Некада се чини као да постоје два човека по имену Џонатан Френзен: један је успешни, цењени писац, други је његов зли брат близанац. То је једино могуће објашњење зашто Френзен поларизује људе иначе сродних схватања – тај нежни подскуп човечанства зван читаоци – на начин који не полази за руком чак ни Доналду Трампу или Меган Маркл. Сад кад је објављен његов нови роман Раскршћа, још једном су се повеле љуте битке. У ком свету живите? У оном у ком је Френзен велелепни колос савремен прозе, „књижевни геније за наше доба“ (Гардијан), „романописац за наше доба“ (Тајм), аутор књига као што су Слобода, „великог америчког романа за наше доба“ (Дејли телеграф) и Корекције, „потресне епске приче за наше доба“ (Њујорк магазин)?
(Сви се зато, изгледа, слажу да је он човек за наше доба.) Или живите у свету у ком Џонатан Френзен не само да је лош писац („заплет је натегнут а ликови не изазивају никакво саосећање“ – Киркус) већ и мерило за све што је погрешно у савременој књижевности? Што ће рећи, свет који је критичарка Лорен Ојлер дочарала кад је, у приказу романа Детранзиција, бебо Тори Питерс, за London review of books у мају написала: „Најбезобразнија мисао која ми је прошла кроз главу док сам читала књигу јесте да ме подсећа на радове Џонатана Френзена. Међу младим писцима на интернету то је контроверзније од било какве сексуалне радње коју можете да замислите.“ Свет у коме, ако Зајди Смит тврди да је Корекције заиста било „немогуће не волети“, онда се није довољно потрудила?
Ако је Ојлер у праву да су млади ти који највише презиру Френзена и његова дела, онда је тај тренд већ покренут и његови дани су одбројани. Али чекајте, станите. Вратимо се мало уназад. Кад се то равнотежа окренула против њега? Кад је то тачно Џонатан Френзен престао да буде кул?
Настанак књижевне лавине
Истина је да он вероватно никад није ни био кул, или макар да је његов боравак на сунцу без икакве сенке био сасвим кратак. Нова Френзенова књига није увек била велика ствар, а средином деведесетих објавио је два романа, Двадесет седми град и Снажан покрет, дочекана оним што је назвао, у властитом есеју „Зашто се уопште трудити?“ из збирке Како бити сам, „тишином небитности“. Све се то променило са његовим трећим романом Корекције, који је покренуо толико снажну лавину гласина и публицитета у оквиру књижевне индустрије да је чак ни објављивање недељу дана пред терористичке нападе 11. септембра 2001. није могло зауставити. Корекције су биле велика, амбициозна књига: истовремено породична сага и критика савремене Америке, али чак и док је улазио у жижу јавности, Френзен је самом себи правио проблеме.
Опра Винфри, једна од два бастиона књижевних препорука од славних личности заједно са Бараком Обамом, додала је Корекције у књижевни клуб, гарантујући књизи тако много већу продају, али ју је Френзен одбацио, плашећи се да ће Оприна налепница на корицама одбити мушке читаоце. Ипак, Корекције, и његове наследнике, романе Слобода (2010) и Пјурити (2015), дочекала је велика медијска помпа: иако су прикази за Корекције углавном били хвалоспеви, чинило се да је ентузијазам опадао са каснијим књигама.
Зашто је то тако? Е, па касније књиге су свакако несавршеније, али је и Френзен све мање изгледао као писац „за наше доба“, а све више као човек који није у додиру са временом. Те позамашне породичне епске приче, вишеслојни друштвени романи, нарочито кад их пишу средовечни белци, биле су реликти прошлости: из доба Апдајка, Вулфа и Ирвинга из његових најбољих дана. Али више од тога, неки критичари су тврдили да су његове књиге не само лоше написане, већ да су суштински, по духу лоше, прожете исквареношћу која се не може поправити. Пишући о Пјурити, Кертис Ситенфелд је критиковао „мучне стереотипе отелотворене у женским ликовима“ и број (шест) мушких ликова који „осећају убилачки бес према мајкама, женама или љубавницама“.
