Како изгледа тужно кад жаба зауми да се поткива. Основали су ту у Подгорици, ова свита и послуга Милова, од наших пара некакву телевизију локалну. Наводни циљ је градска прича на градској телевизији, стварни да своју – ДПС партију покушају спасити од извјесног дебакла на локалним изборима наредне године, а огољени да та партијска булумента и башибозук из наше општинске касе изсиса неколико милиона прије него изгубе и посљедње остатке власти.
Ништа не умију да ураде сами. На свој начин. Чак ни да краду. Али ту су у једном јединствени. Немају мјере као она вјеверица што читаву јесен носи љешнике и затура гдје год стигне и позаборави гдје је све оставила. Па глодари и друга гамад уживају кад нађу. И ови са овог градског назови медија јадно и немоћно имитирају медије из мрске Србије.
Гледала нека дама, за коју први пут чујем – а ту сам нешто око медија читав живот , гледала дакле извјесна Мирка Девић уводник у дневник београдске Newsmax Адрије чији је аутор Јелена Обућина. И заумила хоће она да буде Обућина овдашња. На страну што не збори нашком дикцијом, што брка екавицу „две литре уља..“ и једва изговара натегнуту ијекавицу – вијек, вјера …, но што то толико јадно и патетично звучи као да јој је писао пјевач „Посљедњег Вагона“, Раде Војводић.
„Једна мала гарсоњера у поткровљу солитера,
иза хаустора Метропола била ми је друга школа“
Чак и ова Радева лимунада пјесмица, из времена кад је цупкао и цвркутао по естрадним бинама, можда подношљивије звучи од уводника у дневник ове телевизије. Иако би свака телевизија, која нема ни теоријске шансе да жаживи на овом концепту, позавиђела на окупу галерије ликова од Рада Војводића и Тамаре Никчевић до ексцентричног туристе из Ватикана Мића Влаховића, ипак фали једна фаца.
Да ми је на том каналу (потпуно одговара појам) видјети бистру и садржајну фацу Шемсудина Радончића са мајицом за спавање како вирка испод кошуље, ево заклећу се у партију да ћу заглавити чачкалицом дугме на даљинском на тај програм и нећу гасити телевизор но нека и ноћу свити и шушти. Да дјеца могу до купатила, да то има макар неку употребну вриједност. Заслужио је Шеки, не брукајте се. Чинио је и што ријетко чине и најрјеђи, и за паре. Он је вјерујем почесто и од мерака. А мерак се не да објаснити. То би тешко објаснио и Шеки.
То је слично оној причи из вица када је неки Шекијев комшија из неког босанског вилајета покушавао неком Змајчеку испод Караванки да објасни појам мерака. Покушава на све начине да објасни да је то више од уживања и на крају љутито пита: Јеси ли се ти „дружио“ са овцом“?
Када је овај збуњено почео да врти главом Босанац одбруси: „Немаш ти онда појма шта је мерак“.
Но да се са Радевог севдаха и Шекијевог мерака вратимо, добронамјерно, на Мирку.
Није лако бити новинар, моја Мирка. Још теже је направити ефектан уводник. Мора се имати жица за занат, мора се то бистро издвојити, јасно, кратко и прецизно рећи. Ако још желиш да будеш духовит и саркастичан е ту је тек клизаво и обично се заврши рбат. Зато Мирка не мрчи се кад коват не можеш. Ако ти Раде каже да је то одлично, не осврћи се Раде је музикант они се окрећу на шегу. Или ако те похвали мини-стар Влаховић, не рачунај он није ту, њему у глави врти рулет или листају карте. Он те ни не види. Једино се мало освијести и призове кад се примакне Милу.
Лакше ти је да читаш временску прогнозу и узмеш тих неколико плата до прољећа. Схвати ово пријатељски. Никако подругљиво.
Како је уводник ,о коме је ријеч, изгледао, може се видјети у објави Драган Шепеља: https://www.facebook.com/100036364560981/videos/143560117975127/
Петар Ивановић
