Piše: Miroslav Stojanović
Vlasti su poverovale da su, napokon, rešile kvadraturu kruga. Ono što im, uz mnoštvo pokušaja, nije uspelo minulih godina i decenija: ako ne da isteraju, za svagda, Hitlerov zloduh, ono bar da oteraju one koje taj zloduh nesustalo, i čini se, nažalost, sve više privlači.
Rešile su da u Hitlerovu rodnu kuću, u kojoj je, inače, budući firer boravio (1889, kao beba) samo nekoliko meseci (i već su to učinile) usele – policiju. Uniforma bi trebalo da deluje preteće i odvraćajuće.
A tu su i svevideće kamere. Registrovaće danju i (posebno) noću one najfanatičnije i najupornije koji (eventualno) budu na sveže okrečenu fasadu („neutralno belom bojom“) ispisivali kukaste krstove. I, posebno, skrnavili spomen-obeležje postavljeno na trotoaru ispred kuće.
Milioni mrtvih opominju
Ekstremne desničare i neonaciste na tom obeležju posebno iritiraju dve činjenice i detalji. To što je, prvo, poveći kamen donesen iz koncentracionog logora Mauthauzen. I, drugo, verovatno još više, zapis isklesan na njemu: „Za mir, slobodu i demokratiju. Nikada više fašizam. Milioni mrtvih opominju“.
Svi dosadašnji pokušaji da se nađe definitivno i učinkovito rešenje za neprestanu glavobolju žitelja malog mesta Braunau na Inu i austrijskih vlasti s kojom se nose sve vreme posle Drugog svetskog rata bili su neuspešni. Svako od mogućih rešenja kojima se baratalo izazivalo je nove kontroverze i otpore. I predstavljalo samo novo poglavlje u dugoj i burnoj istoriji kuće iz sedamnaestog veka.
Posle „anšlusa“, prisajedinjenja Austrije Trećem (nemačkom) rajhu, kuća je pretvorena u nacističko svetilište. Kad se nazirao kraj rata i, bar vojnički, krah nacističke vladavine, kuća je brižljivo „upakovana“ debelim daskama da se, očigledno, kao konzervirana, sačuva „dok prođu prve oluje“. I sve se, opet, možda vrati na svoje.
Kad se konačno videlo da je vrag odneo šalu, da povratka na staro nema, i ne može biti, kuća je postajala težak balast i neprestana mora. I test mučnog suočavanja sa mračnom (nacističkom) prošlošću.
U jednom času se pomislilo da bi rušenje kuće bilo spasonosno rešenje. Brzo se odustalo od te ideje. Ona je samo uskovitlala strasti i usijala ionako politički eksplozivnu atmosferu.
Prevladalo je kritičko uverenje da bi to bio nedopustiv pokušaj brisanja onoga što se izbrisati ne sme: nacističke prošlosti i mesto Austrije u njoj. Rušenju se isprečila i činjenica da je zgrada iz sedamnaestog veka, ipak, pod istorijskom zaštitom.
Vlast je, potom, godinama iznajmljivala kuću od njene vlasnice, tragajući za pogodnom i smirujućom namenom. Bez mnogo uspeha. Jedno vreme bila je pretvorena u prihvatilište osoba sa invaliditetom. Potom je godinama zvrjala prazna.
Ispunjavanje firerove želje
Nije, međutim, prestajala da bude „magnet“ za fanatične firerove poklonike i hodočasnike. Njegov zloduh će snažno obeležiti ovu varoš i njene građane. Negde će ih, kad pokažu isprave, kažu, dočekivati odbojno i namrgođeno. Negde razvedreno i s dobrodošlicom. Kao pri susretu jednog ovdašnjeg para sa italijanskim graničarem: „Oh, Braunau, i ja sam fašist…“
Ni ulazak policije u renoviranu kuću, koja je, mimo želje njene vlasnice i uprkos njenom ogorčenom protivljenju, u međuvremenu prinudno nacionalizovana, kao najnovije rešenje, nije prošao bez protivljenja i kontroverezi. Meštani gunđaju: njih niko ni za šta pitao nije, sve su to smislili i učinili oni u „dalekom Beču“. Braunau je, inače, na samoj granici sa Nemačkom.
Austrijski režiser Ginter Švajger je upozorio da se, ništa manje, ovim činom (s policijom) ispunjava, praktično, Hitlerova želja. Pronašao je i objavio dokument iz 1939. godine koji govori o firerovoj želji da u kući u kojoj je rođen budu kancelarije lokalnih državnih vlasti. Po režiseru, to je (i) policija.