Неки, попут Емили Гулд из Венити фера, Френзенове књиге доживљавају као представнике позлаћених мушких књижевних појава – „Џонатане“ – вредне сваке осуде и говори негативно о Френзеновом „исконском греху“. Док други, попут његовог заклетог непријатеља Џенифер Вајнер, презиру медијску пажњу коју привлачи (истовремено јој и сами доприносећи).
Али као што сугеришу потоњи аргументи, нису Френзенове књиге те које све чешће изнервирају људе, већ оно што он ради ван њихових страница. Даје интервјуе у којима говори о томе како „нема много пријатеља црнаца“ или размишља да усвоји ирачко сироче. Нуди правила писања („1. Читалац је пријатељ, а не непријатељ, не посматрач“) на које други писци реагују са „прекршио сам свако од њих“ и „игноришите те глупости“, што не мислим да се десило кад је вољени Курт Вонегат радио то исто. Он презире друштвене мреже: „Твитер је неизрециво иритантан. Твитер је симбол свега против чега се борим“ славно је изјавио на једној књижевној вечери 2012. године.
Ах – није ли ово последње у ствари највећи део проблема? Френзен је сушта супротност савременог, лепо васпитаног аутора, који дође на Твитер (или, у случају плашљиваца, на Инстаграм), увек је доступан читаоцима и упорно игнорише масакрирања на Гудридсу. Његове интервенције по питању тема од климатских промена до друштвених мрежа чине га јавним аутором, али он ипак остаје недоступан читаоцима, сем на страницама књига.
А читање не доживљава ни као друштвену, клупску активност: погледајте само наслове његових збирки књижевних есеја: од прве, Како бити сам; потом Још даље од вас; све до Крај краја Земље. Кад не изазива презир, призива подсмех, па чак и у Великој Британији, где је, током промоције за Слободу, један шаљивџија украо Френзену наочаре са главе и тражио откуп за њих. Али шта може да очекује човек са помпезним насловима од једне речи као што су Слобода и Пјурити, да не помињем грандиозне, „сам је то тражио“ наслове за нову, планирану трилогију (од које су Раскршћа први део): Кључ свих митологија?
Шта нам говори „френзенфројде“?
У неким аспектима, оно што се назива Френзенфројде пре је симптом него стање. Он представља размимоилажење у томе како људи читају данас. За неке, његова проза је истовремено свеобухватна и бриљантна језичка вежба, која нам свет приказује онаквим какав јесте а не какав бисмо ми волели да је. За друге, његове књиге су морално сумњиве због слабих женских ликова или пропуста да јасно искаже морални став кад ликови поклекну. Френзен то можда сматра „претераном дидактичношћу“ или „моралном простотом“, два квалитета против којих тврди да се његова дела „активно боре“, као што је написао у есеју „О аутобиографској прози“ из Још даље од вас. У складу са тим, један од његових омиљених романа је морално нејасни Човек који је волео децу Кристине Стед, књига која, као што то сам каже у другом есеју из Још даље од вас, „Највећа породица икада описана у прози“, „прихвата оно што бисмо ми назвали ‘злостављањем’ као природну особину породичног живота, и уз то потенцијално комичну.“
Неко трећи се можда налази негде између, читајући га као неку врсту књижевног грешног задовољства. Али најчешћа критика упућена на Френзенову адресу је претеривање. У последњем пасусу чланка за Венити фер, Гулд признаје да је Френзенова проза „истински велика“ – или само погрешан доживљај хумора писца који не користи емоџије или узвичнике.
Кључ за све митологије, на пример, референца је на незавршену истоимену књигу надувеног учењака Едварда Касаубона из Мидлмарча: то није пример књижевног хибриса и самозаваравања, већ коментар на њега. То је шала! А проблем је у томе да што се више удаљавамо од књига, наше притужбе постају ирелевантније. Оно што ће остати од писца, кад све друго нестане, јесте његово дело, као што то Френзен добро зна, баш као што зна колико је несавршен. Због тога он и напомиње у „Зашто се уопште трудити?“ да је једна од „књига на којој се заснива његова вера у књижевност“ роман Препознавања Вилијама Гедиса, из ког цитира одломак:
„Шта желе од човека што нису добили из дела? Шта очекују? Шта преостаје кад заврше са делом, шта је било који уметник сем талога његовог дела, људских остатака који га прате свуда?“ Тешко је остати при оптужбама против Френзена кад и сам признаје властиту несавршеност. Он се напола извинио зато што је одбио Оприн позив у њен књижевни клуб, а она га је поново позвала за Слободу (и тај пут је прихватио).
