Пре 50 година на данашњи дан, са ТВ екрана се чуло једно гласно „Добро вече“, након чега је уз брзи ритам коњице одсвиран на клавиру кренула добро позната тема са стиховима „Једно вече неко рече нико нема ништа прече него што је дом, трчи дому свом“.
Чувена тема серије „Позориште у кући“, отпевана од стране Седморице младих, 21. октобра 1972 први пут се чула и увела нас у свет породице Петровић – Николајевић. „Позориште у кући“ је вероватно први модерни ситком југословенске телевизије. Настао кад нико у већ поменутој Југославији није ни знао а ни користио термин ситком. Из ове перспективе готово немогуће изгледајућа средња класа југословенског друштва, срећна у свом постојању али и сновима који се готово никад неће остварити. Али зато снови ваљда и постоје.
Породица која је правила позоришно-комичне ситуације је била мама, тата, син, ташта и рођака која је уједно и кућна помоћница, али и подстанарка. Три у један. Главу породице, Родољуба Рођу Петровића, глумио је у вероватно својој највећој улози Ђуза Стоиљковић. Рођа је био провинцијалац који се сналази у Београду. Вози фићу, а сања тристаћ, гура главом кроз зид, чак и тамо где га нема, вечито заљубљен у своју лепу жену и у сталној свађи и расправи са својом таштом.
А кад смо већ жена породице, односно Николајевићки. Супругу је прво глумила Љерка Драженовић, да би је након осам епизода заменила Станислава Пешић, коју ипак више памтимо као Олгу Петровић. Васпитана на високој нози и као дама дигнутог носа, наравно да је пала на шарм провинције, како то већ углавном бива у свим добрим а и лошим СФРЈ причама са телевизије, од „Позоришта“, преко „Врућег ветра“ до „Бољег живота“.
Њена мајка Олга Николајевић (маестрална Олга Ивановић) је предратна госпођа, која, сад кад може о томе слободно да се прича, сигурно није била срећма многим стварима тих седамдсетих, са друштвом, народом и идеологијом која је сменила ону уз коју је одрастала, али је било такво време кад би било боље да се тако нешто прећути, па је све своје фрустрације усмерила ка зету, у тој редовној играрији две зараћене стране које готово увек по правилу живе заједно. Олгу Николајевић је посећивао, хајде да будемо реални па кажемо, бивши швалер Васа С. Тајчић (Драгутин Добричанин). За мене клинца који је први пут гледао ову серију тридесет година после њене премијере, ово средње слово је толико штрчало да је морало да означава нешто потпуно страно и чудно, и сами тим неуклапајуће у свакодневицу.
Кућна помоћница која је и подстанарка (Љиљана Лашић), као и син (Горан Трифуновић) је веза са младима који су ту више да представљају губитак конекције са старијима, него да привуку млађу публику. Овако све написано, и ако нисте били у ситуацији да погледате, делује све доста озбиљније и на моменте мрачније него што је заиста било. Ту је сјајан сценарио и замисао Новака Новака дошао највише у први план. Он никога није осуђивао и сви „сукоби“ су ту хумора ради без неких већих продубљивања јаза између људи са села и града, или млађих и старијих. У пар епизода су долазили и гости из Загреба, па смо могли да имамо судар грђанске класе Србије и Хрватске, све шале ради и комике.
Америчка поп култура тог времена је оваквих серија имала на тоне, међутим код нас никад и нису заживеле у некој великој популарности, можда управо због тога што смо имали на ТВ-у њихове парњаке који се презивају на ић. „Позориште у кући“, због свог комичног третирања малог човека и његових свакодневних проблема, можда пре може да пронађе конекцију са анимираним америчким серијама „Флинстонес“ или „Јетсонс“.
Серија се емитовала пет сезона и то не баш годину за годином. Последња два серијала су загазили и у осамдесете, а завршили су целу своју сторију 1984. За нешто мало више од 80 епизода, Рођа се трудио да избаци сваки могући проблем из своје дневне собе, јер је само желео кад заврши са својих 8 сати рада по Роберту Овену, да одмара и дрема у фотељи над новинама, али то се готово никад није дешавало због сталних ситуација и гостујућих ликова који су парадирали кроз кућу.
Десили су се и београдски и загребачки римејк серије пре 15-ак година, који није да није ваљао, али није имао неку велику гледаност и није створио одговарајући хајп око себе. Оригинал је ипак био и сувише свеж за своје време да му и неколико деценија касније није био потребан римејк и модернизација. И даље кад се задеси реприза ове серије на јавном сервису (која се дешава ипак нешто мање пута него регуларне Павићеве продукције) засени остале породичне домаће серије својом брзином и хумором, због чега 45 минута од веселе уводне шпице, до Ђузиног певања уз акустичну гитару „Још један прође дан“, заиста пролети. Као што је пролетело и ових пола века.
Извор: Данас