Drugi su, isto tako žučno i žustro, podsetili da je policija kao stanar loš i nedopustiv izbor. Udruženje preživelih žrtava Holokausta i jedan broj istoričara podsetili su da je upravo policija bila „direktan instrument nacističkog terora i deportacija“. Za njih bi bolje rešenje bilo pretvaranje kuće u obrazovni i memorijalni centar…
Podsećanja i upozorenja na neugasli Hitlerov duh nisu, ni ovim povodom mučnog austrijskog suočavanja sa nacističkom prošlošću, mogla da prođu bez podsećanja na tešku Valdhajmovu senku. I aferu koja je buknula 1986. godine, sa snažnom planetarnom rezonacom. Afera koja je izazvala posebno, i podjednako, snažan potres u dva epicentra: Austriji i Jugoslaviji.
U tekstu objavljenom 17. jula ove godine, povodom pokušaja vlasti da u „najčuvenijoj austrijskoj varošici“ reši problem sa naseleđem i sećanjem na nacizam, najuticajniji nemački nedeljnik „Špigel“, između ostalog, konstatuje: „Mala alpska republika, koja je nekad bila velika evropska sila, teško se suočava sa svojim istorijskim nasleđem“.
Sve do danas se, naime, podseća nemački nedeljnik, u desničarskim krugovima održava mit o tome da je njihova zemlja, Austrija, „anšlusom“ 1938. godine postala prva žrtva nacizma. Na tome je dugo insistirao sam Valdhajm.
Tek će, podseća „Špigel“, osamdesetih godina afera s tadašnjim predsednikom Austrije Kurtom Valdhajmom – „koji je kao oficir Vermahta bio stacioniran na Balkanu“ – podstaći, prvi put, ozbiljnu raspravu o ulozi ove zemlje u Nemačkom rajhu…
Tada visokotiražni (više od milion prodatih primeraka nedeljno!) i uticajni nemački magazin uskočio je snažno i angažovano u vrtložnu i užarenu lavu afere „Valdhajm“. Pratio sam to izbliza, na početku svog prvog „mandata“ stalnog dopisnika „Politike“ iz Bona, provizornog glavnog grada Zapadne Nemačke: Berlin je bio rezervisan (preambula Osnovnog zakona, Ustava) za jedinstvenu i buduću prestonicu.
Osramotio sebe i svoju zemlju
U broju od 13. aprila 1986. godine, kratko vreme pre predsedničkih izbora u Austriji, „Špigel“konstatuje kako je čovek (Valdhajm) koji želi da bude izabran 4. maja za predsednika Austrije „osramotio sebe i svoju zemlju širom sveta“.
Unutar Vučje jazbine, skrivenog šumskog štaba iz kojeg je Hitler vodio rat
„Kurt Valdhajm, dugogodišnji (deset godina) generalni sekretar Ujedinjenih nacija, izbrisao je iz svog životopisa period služenja Hitlerovom Vermahtu u partizanskom ratu na Balkanu. Kad su ga Jevreji zbog toga napali, stari antisemitizam se opet pojavio: Austrijanci odbijaju da se odreknu svoje laži…“
Odbijao je to dugo i uporno sam Valdhajm i kad je sve govorilo protiv njega. Skrivao se iza „praznina u pamćenju“ („ko će se, posle četrdeset godina, sećati svega“) kad se radilo o njegovom vojnom dosijeu i nacističkim dokumentima. Izmišljao gomilu izgovora, zaklinjao se, obećavao da će sve isterati na čistac.
U suočavanju sa nepobitnim činjenicama zbivala se njegova postupna transformacija. Uveravao je prvo sugrađane da je reč „o nesporazumima“, potom da su to sve „namerni izlivi zlobe“, a onda je iz njega, u obračunu s kritičarima, najednom proključala „gnevna ličnost sklona agresiji“.
Već spomenuti nemački nedeljnik je Valdhajmov slučaj stavio u širi nacionalni okvir i kontekst. On, Valdhajm, jedan je, pisao je tih burnih dana „Špigel“, od sedam miliona Austrijanaca koji su nakon prisajedinjenja Trećem rajhu potisnuli svojih stotinu hiljada povika „Hajl Hitler“ na bečkom Heldenplacu, baš kao što su zaboravili na viteške krstove, Ajhmane i „zdravo nacionalno osećanje“.
Kad se konačno, posle toliko decenija, sklonio zastor koji je uspešno pokrivao i prikrivao ratni deo mračne Valdhajmove biografije (on je jedna od poznatijih ličnosti i sa nemačke i sa austrijske strane kojoj je to uspelo, zahvaljujući najviše moćnim zaštitnicima), ukazala se prećutana Valdhajmova balkanska staza nepočinstava: od Pljevalja, preko Podgorice i (tragične) Kozare do Zagreba.
