faktima, politički predstavnici Zapada greše kada posmatraju rusku elitu kao leglo gramzivih korupcionera iz 90-ih. Reč je o ljudima koji su kroz dve decenije neprekidne vlasti u svojoj svesti usvojili sasvim drugačiji način razmišljanja od onog koji ih je na vlast doveo. To je posredno potvrdio i kancelar Austrije, Karl Nemaher, posle sastanka sa Putinom kada je izjavio da se predsednik Rusije „nalazi u sopstvenom svetu ratne logike“. Bez uvijanja ga je dopunio premijer Italije, Mario Dragi, konstatovavši da je beskorisno razgovarati sa Putnom, jer on odbacuje sve konstruktivne predloge primirja sa rečima „nije još vreme za to“. Kako bi se razgovaralo sa Putinom i njegovim uskim krugom ljudi od poverenja (ministar odbrane Šojgu, sekretar Saveta bezbednosti Patrušev i šef generalštaba Gerasimov) prvo se mora razumeti način na koji oni vide svet.
Zapadni lideri smatraju da je Putin učinio nešto nezamislivo strašno započevši rat u Ukrajini, Putin i njegovo okruženje ne dele taj pogled na situaciju. U okviru doktrine hibridnog rata Rusija postupa isto u Ukrajini kao što su SAD tamo postupile 2014. godine, ona vraća kontrolu ili, sad posle dva meseca rata, pokušava da vrati kontrolu nad periferijom svoje imperije koju su „Anglosaksi“ svojom prepredenošću i lukavstvom, kroz izrežirane i lažne proteste, preoteli. Za Putina ne postoji nikakva Ukrajina, pa ni Ukrajinci, to je samo prelazna faza ka obnovi velike ruske imperije, makar od raspada SSSR-a i prošlo trideset godina, a savremena Rusija u više navrata do 2014. godine priznala Ukrajinu u njenim međunarodnim granicama. Putin je predložio SAD-u plan podele sfera interesa u Evropi, na sličan način kao što je to bilo postulirano u tajnom dodatnom protokolu pakta Molotov-Ribentrop, koji je prethodio Drugom svetskom ratu. Sjedinjene Države nisu pristale na ovakav dogovor, nakon čega je Putin rešio da vojnim instrumentom izreže svoju sferu interesa u Evropi. Ostalo će već u bliskoj budućnosti postati istorija.
Aleksnadar Đokić
Izvor: Preokret
