Пише: Стефан Синановић
Изгледа да мало који Видовдан у Црној Гори може да протекне без да се неки прогресивист не досјети хроничне српске митоманије која чини неподношљив русвај сусједним балканским народима (а они би без подивљалих Срба, претпостављам, били хор бечких дјечака). Ето јутрос једна искусна колумнисткиња „Вијести” тврди како је „Србија од 1389. године заробљена митом” и како „реалне црногорске везе с Видовданом почињу тек 1914.” (кад нам је, овако еманципованима, исто неки неочешљани српски troublemaker у Сарајеву намјерно подвалио катастрофу свјетских размјера) – лупи и остаде жива.
Прва теза је формулаично, истрошено и одавно досадно покушавање изазивања кривице код Срба јер су културолошки маркирани косовским насљеђем (a које је форматирано на бази једног од најљепших митова на европском тлу) која не демонстрира само неаутентичност аргумената него и прилично површно образовање и познавање суштине и природе митова и њихових релација с бројним народима (да иста колумнисткиња којим случајем узме неком Израелцу да објашњава како је заробљен митом о Масади овај би јој, без сваке сумње, разбио нос).
А друга тврдња, о томе како је негдашњи празник, о коме не свједочи само књижевност цетињских митрополита него и толика ондашња дневна штампа и који је – вели Андрић – у црногорским домаћинствима био једнако стваран колико и хлеб и вода, е па како је тај дан за нас овдје постао битан тек у 20. вијеку, с Принциповим пуцњима, толико је неодржива и глупа да добијем вртоглавицу кад је прочитам.
Књаз Никола (пошто га помиње) је Косово осветио и медаљу за ту освету успоставио, а доказивање Његошевог доприноса видовданском култу („…тад би ми се управо чинило да ми свијетли круна Лазарева, е слетио Милош међу Србе, душа би ми тада мирна била као мирно јутро у прољеће….”) дјеловало би таман као да доказујете да је вода квасна а небо високо. И ко то не жели да види тај нема проблем са Србима него са самим собом.
И све вам то, тобоже, смета, ремети вам регионални и лични мир, па макар по стопут Видовдан био званични празник усред Чикага; чак сте и на студенте гледали другачије док их нисте видјели на овај дан (а они, замислите, исто Срби).
Е ја бих се осмјелио да кажем како су прилике, очигледно, обрнуте: ви, непрестано, оваквим напорним узнемиравањем Срба, као осице, реметите читав регион. Јасно вам је који нам је дан најдрагоцјенији, да су на њему базирани и наша свијест и историја и култура, и непрестано покушавате да увриједите његову племениту суштину, ваљда с предубјеђењем да ћемо једном капитулирати и постати нешто друго. Као кад би Американцима псовали данашњи 4. јул, или Енглезе узели за анахроне простаке јер се Ричард Лавље Срце огрнуо заставом Св. Ђорђа. Било како било, чак и ако су вам то намјере, дајте да се не зајебавамо него престаните да, за такву несувислу и ниску агенду, ангажујете неедуковане медиокритете.
Извор: Стефан Синановић/ Фејсбук