А што се тиче примедбе Ситенфилда на однос према женама у његовим књигама, и сам се позабавио овим питањем у есеју „О аутобиографској прози“. Тад је написао како га је његова властита жена „питала, сасвим примерено, зашто моји главни женски ликови упорно страдају или буду тешко рањене ватреним оружјем.“ Како се његова најновија књига одражава на његову репутацију? И сад кад сви разумемо дистинкцију између књига и човека, то нас доводи до повода зашто уопште говоримо о Френзену: његовог новог романа Раскршћа. Да ли је „истински велики“? Одговор је: поприлично.
Као и Корекције, Раскршћа су раскошна породична прича, која се овај пут врти око пет чланова породице Хилдебрант раних седамдесетих и Чикашке цркве у којој је отац Рас пастор.
Френзен скаче, са типичном елеганцијом и самопоуздањем, из главе у главу, Раса, његове жене Мерион и њихово троје старије деце, Перија, Беки и Клема. Хилдебрантови су сасвим сигурно Френзенова до сада најдисфункционалнија породица, и Френзен улази у причу о сваком од њих и излази из ње, трошећи велике количине дрога, прилично много секса, па чак и мало рокенрола, на сваког лика који привуче његову божанску пажњу. Као и у најбољим породичним сагама, сви имају неку тајну. Мајка Мерион још није преболела прву, изгубљену љубав; тата Рас је бацио око, и све друго што може, на привлачну парохијанку Френсис; Пери дилује дрогу; Клем жели да се бори у Вијетнаму; а Беки је управо прошла кроз искуство које живот мења. Управо у тим сукобима – унутрашњим и спољним – до којих доводе ове тајне, Френзен најбоље исказује најјачу страну, са ватрометима сукоба који се простиру на десетинама страна, а сцене које показују порекло ликова једнако су узбудљиве као и оне које нам показују куда су се они упутили.
Али у свом том широком замаху, детаљи се не губе, од пасуса о психологији продаје половних аутомобила до тренутка намигујуће самосвести. Френзен зна да има читалаца који га сматрају старомодним, шта год он написао – па нам говори да су трендовски покушаји Росове цркве да се допадне млађим људима „означавали само застарелост“. Будући да је ово Френзенов роман, наравно да је предуг, а посебно накалемљено делује историјат Раса и Мерион, у ком су се они упознали на добровољном раду у резервату Навахо нације.
Кад би само овај веома добар романописац од 600 страна нашао начина да се натера да постане бриљантан романописац од 400 страна! А има елемената – као што је замишљање да је у уму тинејџерке која сањари о „љубљењу, приватавању и – свршавању“ – који ће само потврдити његову репутацију међу некима као писца који не зна кад је било доста. Али Френзен, подозревамо, не би ни желео другачије. Као и други писци који су исувише велики да би оманули као што је Мартин Ејмис, он зна да сви његови контроверзни искази у интервјуима завршавају у жрвњу публицитета, којима ће се људи после играти пинг-понга на друштвеним мрежама. Као што је написао један корисник Твитера: „Реците шта хоћете о Џонатану Френзену, али њему одлично иде навођење свакога на Твитеру да прича о њему а да он чак није ни присутан, што значи да је бољи у Твитеру од свих нас“. Чак и за оне који га мрзе, Френзен представља основни баласт према ком они – „млади писци“ по речима Лорен Ојлер – могу да вреднују сами себе, сипина кост о коју оштре своје кљунове. Било да о њему мислимо као о анђеоском писцу или о демонској појави, он нам је свима потребан. Живели близанци Френзен!
Извор: ББЦ
