Пре два дана, хеликоптер као да је хтио да опере своје старе грехе… 🙂
Кључни догађај, преломна тачка у расрбљивању Црне Горе, збио се у љето 1972. године када је срушена црква св. Петра Цетињског на Ловћену у којој су били сахрањени Његошеви земни остаци. Тај храм је био симбол историјске Црне Горе и његово рушење је означило државни раскид са традиционалним, његошевским, косовским, немањићким идентитетом.
Идејни творац тог ритуалног, комунистичко-масонског чина, био је секретар Идеолошке комисије ЦК СК Црне Горе, Вељко Милатовић. Поред њега, учесници тог удруженог злочиначког подухвата били су: Блажо Јовановић, Владимир Поповић, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић и Жарко Булајић.
Један од највећих бораца против рушења Његошеве капеле на Ловћену, био је митрополит Данило (Дајковић): „Црква је за владике, а маузолеји за цареве, краљеве, предсједнике република или друга световна лица.“ То је изазвало бијес Цетињана који су, 19.03. 1969, демонстрирали испред његове резиденције
Посебну тежину имао је чланак митрополита Данила у „Православљу“ под насловом: „Његошу не треба маузолеј“, у којем је одлуку црногорских власти о рушењу старе Његошеве капеле упоредио с поступком италијанске окупационе војске у Другом свјетском рату, када је италијански тобџија (током војних вјежби) погодио и оштетио Његошев споменик на Ловћену.
Цетињани су ово доживјели као увреду и понижење. Њих да упоређују с аустроугарским и италијанским окупационим војскама. Дана 17. марта 1969, одржана је сједница Скупштине општине Цетиње, на којој су разљућени и разгоропађени одборници дословце отимали за ријеч да би изразили своју огорченост и противљење ставовима СПЦ. Неки су чак тражили да се судским путем затражи сатисфакција због тешких оптужби.
Врхунац црнoгорског протеста против СПЦ догодио се два дана касније, 19. марта 1969, када су цетињски гимназијалци, односно ученици старијих разреда цетињских школа, демонстрирали испред резиденције митрополита Данила, носећи притом транспаренте на којима су били исписани цитати неких Његошевих стихова, попут: „Не, владико, ако бога знадеш да ли ово светковина није!“ и „Какав даваш приговор, владико, трн у здраву ногу забадате…“
У августу 1969. одржана је Прва, а у априлу 1970. године Друга сједница Одбора за подизање маузолеја на Ловћену (објема је предсједавао Вељко Милатовић). Крајњи закључак оба засиједања? Иде се дефинитивно на уклањање Његошеве завјетне цркве.
Аутор : Донко Ракочевић
Извор : Фејсбук
