Пише: Атанас Ступар
Претходни дио можете прочитати овдје
Идентитети народа се граде на језику, религији, обичајима, прошлостима из којих долазе легенде о врлинама и храбростима њихових припадника. Све заједно уз осећај дијељења истог животног простора изграђује једно велико идентитетско МИ.
Распадом Југославије Црна Гора је остала без свог великог МИ.
Црна Гора је покушала да своје ново МИ изгради на инерцијама искључивости, на демагогијама, на догматизму и писању нове (пожељне) историје прилагођене идеолошкој матрици.
Није вриједно о томе причати. Много корисније је поставити питање – У чему се огледају особености Црне Горе послије распада Југославије.
Ту запињемо на првом кораку. Немамо се за што ухватити. Неозбиљно је коментарисати отрцане говоре о фашизму и антифашизму, пароле о патриотизму и наводним пријетњама из непријатељског окружења. Досадно је подсјећати на ауторитарност режима, нерегуларне изборе, празна обећања, повезаности властодржаца са криминалним круговима. Довољно је констатовати евидентну чињеницу да Црној Гори недостају основна историографска свједочанства о савременом добу. Оно што се по закону морало чувати као архивска грађа државних институција исјецкано је и спаљено на Жабљаку испод Дурмитора. Циљано су заметнути трагови злочина, пљачки и штошта другог из постјугословенског криминалног дјеловања како појединаца блиских властима тако и државних и парадржавних организација. Стенограме, записнике, решења, одлуке, извештаје, досијее … прогутала је ватра подметнута руком нове државе.
Многа драгоцјена сведочанства су нестала и немаром. Друга су свјесно фалсификована.
Још смо на вријеме да у својству и за интерес државе сачувамо непристрасне трагове о младој творевини коју већ 20 година државом називамо. У историјском интересу је да спасимо што се спасити може. Зато због објективног сагледавања времена у коме живимо вриједи размишљати о његовим базичним токовима у претходним деценијама. Будућим историчарима треба оставити фактографске трагове како би се упутили у то ко је каквим мотивима и уз чију помоћ, којим методама и за чији интерес, на којим нивоима и мјестима стварао државу благостања и некажњивости за узак круг људи и државу безакоња и понижења за остало становништво.
Коју су улогу у томе одиграле такозване идентитетске вриједности?
Што је подвлачено црвеном оловком а што затамњивано црном.
Једна од идентитетских црта нове власти био је отклон од џемпера као одјевног комада и осталих предмета конфекцијске гардеробе. Брзо су се поистовјетили са свјетским модним дизајнерима и показали оданост одређеним маркама сатова, накита, одјеће. Њихови идентитети су се нашли у транзицији баш као и историјски идентитет државе.
Мислим да је корисно размислити о формирању музеја постјугословенске идентитетске Транзиције. Примјера ради предсједнички и премијерски Мајбах мерцедеси или историја њихове куповине били би само један од експоната који указују на афинитете и циљеве нових политичких вођа. Њихови кућни гардеробери наликовали су ормару Имелде Маркос. жене Филипинског диктатора Фердинанда Маркоса. Имелда је у свом ормару Ј држала 2000 пари ципела. Не треба заборавити ни друге артефакте попут сатова, накита, торби. Важна је и учестала употреба страних ријечи и фраза које такође представљају дио новог идентитета.
У музеју Транзиције своје мјесто би нашло и оно што је одбачено за потребе успостављања новог идентитета. Било би ту фотографија и видео записа о велелепним барокним палатама с приморја, о старим хотелима, о успјешним фабрикама и предузећима међународног реномеа која су посредством нове политичке класе прешла из државног власништва у руке превараната, дојучерашњих конобара, шофера, аутомеханичара, портира…Нашло би се мјеста и за брендове Арманија, Луј Витона, Праде, Картијеа, Шанела, Гучија који су на широка врата ушли у свакодневне животе политичке елите.
Не треба заборавити да су све раскоши и богатства нових власти плаћана из џепова радничке класе која је онако осиромашена и дотучена упућена или на Биро рада или се са гласачким листићима у рукама обрела пред вратима њихових партијских канцеларија.
Музеју Транзиције могли би и грађани као свједоци историјских догађаја даривати документа и предмете из својих личних архива. И они су се у своме окружењу и личним материјалним пропастима нагледали свакаквих непочинстава од државе иницираних. Не заборавимо да се све то радило под фирмом афирмисања идентитетских вриједности нове државе.
Зачуђујуће је да земља, са, како тврде, Хиљадугодишњом историјом не располаже ни најмањим поглављем о својој новијој историји и њеним новим идентитетским вриједностима. Изузетак су два датума о којима ће тек бити ријечи.
Оснивањем музеја Транзиције Црна Гора би добила лијепо свједочанство о себи, о свом актуелном времену, култури, историји, развоју, новим стандардима и друштвеним узорима. Уосталом то је и основна сврха музеја. Музеји приказују ход кроз вријеме.
Своје мјесто у том евентуалном музеју нашао би и податак да је први аутомобил у Црну Гору стигао 1902. године и да га је народ назвао „чудом које само себе гони“.
И савремена црногорска политика је чудо које само себе деценијама гони. Шоферским језиком речено то чудо које само себе гони до скоро је то радило турирањем гаса, шкрипом кочница, цвиљењем гума, подизањем буке, ширењем дима, окретањима у мјесту под ручном кочницом. Све се дешавало на атрактивној политичкој стази пред трибинама препуним одушевљених навијача.
Ако је то чудо које само себе гони кадикад и изашло из зацртаног почасног круга гледало би уназад отпоздрављајући публици без икакве амбиције да крене напријед.
ЦГ политичари су манекенским ходом улазили у мерцедесе и возикали се под пратњом. Уживали су у комфору, самољубљу, гордости, безбједносном одстојању од народа. Кад год би гуме њихових мерцедеса дотакле црногорски асфалт полиција би заустављала саобраћај, блокирала раскрснице и приступне путеве. Живот би застао док они не прођу. Нигдје у свијету појава мерцедеса није изазивала такво страхопоштовање као у маленој Црној Гори.
Мерцедеси црногорских политичара нијесу прошли ни кроз један циљ. Да се разбије неугодност врћења укруг страни фактор се потрудио да изнад мерцедеса ЦГ властодржаца разапне траку на којој је писало „ЦИЉ“. Урадио је то 2006. године када је Црној Гори обновљена државност и 2017. године када је Црна Гора примљена у НАТО савез. Око та два датума као око остожја покушава се партијском мобом и народним заборавим садијевати нова национална историја
Када те датуме уз Мајбах мерцедесе и и оно историјско возило из 1902. године познато као „чудо које само себе гони“ смјестимо у музеј Транзиције можда ћемо лаганом вожњом кренути напријед ка правом циљу.
