Што је човек старији, то чешће говори о „старим добрим временима”. Врло често је то веома субјективно гледано. Али, у случају Парка Бока у Херцег Новом, где се до земљотреса 1979. налазио хотел „Бока”, може се стварно с носталгијом говорити о старим добрим временима. Некада је ту био прави ботанички врт кроз који се могло у хладовини шетати, посматрати суптропско биље и уживати. Након земљотреса 1979. парк се само маћехински ту и тамо у акцијама „уређује”, што понекад постаје права гротеска. Као у јулу 2023. године. Надлежнима из Херцег феста пало је на памет да ту направе зелену површину постављањем енглеске траве и то у сред летње жеге.
Да су из Херцег феста консултовали сељаке из околине града, сигурно би им они рекли да јул за то није погодан месец. И фирма коју су ангажовали је то сигурно знала, али битно је добити посао и зарадити новац. Плаћа порески платиша. И тако су у другој половини јула у парку освануле палете с ролнама енглеске траве које су још у транспорту биле „полукуване”. Потом је трава у ролнама на палетама обмотаним најлоном стајала пар дана на сунцу. Било је ту и палета с белим плочама за путељке између будућих зелених површина. Неколико гомила скоро црне земље спремљено је као подлога за тепихе енглеске траве.
Радови су потом ишли релативно брзо: распрострте су земља и цеви за аутоматско наводњавање. Потом је распрострта и трава. Затим су баштовани констатовали да црева за довод воде немају притисак да би апаратура аутоматског наводњавања функционисала. Фрустрирано су ручно шприцали слабим млазом воде.
Наредног дана је Градски водовод и канализација импровизовао додатно црево и наводњавање је могло да почне, иако је било прекасно да би се трава спасила. Неких 90 одсто површине травних тепиха спржено је од Сунца и недостатка воде.
Црна земља конзистенције талога кафе у Херцег Новом важи као „земља из које ни коров не расте”. А ипак се увек из залеђа Херцег Новог довози и употребљава за јавне вртове.
(Фотографисао сам 1. августа ујутро и предвече стање у врту: једна прскалица наводњава неколико десетина квадратних метара осушене траве. То је као да отираче од јуте испред врата посипате водом и очекујете да се врате у живот и позелене.
Наравно да за овај дебакл нико није крив. Ко је знао да је средином јула велика врућина, да је енглеска трава осетљива као мимоза и да не може три, четири, пет дана да издржи без воде. Чак не реагује ни на покушаје реанимације. Тако сада прскалица прска, троши воду и покушава да „дигне мртвог магарца на ноге”.
Порески платиша се не буни, па ће морати да плати и уклањање овог хортикултурног промашаја.
Да напоменем и да је неко био дошао на идеју да бледозеленом бојом обоји фонтану у парку. Испоставило се да вода која шприца из фонтане скида ту боју. Ко је то могао да замисли?! Употреба путељка од белих плоча је само за младе спортске особе. Опасност од саплитања је превелика. Требало би питати надлежне из Херцег феста „шта је уметник хтео овим да постигне” и која је судбина овог пројекта. Колико сам могао да видим – радови су обустављени. Види се да је то ћорав посао.
Ђорђе Матковић,
Извор: Политика