Valdhajm je, inače, izričito tvrdio kako posle ranjavanja 1942. godine na Istočnom frontu više nije oblačio uniformu. Konačnim otkrivanjem te laži, slučaj „Valdhajm“ je iz afere prerastao u nečuven skandal.
Vizentalovo upozorenje
Vlada u Beču bila je prinuđena da formira komisiju istoričara kako bi istražila do kraja „slučaj“. Rezultat je polovičan: nema dokaza da je Valdhajm neposredno počinio zločin; znao je, međutim, kao obaveštajni oficir pri glavnim komandama Vermahta na Balkanu, mnogo toga.
Branko Milanović: Uticaj pervitina, morfijuma, opijuma i kokaina na rasuđivanje Adolfa Hitlera
Čuveni „lovac na naciste“ Simon Vizental je „pročitao“, ipak, taj izveštaj kao poziv i apel „progresivnim snagama“ da se kritičnije okrenu Valdhajmu. Uz direktnu opomenu i upozorenje: bila bi prava katastrofa, pre svega za mlade generacije, ako bi Valdhajm, posle svega, ostao na položaju šefa države.
Taj izveštaj potvrdio je, konstatovao je Vizental, ono što sam i sam znao: da nigde nije počinjeno toliko zločina nad civilnim stanovništvom kao na Balkanu. Već zato je Valdhajm morao da raščisti sa svojom prošlošću, da se od svega distancira. On je, međutim, nastavio da govori neistine ili samo delimičnu istinu…
Valdhajmu samom to ne bi pošlo za rukom da u tome, iz posve različitih interesa (kojih i kakvih, verovatno se nikad neće pouzdano znati i saznati), nisu učestvovale velike sile, Sjedinjene Američke Države (mesec dana nalazio se po završetku rata u američkom zarobljeništvu) i Sovjetski Savez: puštane su u opticaj spekulacije da je Valdhajm bio jedan od njihovih najvažnijih agenata.
Ni Jugoslavija u tome svemu nije ostala, i ostajala, po strani. Naprotiv. U jednom času pojavila se, i pojavljivala, preko određenih osoba podobnih da to realizuju, u isto vreme kao piroman i vatrogasac.
Sa zvaničnog mesta (predsednica savezne vlade Milka Planinc) distancirano je saopšteno da je afera „unutrašnja stvar prijateljske Austrije“. U isto vreme, puštena je (najpre) u opticaj famozna „Brzojavka“: navodni telegram jednog ustaškog pukovnika u kojem se govori o neposrednom angažovanju Kurta Valdhajma u raspoređivanju po koncentracionim logorima od Jasenovca do Zemuna hiljada nesrećnih Krajišnika.
Podatak i dokaz koji je aferu učinio razarajuće eksplozivnom. Potom je, isto tako vešto i urgentno, „otkriveno“ da je reč o – falsifikatu.
Nedovršena priča
U svakom slučaju, i uprkos svemu, ondašnji mediji kod nas, posebno u Beogradu, mnoštvom serioznih istraživačkih tekstova (tome je doprineo i sadašnji glavni urednik NIN-a) doprineli su da se temeljito pokažu (bila je to i ovde nedeljama udarna tema) mračne strane tako moćne ličnosti kakva je, decenijama i nesporno, kao šef austrijske diplomatije, glavni čovek svetske organizacije i šef države, Valdhajm zaista bio.
Ostalo je, međutim, mnogo toga nedovršenog i nerazjašnjenog u aferi „Valdhajm“. Između ostalog i kod nas: koliko se, zaista, ovde znalo (i ko je najviše i prevashodno znao), a namerno prećutkivalo. I, očigledno, još namernije zataškavalo. To je, međutim, velika i važna priča za drugu i drukčiju priliku, a ne za (samo) ovlašno skiciranje.
U tom kontekstu, skrenuo bih samo pažnju na jednu scenu koja se zbiva u Beogradu, iz veoma kritičnog (prema Valdhajmu) filmskog dokumentarca austrijske režiserke Rut Bekerman „Valdhajmov valcer“. I na jedno simptomatično Titovo pitanje upućeno „junaku“ njenog filma.
Valdhajm je, tada šef diplomatije, pratio 1968. godine predsednika republike Franca Jonasa prilikom posete Beogradu. Dijalog je tekao ovako:
Valdhajm: Jugoslavija je veoma lepa zemlja.
Tito: Vi nikad niste bili u Jugoslaviji?
Valdhajm: Ne, nikada…
Izvor: NIN
